Насловна  |  Деск  |  Вести из медија  |  Медији преживели диктатуру, али неће демократију
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести из медија

20. 10. 2014.

Аутор: Вера Дидановић Извор: НИН

Сњежана Миливојевић, експерт за медије о границама слободе

Медији преживели диктатуру, али неће демократију

Нестанком дебатних емисија медији су испражњени од ових садржаја, у једној важној димензији за демократију појавило се празно место

 

Све и да је у праву премијер Србије Александар Вучић, који чак и део Извештаја Европске комисије у коме се критички говори о медијској слици у Србији доживљава као позитиван, чињенице да се у Србији потписују петиције којим се тражи слобода медијског изражавања, а култна емисија Утисак недеље дешава се на улици, уместо у студију, дају повода за тумачења у којима се помиње чак и рушење стуба демократије. Зато разговор са Сњежаном Миливојевић, професорком Факултета политичких наука која се бави медијима, почињемо питањем – како смо после свих ових година транзиције и усвајања силно хваљених медијских закона, дошли у такву ситуацију?

„То је тужни биланс овдашњег заостајања и политичке конфузије због којих смо се сада затекли у погрешној транзицији. Док Европа транзитира из аналогног у дигитални свет, ми се бавимо проблемима елементарне слободе медија из 19. века. Уз то, власт се хвали одговорима на транзиционе изазове који су дефинисани пре 25 година, односно одмах после рушења Берлинског зида. Главни посао тада је био „развластити“ државу која је била монополиста и политички контролор медија широм источне и централне Европе. Због тога је приватизација била кључ медијских промена и начин да се привуче свежи капитал у област где тржиште фактички није постојало. Ови циљеви формулисани су у потпуно другачијем свету пре дигиталне револуције и пре светске економске кризе“, каже наша саговорница. 

И шта сад?

Четврт века касније, то није могуће радити на исти начин. Прво, зато што држава није монополски власник медија, јер су се ипак неки комерцијални медији развили. И политичка контрола над медијима се одвија на другачије начине него деведесетих. Власт чак нема ни потребе да контролише државне медије, јер јој одлично иде на комерцијалним, што видимо из програма ТВ Пинк и ТВ Б92 . Дакле, ни други циљ – укидање политичке контроле, неће бити остварен само приватизацијом. А што се тиче привлачења свежег капитала, неопходног јер измрцварени медији и сиромашна привреда немају снаге да инвестирају у медијску индустрију - не видим да су инвеститори спремни да уђу у медије и да су заинтересовани за медије који ће се сада приватизовати. Посао који није урађен не може да се после четврт века уради а да се истовремено не реперкутују искуства света који у међувремену није спавао чекајући да се овде приватизација заврши.

Али усвојени сет медијских закона добио је похвале Брисела.

То што је процес трајао фактички од 2009, од спорног закона о информисању до данас, види се у сва три пакета медијских закона, који су врло хибридни и тешко мире различите ствари. Закон о јавном информисању и медијима односи се на све и свашта, одражава овдашњу преокупацију старим институтима, па се детаљно регулише како се пишу исправка или импресум, али нема ни речи о новом, набујалом свету интернета и дигиталних медија. Са друге стране, закон о електронским медијима је такође хибрид два закона – једног који регулише рад електронских медија и другог који је преписан из европске регулативе о аудио-визуелним медијским услугама. Он ће врло тешко функционисати зато што у себи мири две ствари: односи се на медије као институције, а регулише аудио-визуелни медијски садржај. Реч је о два различита нивоа или две генерације регулативе које ће бити тешко помирити у једном закону. И трећи је закон о јавним сервисима, који је несрећни исход ранијег покушаја да се направи мрежа од шест јавних сервиса у Србији, међутим, од те идеје се одустало и сада тај закон регулише само РТС и РТВ. Чињеница да закони у себи често мире непомирљиво одражава неспособност и незнање власти да адресира регулативне изазове који се данас постављају у медијској области.

Из медија нестају садржаји уз покушаје давања „принципијелних“ објашњења, па се, рецимо, у случају Утиска недеље позива на власничка права. Може ли власник који је добио фреквенцију под једним условима сада да претвори канал у забавни?

Такву врсту аргумената бисте тешко могли да изнесете у најлибералнијим медијским системима, у Великој Британији или Америци. Тамо имате развијене корективне стандарде који онемогућавају да медији функционишу само као комерцијалне институције. То значи да се власнички утицај коригује у делу који је у надлежности професионалаца због чега су, уосталом, медији и институције јавности. Власничка и уређивачка права дају различите компетенције у медијима и односе се на различите области. Као што, на пример, власник приватног универзитета не може да предаје своје мемоаре као историју или да даје докторске дипломе коме и како жели, упркос томе што је власник универзитета. Чак ни власник аутобуске компаније не може да мења руту око које се обавезао са даваоцем концесије, па путнике из Рипња да превози преко Ниша јер му тамо живи тетка. У медијској области постоје јавносервисне обавезе за све медије без обзира на њихову власничку структуру. Таласи комерцијализације и бахатог понашања власника медија су запљускивали много пре Србије и друге земље, али је ствар у томе да друштва имају инструменте да одбране институцију која је друштвено важна.

Доктрина о друштвеној одговорности штампе није настала у комунизму него после Другог светског рата у Америци када је управо као одговор на снажну комерцијализацију и монополске тенденције, Комисија за слободу штампе закључила да штампа није одговорна када делује само у властитом комерцијалном интересу. Преведено на овај случај – наравно да власници корпорације могу да утичу на то каква ће бити њихова пословна политика и производни програм, али су њихова права у новинарској – професионалној сфери ограничена. Ако се сећате када је овде долазио WАЗ, то је била прва велика страна инвестиција у штампане медије, они су управо инаугурисали модел – власници се не мешају у уређивачку политику, то је у надлежности уредничког тима а њихове компетенције су пословне. И то је процес до кога је у овом тренутку медијска еволуција дошла у свету - да медији имају обавезу према јавности због чега је заузврат медијска аутономија и уставом заштићена. Медији нису проглашени за Четврти стуб демократије нити имају високу аутономију и разне повластице зато што својим власницима доносе новац, него зато што обављају важну друштвену улогу.

Паралелно са нестајањем полемичких емисија имамо цветање таблоида и њихових кампања, и све се правда тржиштем.

Затварање јавног простора за дебату је истински узнемирујућа чињеница. У комерцијалним маин стреам медијима фактички немате емисију у којој је могућа дебата неистомишљеника, а једна од главних улога медија је да обезбеди простор за различита мишљења. Медији имају три кључне улоге – једна је да буду чувари демократије, односно, контролори власти – што значи да доводе оне који су носиоци јавних функција у прилику да положе рачуне и одговорност за свој рад. Друга је да обезбеде брзо информације које су важне грађанима за доношење одлука и трећа да прикажу распон различитих мишљења о контроверзним темама у друштву. Нестанком дебатних емисија медији су испражњени од ових садржаја, у једној важној димензији за демократију појавило се празно место. А да ли ће медији бити добри произвођачи реклама и доносиоци профита својим власницима то је за јавност неважно.

Да ли смо свесни последица упражњавања тог простора? Некада су због медија одржаване велике демонстрације, сада имамо петиције са хиљаду потписа и 500 присутних на уличном Утиску недеље.

Има за то пуно разлога. Овдашња историја слободе штампе је врло кратка, а уз то смо 2000. врло размажено помислили да је та битка добијена одласком Милошевића. Друштво није показало велики напор да сачува оно што су извојеване медијске слободе деведесетих. Веома важно питање за медијске истраживаче у овом делу Балкана јесте како су независни медији преживели диктатуру а неће преживети у демократији. То је питање на које ми морамо да одговоримо, ЕУ се неће бавити њиме.

У недељу увече видели смо како изгледа напредњачко схватање јавности и ТВ дебате, пошто је Тешка реч победила Утисак недеље. На телевизији која је основана и наставља да шири бесмисао, „дебата неистомишљеника“ је прилика да премијер још једном несметано два сата ламентира О, народе мој, новинар га повремено прекине да би рекао „тако је, господине председниче“ а бледе сенке двојице некада активних учесника јавних дебата пристају да у томе буду студијски декор. Наличје ове победе је тешки губитак овдашње јавности. 

Данас се говори о аутоцензури као главном проблему.

То што је аутоцензура данас главни медијски проблем врло сликовито говори о успеху овдашње прве демократске деценије. То је у ствари комбиновани минули рад недемократских 90-их и хаотичне и закаснеле транзиције 2000-их. Новинарима се чини да је нада нестала, јер је после пада аутократског режима демократска власт показала да се подједнако ефикасно медији могу контролисати и комерцијалним притисцима. Садашња власт користи оба инструмента истовремено и према потреби и зато се многима чини да је ситуација безизлазна. Егземпларним притиском новинари су примили поруку „немате шта да покушавате, боље је да сами урадите оно што се мора“. Тако је новинарски рад уместо нормалног професионалног постао опет зависан од храбрости и слободе, а то није добро. Велики медији ће ускоро схватити да је поверење читалаца њихова једина вредност. Када се с њом играју губе свакако. Аутоцензура у медијима има исти корен као и апатија у друштву - где год погледате у овој земљи ништа не пулсира, сви делују уморно, потрошено а идеје, креативност и ентузијазам одавде се протерују.

Да ли је оправдана нада да ће се ствари регулисати уз савете Брисела?

Извештај ЕК је био повод да се о темама из одређених поглавља разговара и то је његова добра страна. Све друго је овде била промашена тема. Наш премијер је Извештај читао до зареза и после зареза - прва три реда реченице смо испунили, а друга три реда нисмо, па ћемо се на њих концентрисати. Не мисли се тако о медијској политици. ЕУ је после догађаја у Мађарској, пре тога и у Словенији где је дошло до снижавања медијских слобода непосредно након уласка у ЕУ, „чула“ критике због тога што се медији третирају само као индустрија а не и као друштвена институција. Зато су, поред поглавља 10 о информационом друштву и медијима, они тема и у поглављу 23, о слободи изражавања, али су те две ствари нераскидиво везане. Слобода изражавања у савременом друштву почива на слободи медија. Оно што је за власт незгодно је да то више нису само конвенционални, масовни медији, који могу да се лако контролишу, него су то све чешће на интернету засновани медији над којима је таква врста контроле немогућа. Зато слобода и креативност данас више пулсирају на интернету и новим медијима и зато ова власт има много више проблема са веб-сајтовима и блоговима него са ‘великим’ медијима.

 

Коментари (1)

Остави коментар
пон

20.10.

2014.

anonymous [нерегистровани] у 18:45

pitam se, pitam se,

A sta znaci "експерт за медије о границама слободе"? Kakav je to ekspert i šta nas zanima šta samoproklamovani eksperti izjavljuju? UNS od dolaska nove gaulajterke samo se češlja, dok oko nas život gori...

Одговори

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси