Фељтон о Студију Б
19. 05. 2023.
Рушење монопола Радио Београда
Подсећајући се времена настанка Студија Б, Драган Марковић у аутобиографским белешкама пише да је било сијасет препрека за несметан рад овог радија који је „дочекан на нож“.
Републичко и државно партијско руководство зазирало је од такве станице која је могла да подрива темеље постојећег радиодифузног система. Радио Београд није хтео да прими Студио Б у клуб локалних радио станица и, у почетку, нико из Радио Београда није смео да сарађује са Студиом Б. По тадашњим прописима, нико није могао да пусти у рад станицу ако то не одобри стручна комисија Радио Београда, а технику сваке радио-станице која није имала своје инжењере, такође је сервисирала техника Радио Београда. Уколико би се десио неки квар на уређајима, програм би био обустављен док не стигне помоћ из Београда.
Јасно сагледавши ситуацију и не желећи да ни од кога технички зависи, Драган Марковић организовао је екипу инжењера и техничара који су буквално својим рукама омогућили функционисање Студија Б. У стилу најбољих радних акција, стан је претворен у студио, направљен је антенски систем у Борчи и неколико средње-таласних предајника. И све је урађено у рекордном року. Какав је то шок био за руководство Радио Београда када се Студио Б огласио 1. априла, и пре завршетка емисионог центра у Борчи.
„Ма, трајаће они два-три месеца, па ће се угасити “, биле су прогнозе њихових стручњака.
Али, њихов монопол се полако рушио.
И поред нелојалних покушаја да се Студио Б оквалификује као радио ван система, чак и ван закона, није се успело у тој намери. Напротив, та конкуренција не само да је донела велике промене у демократизацији односа у југословенској радио-дифузији, него је допринела и модернизацији радија уопште. Радио Београд је појавом Студија Б схватио да треба да тежи савременијем, а самим тим квалитетнијем програму, тражећи нове форме радиофонских израза. А Студио Б, опет, није смео да дозволи да га понесе нагли успех, тако да је тај конкурентски однос истовремено био и подстицајан за обе стране.
Временом су ти односи постајали све бољи.
Студио Б касније је постао члан Клуба радио-станица, који је прерастао у Удружење радиодифузних станица Србије. Полако су се осамостаљивале и друге локалне станице у Србији које су тражиле и добијале стручну и техничку помоћ од Студија Б. Па и Радио Београд.
| Драган Марковић: „Појавом Студија Б монопол Радио Београда почео је да се руши. Колико нас нису волели толику су нас и ценили. Ја сам им био трн у оку јер сам успео да обезбедим подршку Скупштине града, прво од Бранка Пешића, који нам је био веома привржен. Када је једном недељно гостовао у програму, то се понекад завршавало играњем народног кола у студију. И његов наследник Живорад Ковачевић пружао нам је пуну подршку. Студио Б постао је незаменљиво, драгоцено средство у функционисању милионског града. |
Студио Б био је први радио који је емитовао стерео програм, захваљујући пре свега знању Борјана Костића, инжењера електронике. Он је свесрдно помогао колегама из Радио Београда када су и они кренули са тим и његова стручна реч се веома поштовала. Борјан је био и велики стручњак за акустику, конструктор изузетно квалитетних звучника марке „ред“ који је производио у Енглеској и излагао на сајмовима електронике у Њујорку почетком осамдесетих. Десило се да је и Драган тада боравио у Њујорку, као директор Југословенског културно-информативног центра, па су се два оснивача Студија Б радо сретала и подсећала лепих дана Студија Б.
Ништа без гвоздене дисциплине
Од првог дана Драган Марковић спроводио је чврсту, гвоздену радну дисциплину у сваком тиму. Како је сам говорио „не може да се дежура 7 сати већ да се ради 7 сати“. И дуже, ако треба. За све запослене био је велики ауторитет, својим радом и знањем уливао је поштовање и имао је право да то захтева од свих осталих. Умео је, међутим, и да се нашали и да благонаклоно прихвати шалу на свој рачун.
„Он је направио атмосферу која је од Студија Б начинила кућу која је била перспективна и имала континуирани раст у сваком смислу“, каже Слоба Коњовић. „Живео је 24 сата за Студио Б тако да смо и ми били инфицирани тим његовим радом и није било другог избора да избегнемо те тортуре. Ми смо сви осећали да смо један организам на истом задатку.“
| Дина Чолић: „Драган је све знао о нама. Интерно смо га звали гонич робова, а касније смо схватили да је он најбољи шеф који може да се пожели. Научили смо се дисциплини и раду, организацији посла. Иако сам била одличан студент, рад у Студију Б успорио је мало моје студије, а он ме је стално пропитивао да ли идем на вежбе и да ли полажем испите. Није се смирио док нисам дипломирала.“ |
За ДДМ није постојао одмор. Иван Бекјарев је рекао да је Драган Марковић радио од јутра до јутра. „Мислим да тај човек није ни спавао.“ Када није био у Студију Б, он је слушао програм, без обзира на то где се налазио. Десило се тако једног лета да је отишао на Хвар и водитељи су били срећни јер су мислили да могу мало да се опусте, да не морају на сваких 15 минута да се укључују у програм и говоре: „Ви слушате Студио Б“ и тачно време. Посебно не у ноћној смени, па је тако Љерка Драженовић била изненађена када је зазвонио телефон, а са друге стране жице – Драган Марковић: „Молим вас, Љерка, већ 15 минута нисте идентификовали станицу“. Дежурна екипа била је шокирана тиме да је он и на Хвару, на неком фином пријемнику успео да пронађе сигнал Студија Б и да прати шта се дешава у програму.
Кад се Студио Б преселио у Београђанку, испоставило се да прозори новинарске собе са врха зграде ваздушном линијом гледају право на Драганов стан у Влајковићевој улици. „Ни сањали нисмо да он и тако може да нас проверава“, причала је Љерка. „Десило се да сам у вечерњој смени најављивала песме, па отрчим до редакције где је био тв да гледам филм. Звони телефон, јавља се ДДМ: ’Молим вас да се у новинарској соби угаси телевизор, опет гледате тв’.“
Драган Марковић у својим белешкама признаје да је многима „загорчавао живот“ својим начином руковођења. Али без тих „настраности“, Студио Б не би могао да почне да ради, да опстане и напредује. Да није било такве дисциплине и провере рада, не би било ни Студија Б.
Због оснивања Студија Б и рада у станици у интересу Београда и Београђана, Драгану Марковићу је на дан ослобођења града, 20. октобра 1974. уручен Орден рада са златним венцем. Иако је, формално, орден доделио председник Републике, практично су му одликовање одредили градски оци.
Драган је био поносан што је једини орден који је добио носио ознаку – РАД.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.