Фељтон о Студију Б
16. 06. 2023.
Семафор у студију
Музика, која је до тада могла да се чује само на Радио Луксембургу, спонтани и опуштени водитељи који се сналазе пред микрофоном у свакој могућој ситуацији, брзе, кратке вести, занимљиви гости различитог профила, од представника града до уметника, певача и глумаца освајали су сваким даном све више слушалаца у Београду.
Они су посебно волели што се на Студију Б није дуго причало. На томе је нарочито инсистирао двојац Драган Марковић и Борјан Костић. Захтевали су да се поштује правило: три минута приче, три минута музике. Да би и водитељима и тонцима било лакше, 1971. екипа техничара Студија Б направила је и монтирала у студију специјалан семафор. Зелено светло радило је 2 минута и 45 секунди, жуто светло трајало је 15 секунде и било је знак упозорења да разговор мора да се приведе крају.
Када би се на семафору упалило црвено светло, то је био аларм да је причи дошао крај и тонац је имао сва права да пусти музику. Наравно, толерисао се ту и тамо који секунд. Али, ако је градоначелник Бранко Пешић поштовао „семафорски режим“, што се често истицало као пример и узор, морали су и сви други гости.
|
Три минута и за Тита Семафор у студију важио је за све госте, па и за председника Тита. Он није никада гостовао уживо у програму, али када су се читали неки његови важни говори, текстови су по потреби били скраћивани и пуштани у деловима од по три минута. Драгану Марковићу је кнедла застала у грлу када се то десило први пут, али је на време припремио образложење у случају да се неко јави и протестује. Како то и зашто скрнавите говор шефа државе и партије? – звао је одмах један генерал да пита. Дежурни новинар објаснио је да је за слушаоце упечатљивије када се говор слуша у деловима, и уз музику. Такво објашњење генерала није убедило, али није ни обесхрабрило Студио Б да настави са таквом праксом. |
Почетни успех охрабрио је екипу да ствара све креативнији програм, али у техничком смислу, то је био експерименталан програм који је, баш око прве годишњице, претио да се угаси уколико се не изврши технички пријем и не добије стална дозвола. Студио Б је дуго тражио одговорно стручно лице које би својим потписом преузело сву одговорност за исправан рад емисионих постројења, а у складу са законом. Нико се није јављао на тај оглас.
На наговор млађег колеге техничара Душка Вранеша, који је са невероватним жаром и одушевљењем причао о новој радио-станици, Јован Вишковић, до тада запослен у Тањугу на месту инжењера за пријем информација, пристао је да дође на састанак са Драганом Марковићем. Како сам каже, није хтео да улази у авантуру са Студиом Б јер му се чинило да је све то несигурно и да је ризик велик. Брзо је „снимио“ ситуацију. Видео је и више него скромну технику, Ревоџ магнетофоне и само један професионални грамофон (остали су били за кућну употребу).
Техничари нису имали ни своју канцеларију а потребан алат доносили су од куће. Техника кô техника, умела је да закаже, па се Душан Вранеш често завлачио испод стола и „крпио“ миксету… Али и у таквим импровизованим условима, звучна слика је била добра, а радна атмосфера пријатна и срдачна. Одушевио га је ентузијазам, увидео је да људи раде са задовољством, да воле свој посао. Тако је пристао да у слободно време помогне око технике да би на крају преломио и ушао у радни однос баш због техничког пријема. Знао је да би, у супротном, то био крај Студија Б.
Комисија за технички пријем радила је данима веома детаљно. Све је морало да буде у складу са пројектом. Неке ситне примедбе брзо су решене и Студио Б испунио је све услове за добијање дозволе за емитовање програма у наредних 10 година.
Заједно са Београдом 202, Студио Б је 1971. био и први локални програм у Србији који је, поред коришћења средњег, прешао и на ултра-кратки талас (УКТ). То је била смела инвестиција јер је тада мали број слушалаца имао радио-апарат за пријем програма на УКТ, али Драган Марковић и Борјан Костић знали су да је то будућност. И убрзо се показао да су били у праву јер је домаћа индустрија електронике почела да производи пријемнике на којима је програм могао да се слуша и на УКТ.
Тако је подигнута још једна летвица у развоју Студија Б, који је тежио квалитетнијем и друкчијем програму и звуку, какав имају светске радио-дифузије.Тада постаје и прва радио станица у земљи која емитује програм у стерео техници.
Студио Б је 1971. и званично постао радио-станица, а Драган Марковић званично именован за директора и главног и одговорног уредника. Половином исте године Студио Б издвојио се из Борбе због измена Закона о радио-дифузији, по коме новинарске издавачке куће не могу да имају оснивачка права. Та права преузео је град Београд.
Амбиције су расле, било је много идеја за нове програме и емисије, али је времена било мало. Зато је одлучено да се програм продужи до 23 сата, а покренут је и јутарњи програм који се емитовао од 5 до 8. Тако се полако остваривала визија Драгана Марковића да Студио Б једног дана ради нон-стоп.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.