Погледи

30. 07. 2025.

Аутор: Предраг Рава Извор: УНС

Новинари градитељи поверења на савременом Путу свиле

Подизање свести о могућностима сарадње и подстицање међусобног разумевања међу новинарима један је од приоритета, истакнуто је на овогодишњем медијском Форуму ,,Појас и пут”, који је део развојне стратегије за сарадњу Народне Републике Кине и других земаља у области инфраструктуре, трговине и културе.

Скупу је присуствовало око 100 лидера новинарских удружења и представника медија из више од 50 земаља и региона. Заједно са председником Удружења новинара Србије Живојином Ракочевићем, говорио сам на стручном, округлом столу као и током свечаног отварања манифестације. Том приликом добио сам сертификат и звање „Медијског амбасадора”, док је УНС постао члан Међународне куће новинара у оквиру Мреже новинара „Појас и пут“.

Говорници су на Форуму истакли да је информација данас моћнија него икада, али и да је одговорност оних који је преносе већа него раније. Разговарало се и о страдању новинара у сукобима широм света и о томе да њихове жртве не смеју бити заборављене. Учесници Форума су се сложили да медији, упркос препрекама, могу бити мост између култура, народа и држава, а да једино објективно и одговорно извештавање помаже у рушењу предрасуда.

Била је то добра прилика и да своју фасцинацију Кином употпуним посетом градовима Нанчанг, Јингдежен и Ганџоу, који су истински чувари древне кинеске културе. У тим местима дух традиције и даље снажно живи, а истовремено се осећа невероватан технолошки напредак који модерну Кину чини једном од водећих светских економских сила.

Како бисмо превазишли бројне предрасуде које и даље постоје у друштву и стекли потпуније разумевање савремених дешавања у Кини, неопходно је упознати њену богату историју и културу. Говоримо о цивилизацији старој око пет хиљада година, која је обликовала специфичан систем образовања, васпитања, религијских, етичких и идеолошких вредности у кинеском друштву.

Кроз историју, већина кинеског становништва се насељавала између река Хуанг Хе (Жута река) и Јангце. Иако, на пример, Нанчанг није директно повезан са Жутом реком већ лежи на реци Ган, која је артерија југа Кине, он заједно са градовима Јингдеженом и Ганџоуом чини део историјског региона древне Кине, чији је културни и стратешки значај био огроман.

Нанчанг је био важно војно и политичко средиште, Јингдежен је постао светски познат по производњи порцелана, док је Ганџоу играо кључну улогу у трговачким и војним путевима династије Сонг и представљао једну од капија Пута свиле.

Кина је вековима организовала друштвени живот кроз јавне радове који су регулисали токове река и обезбеђивали наводњавање, стварајући дубоко укорењен осећај солидарности и колективизма.

Још у 19. веку, Карл Маркс и Макс Вебер су указивали на јединственост кинеског друштвеног модела – од одсуства приватне својине, до бирократије отворене за свакога ко покаже способност и знање. Српски социолог Милан Трипковић такође је истицао да се водеће улоге у кинеском друштву не стичу рођењем, већ образовањем, способностима и резултатима.

Насупрот западном либералном индивидуализму, Кина је неговала културу заједништва. Тај колективизам се испољавао не само кроз систем, већ и кроз свакодневне обичаје и моралне норме, које су и данас присутне, посебно у породичним и заједничким односима. Како је Вирен Мурти приметио, Кина је кроз историју више одбацивала западни либерални индивидуализам и империјализам него сам капитализам, супротно увреженим претпоставкама.

Иницијатива „Појас и пут” је пројекат који превазилази економску сарадњу и постаје глобална платформа за културну размену. Овај савремени Пут свиле више није само трговачка рута, већ идеја повезивања народа кроз инфраструктуру, образовање, уметност и медије.

Управо из тог разлога новинари би могли бити кључни актери ове иницијативе. Они граде нове мостове између култура.

Србија и Кина његују пријатељство које траје деценијама. Србија је недавно отворила први Кинески културни центар на Западном Балкану, већ дуже време има Конфучијев институт, а имамо и Институт “Појас и пут”.

Прослављамо кинеску Нову годину и, пре свега, одржавамо традицију добрих односа са Кином. Верујем да је управо овакав вид културне сарадње допринео и економској сарадњи између Србије и Кине, у којој предњачимо у овом делу Европе.

Обим билатералне трговине порастао је за готово 32 посто у односу на претходну годину, а Кина остаје други највећи трговински партнер Србије.

Србија је била једна од 28 земаља оснивача глобалне иницијативе „Појас и пут“ 2017. године, коју је кинески председник Си Ђинпинг покренуо 2013. године. Потписани су бројни и споразуми из области медија, што потврђује значај информисања и комуникације у савременој дипломатији.

Нанчанг, Јингдежен и Ганџоу

Љубазношћу организатора Форума упознао сам и многе туристичке атракције овог дела Кине. Током мог боравка у Нанчангу, уживао сам у врхунској и разноврсној храни. Увече сам уживао у предивном погледу на реку Ганђијанг. Дан је завршен практичном радионицом у фабрици Мингфанг Парк, где сам имао прилику да и сам испробам вештине у обликовању порцелана – искуство које најбоље говори о живости и традицији овог града.

Након тога ми је постао јаснији концепт модерног порцелана као националног поклона, те и разлог зашто ова област и данас има важну улогу у кинеској културној дипломатији.

Јингдежен, кинески град светски познат по производњи порцелана, открио ми је како традиција и савремени дизајн могу да иду руку под руку. Посету сам започео у историјској зони царске пећи Таојангли.

Овај музеј чува ремек-дела царског порцелана и приказује сложене технике које су вековима красиле керамику за кинеске царске дворове. Потом сам посетио културни парк Шизијуан и село Ханши, места богата културним наслеђем. Посебан утисак оставила је уметничка зона „Art Field: Јингдезхен“, која повезује традиционалну керамику са савременом уметношћу.

У посету граду Ганџоу, познатом као „Јужна капија Ђангсија“, дошли смо брзим возом. Око 560 километара прешли смо за мање од три сата. Овај град има дугу историју и важну улогу у кинеској култури и историји, посебно у периоду револуционарних дешавања.

Данас је Ганџоу један од кључних градова за развој индустрије и за развој енергетског и технолошког сектора. Такође, он је познат по живописним пејзажима, планинама и рекама, као и богатој културној баштини. На послетку, видео сам и древни град Сонг цитy.

Живот у Кини из прве руке

Како бих стекао реалнији увид у свакодневни живот, разговарао сам са српским досељеницима који већ годинама живе и раде у Кини.

„Кина је заиста применила тзв. ,,социјализам са кинеским карактеристикама”, што значи мешавину тржишних реформи и државне контроле. Успех тог модела може се приписати постепеним реформама, великом домаћем тржишту које омогућава економију обима, снажној државној подршци за стратешке индустрије и прагматичном приступу који комбинује тржишну економију са државним планирањем.“

Када сам питао како је Кина успела да се модернизује, а да не изгуби свој идентитет, добио сам следећи одговор:

"У последњим деценијама кинески универзитети су значајно напредовали, а водеће институције попут Тсингхуа универзитета, Пекиншког и Фудан универзитета сада се редовно налазе међу 100 најбољих у свету. Много улажу у образовање". 

Такође ме је занимало како Кинези виде Србију. Одговор је био јасан:

„Перцепција пријатељских односа са Кином у Србији углавном је тачна. Кина Србију види као важног партнера у региону Југоисточне Европе, нарочито у контексту Иницијативе Појас и пут. Ипак, просечан Кинез вероватно не зна много детаља о Србији, иако се старије генерације можда сећају Југославије и Тита. Они који знају за Србију углавном имају позитиван став, посебно због историјских веза и заједничких ставова о неким међународним питањима. Ипак, односи су пре свега засновани на прагматичним интересима.“

Иако је много Срба у последњој деценији путовало у Кину, мало њих заиста познаје детаље свакодневног живота, изазове и посебности ове огромне земље.

Други саговорник наглашава да Кинези, нарочито млађе генерације, данас знају много више о Србији – највише захваљујући спортистима попут Новака Ђоковића и Николе Јокића, али и кроз све присутније медијске извештаје о споразумима и инвестицијама између две земље. Старије генерације и даље углавном памте Југославију, Тита и легендарни филм „Валтер брани Сарајево“.

„У Кини живим осам година и радим у образовању. Предавао сам од вртића до завршне године средње школе. Тренутно предајем у нижој средњој школи и руководилац сам катедре друштвених наука, која обухвата економију, бизнис, историју и географију. Живео сам у више провинција: Лиаонинг, Џеђијанг, Фуђијан, Ђангсуј, граду Тјенђину, а тренутно сам у Сечуану“, појаснио  је мој саговорник.

Храна је посебна тема. Саговорник истиче да се кинеска кухиња веома разликује од онога што познајемо из кинеских ресторана у Србији. Јела су често веома зачињена и разликују се од провинције до провинције. Док људи на југу више воле љуте укусе, на северу преферирају слаткастије.

Заиста је тачно да је „Кина најсигурнија земља на свету, са готово никаквим криминалом“, истиче саговорник и напомиње да бисмо могли да преузмемо од њих здраве навике – јутарње вежбање на отвореном и вечерње шетње, посебно међу старијима.

Овај осећај безбедности Срби често истичу као посебно пријатан аспект живота у Кини. Ипак, постоји и велика државна контрола у друштву, укључујући и технолошка решења која многи сматрају практичним, али и донекле наметљивим.

"Пензионисане жене играју на трговима и једноставно уживају у сваком тренутку, било да играју бадминтон или вежбају Таи Цхи. Најсличнији смо по гостопримству. Без обзира на то колико им је енглески изазов, радо ће вас позвати на вечеру и дружење.“

Технологија је толико развијена да готово нико више не користи готовину, све се плаћа путем QР кодова. Новине више нико не чита јер се све прати онлајн. Метро системи у свим великим градовима су одлични. Све је умрежено, па је бирократија много подношљивија. Само вам је лична карта довољна – нема потребе за здравственим књижицама и беспотребном папирологијом“, прича мој саговорник.

Он истиче како су Кинези, упркос модернизацији, и даље дубоко везани за породичне вредности.

„Од конфуцијанизма потиче дубоко укорењено поштовање родитеља. Најстарији чланови породице се поштују и никада их не треба увредити јер се њихово искуство и мудрост сматрају непроцењивим. Ово морално уверење заједничко је целој земљи, без обзира на културне разлике међу провинцијама. То је посебно изражено током Кинеске нове године, када сви путују кући, без обзира колико далеко раде. Једу специјална јела, чекају поноћ и деци поклањају црвене коверте. У тим тренуцима види се колико су повезани и колико су топли као народ, иако током целе године напорно раде.“

„Никада нисам упознао нацију која више ради! А када дођу празници, све стаје како би сви били са породицом.

Моји саговорници су сагласни у оцени да код Кинеза треба да ценимо особине као што су рад, марљивост, дисциплина.

Уместо закључка

Срби који живе у Кини потврђују кроз лична искуства оно што академске анализе и историјске интерпретације тек наслућују – да Кина није само глобална сила у економском смислу, већ културна цивилизација која тражи нове путеве разумевања са светом.

У том процесу, медији постају кључно оруђе: они могу рушити предрасуде, приказивати стваран живот и зближавати људе. Медијска размена постаје мост којим не путују само информације, већ и – поверење.

На крају, сарадња са Кином није само економска ствар. То је питање културе, међусобног разумевања и заједничких вредности. Без њих, ниједна пруга, пут или мост неће имати прави смисао. Наша заједничка будућност зависи од привредног раста и развоја, али и од културног повезивања, за које је поверење неопходно. У томе је улога медија као доминантног агенса социјализације – од пресудног значаја.

Данас новинари свуда имају сличне проблеме, а не само у мање развијеним земљама како се то обично сматра. У ери када вештачка интелигенција све више преузима техничке задатке у новинарству, оно што остаје незамењиво јесте људска одговорност, етика и емпатија. Наша снага није у брзини којом објављујемо вести, већ у начину на који их обликујемо и последицама које остављају.

Медији су често скривено оружје културне хегемоније. Сетимо се марксисте Антонија Грамшија који је говорио да се елита одржава на власти и тако што путем културе, медија и религије репродукује пожељне вредности. Зато медији, док извештавају о историји, заправо учествују у њеном писању.

Наша заједничка будућност не зависи само од инфраструктуре и економије — зависи и од духовне и културне повезаности, а управо су медији кључни преносиоци тих вредности. Зато је савремени Пут свиле заправо пут идеја, образовања, уметности, медија – пут ка бољем разумевању света у којем живимо.