Преписка поводом текста Иштвана Каића "Трећи метак Бранке Прпе" (2014)
16. 05. 2014.
Чији је мој текст?
Одговор који су „Пешчаник” и НУНС без икаквог образложења одбили да објаве
У е-mail преписци са Горданом Новаковић, генералним секретаром Савета за штампу, која је начињена јавном на сајту Пешчаник, Бранка Прпа изнела је низ неистина и значајних манипулација на које ми је, с обзиром да сам аутор спорног текста „Трећи метак Бранке Прпе“, дужност да укажем. Сличном поступку прибегло се и у тексту који је приредила новинарка Милица Јовановић наводећи текст жалбе коју је поводом мог текста Савету за штампу поднео НУНС.
Најпре, потпуна је лаж да Прпа, или било ко други ко је споменут у мом тексту може да оспори „сваку реченицу“ у њему, а камоли некаквим чињеницама. Уместо тога, имали смо то прилике да видимо, у недостатку било каквих противаргумената одговарано је само увредама, дифамацијама и етикетирањем на мој или рачун уреднице листа који се усудио да мој ауторски текст објави. Такви аргументи једноставно не постоје, јер да би се оспорио мој текст, потребно је најпре оспорити све оне изворе на интернету који су свима били доступни и пре објављивања текста у ком сам их на једном месту побројао, како бих показао докле је једна интересна група људи била спремна да иде у току предизборне кампање.
Нико не може да побије чињеницу о томе какву су улогу Бранка Прпа, Весна Ракић-Водинелић, Весна Пешић, поједини новинари медија Пешчаник, Блиц, РСЕ, Данас, Време, НИН у координацији са удружењем НУНС које није никакво независно удружење, већ чисто интересно-политичко удружење стављено у службу једне странке, имали у времену уочи последњих избора. И нико нема права данас да се љути због тога што је радио, али има права да се стиди што је сматрао да су злоупотребе решавања случаја Ћурувија дозвољене „у жару политичке борбе“, како је то некад умео да каже готово заборављени Дејан Михајлов.
Прпа у е-маил преписци упорно избегава да се обрати мени, аутору спорног текста, и константно реферира на уредницу листа Политика, анулирајући моје ауторство над текстом и третирајући га као некакав политички и лични пројекат Љиљане Смајловић.
НУНС је у жалби Савету за штампу отишао корак даље изражавајући сумње да је мој текст пројекат лидера СНС и данашњег премијера Србије Александра Вучића. Подлост је овде двострука: обичан је стицај околности да је мој ауторски текст, након што ми се недељама налазио у компјутеру, нашао издавача у листу Политика. Штавише, управо уреднице Пешчаника, које дозвољавају да се провуче оваква дезинформација, Светлана Лукић и Светлана Вуковић могу да потврде да сам, из обзира према култури дијалога и томе што су поменуте три особе ауторке њиховог портала, текст понудио пре тога њима. Оне су 29. марта својевољно одбиле да га објаве, тврдећи да текст не одговара њиховој уређивачкој политици.
Никада не бих ни помислио да у најстаријем дневном листу објавим такав текст, који узгред није писан за штампане медије и који, како су многи приметили, превазилази формат уобичајеног новинског текста, да ми то као крајњу нужду нису предложили појединци са мени блиског портала е-новине, па чак и појединци из удружења НУНС, који су моји познаници. Друга околност која је прелила чашу да на крају пошаљем текст Политици била је та што је Љиљана Смајловић чланица Владине Комисије за истрагу убиства новинара, те сам се у том смислу, након бројних неуспешних покушаја на другим порталима, понадао да ће можда она разумети моје личне ставове у тексту и закључке до којих сам самостално дошао када сам сложио слагалицу чији су елементи, понављам, већ претходно били доступни на интернету.
Зато нападе Бранке Прпе на Љиљану Смајловић, који су у овој е-маил преписци више него очити, разумем као наставак напада на Владино тело помешано са личним незадовољством, што је само континуитет њеног модуса операнди који сам већ разрадио у свом тексту од 8. априла.
Неспомињање мог имена пак тумачим као знак да сам обичан плаћеник Љиљане Смајловић, Александра Вучића, или већ не знам кога, и посве небитна особа у целој овој причи. Но, специјално за ову прилику, имам веома узнемирујуће и разочаравајуће вести и за Прпу и за НУНС: текст и незадржива жеља да га објавим и не пристанем да труне у рачунару потекла је од мене и само од мене, део је мог интелектуалног напора и темперамента, као уосталом и сви моји текстови, што могу да потврде и појединци са портала е-новине, уз чију се несебичну помоћ и сате разговора о овој теми искристалисала мотивација да га напишем.
Због тога, ако сте већ склони етикетирању, како сте демонстрирали у претходних месец дана константног сатанизовања, будите храбри па припишите мени да сам ђаво, Гебелс, Мусолини, нациста, фашиста, џелат, милошевићевац, део Кабинета или БИА, противник европских интеграција (?!), поред свих оних гадости које сте преносили, не удостојивши се да испоштујете ни минимум новинарске културе – да вашим читаоцима пружите макар могућност да прочитају мој текст и сами процене да ли има основа за оно што тврдите, постављајући и један једини линк који би водио до њега.
Одважите се, господо, колико год вам то невероватно било, да урачунате да постоји макар промил шансе да је мој текст плод мог личног уверења, таквог какав јесам, какав год да сам, и какав ћу засигурно наставити да будем јер сам сигуран у исправност својих ставова.
У атмосфери у којој читаоци ваших портала ни не знају тачну садржину мог текста, наставља се манипулација коју Прпа спроводи и у овој краткој е-маил преписци. Она наводи да је „спорни стан“ у њеном власништву од 1997. и да су деца (Јелена и Раде Ћурувија) била та која су хтела да јој га одузму. Али, у делу где преносим свима доступне делове интервјуа уопште се не негира чињеница везана за стан који Прпа спомиње, већ се штавише потврђује да је она добила „прво као смештај, а касније на поклон, од тате поткровље у строгом центру Београда од 130 квадрата“. Но, Ћурувијина деца тврдила су нешто друго, а то је да је Прпа „покушала да узме, у чему, наравно, није успела, и његов стан у коме ја (Јелена Ћурувија) сада живим са својом породицом“.
Даље, Прпа тврди да јој није јасно како је као доктор историјских наука направила каријеру на Ћурувијином убиству. Нигде у мом тексту не постоји позивање на њену струку, нити ме је њена професионална каријера уопште и занимала. Оно што сам тврдио и иза чега стојим јесте да је свих ових година у јавности изграђивана фигура Бранке Прпе која треба да буде једина релевантна особа („сведок“) којој се може веровати, како када је реч о убиству, тако и када је реч о свеокупној заоставштини њеног партнера коју је покушала да приграби, и уопште да држи тапију на све теме које би се тицале покојног новинара, што је узгред демонстрирала и у овој е-маил преписци самовољно одређујући ко има а ко нема права да се бави Ћурувијом. Појединци из медија које сам побројао, а под окриљем политичке организације НУНС, и дан-данас безочно настављају да учествују у подгревању ове лажне слике која треба да заташка све чињенице које сам изнео у свом тексту у Политици.
Дакле, из мог текста је немогуће извући наводе које Прпа третира као лаж и клевету. Штавише, да у њему постоји и један део који није истинит, Савет за штампу не би имао проблем да усагласи став и донесе одлуку да је текст прекршио Кодекс новинара. На срећу, било је и понеких глава у том телу које нису биле усијане, нити увређене, насупрот Зорану Ивошевићу, Тамари Скроззи, Влади Марешу, Божи Прелевићу, Тихомиру Тришићу, Златку Чобовићу и Стојану Марковићу које је требало снимати и јавно објавити садржај свих будалаштина које су изговарали о мом тексту.
И најзад, уз сво разумевање позиције Бранке Прпе и трауме коју је преживела пре петнаест година, за мене је, а претпостављам и за њу, једина права жртва мучки убијени новинар Славко Ћурувија. Зато је искрено молим да, ако ништа друго, макар ради још каквог-таквог угледа који јој је после свих испада преостао у друштву, престане да користи ту немилу чињеницу како би се представила као већа жртва од њега и да његово убиство злоупотребљава у дневнополитичке сврхе, онако како то ради откад је схватила да се разрешење тог убиства приближава за Вучићевог мандата. Јер то разрешење једино је што треба да буде важно и мени и њој. А поготово њој.
Сарадник Института за јавну политику
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.