Медији и инклузија
23. 05. 2025.
Истраживање УНС-а: Невидљиви хендикеп и законска регулатива
Удружење новинара Србије (УНС) урадило је истраживање „Невидљиви хендикеп и законска регулатива“ са циљем да прикаже на који начин су особе са хендикепом препознате у садашњој законској регулативи и које законе је потребно донети, а које изменити да би се унапредио њихов положај.
Анализирано је колико су особе са невидљивим хендикепом препознате у постојећим колективним уговорима. У оквиру истраживања објављени су и предлози закона које су удружења особа са хендикепом и синдикати предложили, али до сада нису доспели до скупштинске процедуре, као и предлози на који начин се може побољшати њихов положај.
Особе са дијабетесом, оболели од малигних и ретких болести, улцерозног колитиса, бубрежни болесници на дијализи, особе које чекају трансплантацију органа готово да упопште нису преппознате у систему социјалне заштите. Осим права на медцинску негу, нека помагала, сензоре за мерење шећера у крви и рехабилитацију о трошку РФЗО-а ове особе нису препознате у систему школовања, радних односа и свакодневном животу, наводи се у истраживању.
Болести срца, крвних судова и малигни тумори чинили су више од две трећине свих узрока смрти током 2016. године у Србији, наводи се у Стратегији јавног здравља РС 2018-2026. године. Сваки пети смртни исход био је последица малигног тумора, а од компликација шећерне болести преминуло је 3,1 одсто особа. Стопа смртности од цереброваскуларних и хроничних незаразних болести је драстично већа него у ЕУ.
Република Србија је потипсница Конвенције о правима особа са инвалидитетом којом се обавезала да “особама са инвалидитетом омогући да самостално живе и у потпуности учествују у свим аспектима живота”. Држава је преузела обавезу да им, „на основу једнакости са другима, осигура приступ изграђеном окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије, као и другим услугама и објектима намењеним јавности, како у урбаним тако и у руралним срединама“.
Али, препреке и даље постоје.
Особе са различитим врстама хендикепа увођењем инклузивног образовања су укључене у основношколско образовање, нешто мање у средњошколско, а потом тек мали број њих завшава факултете и заснива радни однос.
У систему рада готово да нису препознати, осим у појединим колективним уговорима за запослене у државним и јавним службама, особе са хендикепом немају никакве олакшице у односу на остале запослене.
Најчешће су корисници различитих видова помоћи, најчешће инвалидске пензије.
Према подацима из децембра прошле године 227.944 особа прима инвалидску пензију, а најчешћи узроци за ову врсту пензије су болести система крвотока и тумори.
У овој групи је и велики број особа са менталним обољењима и интелектуалним тешкоћама којима је одузета пословна способност и који законом немају право на рад, пресоналног асистента, а становање уз подршку је на нивоу статистичке грешке.
Најчешћа замерка је недостатак флексибилних облика рада, скраћено радно време и могућност рада од куће. И бубрежни болесници који више сати недељно проводе на дијализи, немају право на скраћено радно време.
У препорукама објављеним у истраживању наводи се да је особама оболелим од дијабетеса потребно омогућити набавку сензора и пумпи о трошку РФЗО-а, као и доступност глукагона у спреју. Такође, наводи се, потребно је проширити листу особа које имају право на бесплатне сензоре и пумпе и усвојити Протокол о поступању у предшколским установама са децом оболелом од дијабетеса.
За особе оболеле од ретких болести потребно је изменити Правилник о ближим стандардима за пружање услуга социјалне заштите, како би им се омогућило да постану корисници услуга социјалне заштите.
За особе које чекају трансплантацију потребно је хитно донети Закон о пресађивању органа, пише у препорукама.
Да би Србија постала чланица Еуротранспланта, односно да би пацијенти лакше и брже дошли до органа, потребно је да има минимум 10 донора на милион становника, а Србија има 3. Што значи да би морао да се повећа број донора органа. У међувремену потребно је размотрити обављање трансплантација у иностранству о трошку РФЗО-а.
Све оболеле од хроничних болести потребно је, препорука је, третирати као и оболеле од професионалних болести и омогућити им пун износ зараде током боловања.
У Румунији на пример, особе оболеле од малигних болести након што заврше са терапијом имају могућност да се врате на радно место, а могу радити два или више сати, зависно од здравственог стања. Њима се исплаћује 100 одсто зараде наредних годину дана, а у неким случајевима и 18 месеци.
Такође, наводи се у истраживању, потребно је омогућити да услуге социјалне заштите буду равномерно распоређене, што сада није случај, поготово за услуге које се финансирају са локалног нивоа. Личне пратиоце треба омогућити за свако дете са хендикепом, а неопходно је повећати број персоналних асистената.
„Потребно је повећати средства која се издвајају за запошљавање особа са хендикепом. Буџетски фонд у који се уплаћују пенали због незапошљавање особа са инвалидитетом треба наменски трошити за побољшање положаја ових особа.
У процесу измене законске регулативе потребно је веће ангажовање Министарства за рад, борачка и социјална питања, односно других министарстава, односно Владе Репубиле Србије. Чињеница је да они не користе своје право иницирања доношења нових или измену постојећих закона из домена социјалне заштите. Већи ангажман требало би да има и институција Заштитника грађана, која по закону има право предлагања закона“, наводи се у препорукама.
Чињеница је и да већину закона из домена социјалне заштите инцирају посланици опозиције, чиме се у садашњим околностима смањује могућност усвајања закона. И у случају када нам је једна од предлагачица закона рекла да је постојала “политичка воља” за усвајање закона, влада је пала, па закон није стигао да се нађе у расправи. Тако да и честе промене Владе, као и промене особа које су на челу министарстава не доприносе могућностима да се направе системске промене у овој области.
Такође, како се наводи у препорукама, потребно је успоставити механизам контоле рада локалних самоуправа, односно контролу сповођења услуга из домена социјалне заштите.
Основни проблем који би требало решити је трансформација система социјалне заштите и медицинске, односно комисијске процене инвалидитета.
Имамо пример суседне Хрватске где транформација система социјалне заштите иде ка социјалном менторству. Циљ социјаног менторства су позитивне промене у социјалном статусу појединаца, при чему се различитим активностима ради на оснаживању особа са хендикепом. Фокус је на способностима и потенцијалу особе са хендикепом, како би напредовали до запослења, обука, даљег образовања или других облика активације како би се интегрисали у заједницу у којој живе.
Истраживање “Невидљиви хендикеп и законска регулатива” Удружење новинара Србије радило је у оквиру пројекта “Млади и медији” у сарадњи са Академском инклузивном асоцијацијом, а уз подршку Шведске у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“.
Истраживање се налази у прилогу.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.