Акције

Новинари и медијски радници српских медија убијени и отети од 1991. године

У Србији се недовољно зна да је чак 38 новинара и медијских радника који су радили за српске редакције убијено, киднаповано, нестало или изгубило живот под нерасветљеним околностима, у периоду од 1991. до краја 2001. године.

Од тога је само на Косову и Метохији од августа 1998. до септембра 2000. године убијено и нестало седам новинара и медијских радника, а ни у једном случају нису пронађене убице и киднапери наших колега.

Удружење новинара Србије (УНС) објединило је податке о убијеним и отетим колегама у Досијеу који овде објављујемо у намери да подстакнемо вођење истрага, проналажење одговорних и њихово кажњавање. Рубрика ће бити отворена за сва нова сазнања о убијеним и несталим колегама.
 
На путу Петриња - Глина (Хрватска) 9. октобра 1991. године убијени су сви чланови екипе РТС-а. Страдали су под околностима које нико није истражио, а до данас одговорни за њихову смрт нису пронађени. Србија није званично тражила од Хрватске да пронађе и казни убице.

Претпоставља се да су екипу РТС-а напале хрватске војне или паравојне снаге, пошто су се подаци из њихових новинарских бележница убрзо појавили у хрватској штампи. У њихова тела испаљено је 300 метака.

Убијени су:            

Зоран Амиџић, новинар - уредник дописништва РТС-а из Шапца, рођен 12. априла 1950. године у Шапцу

Бора Петровић, сниматељ, рођен 20. августа 1958. године у Лешници

Дејан Милићевић, асистент сниматеља, рођен 15. јула 1966. године у Шапцу

Сретен Илић, уредник у Радио Шапцу, рођен 1. децембра 1948. године у Шапцу

Сви лажни Божићеви новинари и улога једног текста из «Слободног тједника» у некажњеном злочину

Засједа на Банији: Ко је убио шабачке новинаре?

Слобода као право на стрељање или како су новинари „Слободног тједника" замрачивали слику убиства да се она никад не би развила до краја

Сећање на шабачку екипу: Прича о мом Зорану

Слободни тједник: У вртлогу распада Југославије

Милан Жегарац, новинар "Вечерњих новости", убијен је снајперским метком 7. октобра 1991. године у Вуковару. Имао је 44 године.

Погибија Милана Жегарца: Чији је снајпер у Вуковару на месту убио новинара "Вечерњих новости"?

Јусуф Чехајић, новинар "Вечерњих новости",  убијен је 12. октобра 1991. године у Вуковару. Имао је 50 година.

Ново УНС-ово истраживање о убијеним новинарима: Заборављена смрт Јусуфа Чехајића

Умрлица за Јусуфа Чехајића или кад вест о погибији закасни 38 дана

Симо Кљајић је био дугогодишњи главни уредник „Личког вјесника” из Госпића. Нестао 12. октобра 1991. године у Госпићу. Према сведочењу ћерке Жељке Травице он је кренуо у продавницу по хлеб и више се није вратио. Кренуо је са личном картом, новинарском легитимацијом и књижицом која је указивала да је дијабетичар. Породица је пријавила нестанак, а ћерка је дала крв ради ДНК анализе Међународној комисији за нестале особе, али из судских списа, пошто је покренула тужбу против Републике Хрватске за цивилну жртву рата, сазнала је да тај узорак за надлежне није био – меродаван. 

Жељка је 31. маја 2004. поново дала крв на анализу, овог пута у Загребу, али да ли су рађене ДНК анализе и шта су показале – није успела да сазна. Симо Кљајић се, по речима његове ћерке, и данас у Црвеном крсту води међу несталима.

Симо Кљајић из Госпића - ликвидиран, запаљен, идентификован, али и даље с ознаком нестао

Ранко Елез, новинар Радио Фоче и ратни репортер Радио Новог Сада са фочанско - горажданског ратишта, убијен је из снајпера 10. јуна 1993. године са положаја муслиманске војске. Погинуо је са укљученим диктафоном у руци на Меденој Главици, код Чајнича.
Рођен је 1961. године у селу Борјанице, општина Фоча. Био је дипломирани новинар.
Сахрањен је у родним Борјаницама, у близини рударског градића Миљевина, фочанска општина.

Смрт на Меденој главици

Душан Тепшић, дописник РТС-а са Кордуна и Баније и из Книна, погинуо је 22. новембра 1992. године у Обудовцу, код Брчког. Његов аутомобил погодила је граната. Имао је 30 година.

Зла судбина путника на коридору

Милош Вуловић, новинар српског Радија Илиџа и Живко Филиповић, фоторепортер "Српског слова" и дописник ТВ Нови Сад, погинули су 30. јануара 1993. године у Отесу, на Илиџи (Сарајево) од гранате испаљене са муслиманских положаја.
Милош Вуловић рођен је 1953. године. Живко Филиповић рођен је 1950. године.

Смрт у братовој јакни

Како је отишао легендарни Жикон са Илиџе

 

 

Саша Колевски, сниматељ, рођен 1969. године у Бања Луци и Горан Пејчиновић, возач, рођен 1972. године у Бања Луци, чланови екипе "Српске телевизије" из Бања Луке, погинули су 23. септембра 1995. године на планини Озрен код телевизијског репетитора "Краљица" од ватре испаљене са муслиманских положаја.

 

 

 

Истраживање УНС-а о убијеним новинарима: Пуцњи на Сашу Колевског и Горана Пејчиновића и њихова смрт на крају рата у БиХ

Радисава Дада Вујасиновић, новинарка "Дуге". Рођена је 10. фебруара 1964. године у Чапљини у Херцеговини. Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду 1987. године. Ратни извештач је била од почетка сукоба на простору бивше Југославије до краја 1992. године од када пише о политичкој сцени Србије. Један од текстова који документује то време је текст "Криминалци и полицајци у Парламенту", објављен у часопису Дуга крајем 1993. године, у којем на ироничан начин пише о промоцији криминалца Жељка Ражнатовића Аркана у народног посланика.

За извештавање са ратишта 1992. године је добила награду УНС-а Светозар Марковић. Због текстова о спрези криминала и политике добијала је сталне претње.

Дада је пронађена мртва у свом стану 8. априла 1994. године. До данас њена смрт није разјашњена. До 2006. године званична истрага тврди да се ради о самоубиству. Балистички налази вештака којег је накнадно ангажовала породица

Даде Вујасиновић говорили су да је "смрт проузрокована деловањем другог лица" јер су "пронађена два филцана чепа", што би значило да су на њу испаљенe две патроне из ловачке пушке. Тужилаштво је, на основу овог извештаја, средином августа 2010. наложило ревизију истраге и преквалификовало случај из самоубиства у убиство. Комисија за истраживање убистава новинара покренула је иницијативу, а држава платила 2016. године Холандском форензичком институту у Хагу да уради ново вештачење. У извештају овог Института се, супротно налазима вештака којег је ангажовала породица Даде

Вујасиновић, тврди да нису у питању два филцана чепа, већ један, а да се не може утврдити да ли је у питању убиство, самоубиство или несрећан случај. Извештај Холандског института погледајте овде.

Славко Ћурувија, новинар и издавач. Рођен је 9. августа 1949. године у Загребу. Дипломирао је на београдском Факултету политичких наука 1978. Био је сарадник листа "Данас" из Загреба, затим Центра за друштвена истраживања, а од 1984. аналитичар у Управи за анализе Савезног секретаријата за унутрашње послове. Од 1986. до 1994. био је коментатор, па главни и одговорни уредник "Борбе". Писао је за "Комунист", НИН, "Вјесник", "Вечерњи лист", "Побједу", сарађивао са ТВ Београд, ТВ Политика, ТВ Сарајево и појединим европским листовима. Са Момчилом Ђорговићем 1994. године основао је лист "Недељни телеграф". А 1996. је основао "Дневни телеграф", први приватни дневни лист у Србији. Магазин "Европљанин" основао је 1998. године.

Милошевићеве власти су "Дневни телеграф" привремено забраниле 14. октобра 1998, а просторије запечатиле. Крајем тог месеца заплењена је целокупна имовина издавача, након чега су листови регистровани у Црној Гори.

Убијен је 11. априла 1999. године, током НАТО бомбардовања, у Светогорској улици, у пролазу испред броја 35, где је становао. Ћурувији је пуцано у леђа, један хитац га је погодио у главу, а други му је прошао кроз срце. Убице су дршком од пиштоља удариле и онесвестиле Славкову невенчану супругу Бранку Прпу, која је била са њим. Према подацима из тајног полицијског досијеа "Ћуран" до непосредно пред смрт Ћурувију су пратили припадници Државне безбедности. Сахрањен је на београдском Новом гробљу.

Тужилаштво за организовани криминал подигло је у јуну 2014. године оптужницу за убиство Славка Ћурувије против Радомира Марковића, бившег начелника Ресора ДБ, Милана Радоњића, начелника београдског центра ДБ, Ратка Ромића, главног обавештајног инспектора у Другој управи ресора и Мирослава Курака, припадника резервног састава.

Специјални суд за организовани криминал у Београду донео је 5. априла 2019. године првостепену пресуду функционерима и радницима Државне безбедности за убиство Славка Ћурувије. Двадесет година након убиства и скоро четири године од почетка суђења, осуђени су Радомир Марковић на 30 година затвора, Милан Радоњић такође на 30 година, Ратко Ромић на 20 и Мирослав Курак, који је у бекству, исто на 20 година.

Апелациони суд у Београду укинуо је првостепену пресуду за убиство Ћурувије, а одлука је 7. септембра 2020. године објављена на сајту тог суда. Поновно суђење почело је 5. октобра. Апелациони суд у Београду објавио је у фебруару 2024. године пресуду донету скоро десет месеци раније, по којој су окривљени за убиство Славка Ћурувије - Радомир Марковић, Милан Радоњић, Мирослав Курак и Ратко Ромић ослобођени кривице. 

Милан Пантић, новинар, дописник "Вечерњих новости" из Јагодине. Пантић је рођен 1954. године у селу Драгово код Рековца. Убијен је ујутро, 11. јуна 2001. године у улазу зграде, испред кућног прага, док се враћао са купљеним хлебом. Пантић је, како стоји у полицијском извештају, убијен са више удараца тупим предметом у главу.
Највећи број текстова Пантић је објавио у рубрици "Црна хроника". Писао је о криминалу у Јагодини и Поморавском округу. Сахрањен је на Јагодинском гробљу. Још увек није подигнута оптужница против његових убица.

Више информација, до којих је УНС дошао истраживањем, погледајте на следећим линковима:

Коме се у својим текстовима замерио Милан Пантић? (1. део)

Коме се у својим текстовима замерио Милан Пантић? (2. део)

Ранко Перенић, рођен 25. септембра 1958. у Липљану и Ђуро Славуј рођен 24. децембра 1962. у Двору на Уни, нестали су 21. августа 1998. године.

Као новинарска екипа Радио Приштине кренули су ка Зочишту, у манастир Свети Врачи да направе прилог о повратку киднапованих монаха. Према подацима породице последњи пут су виђени у Великој Хочи, у преподневним сатима, одакле су грешком кренули ка Ораховцу, који је у то време био под контролом Ослободилачке војске Косова. Аутомобил у којем су били, плава Застава 128, није пронађен.

До данас породице Перенић и Славуј немају никакве званичне информације о њиховој судбини.

Више информација, до којих је УНС дошао истраживањем, погледајте на следећим линковима:

Осми пут постављено обележје отетим новинарима

Шабан Бериша условно кажњен за рушење плоче Славују и Перенићу, етнички мотиви изостављени из пресуде

Шабан Бериша признао да је срушио плочу Ђуру Славују и Ранку Перенићу

Две деценије од киднаповања Перенића и Славуја: За истрагу има путоказа, али је она затворена

Новинари сутра седми пут постављају плочу – Тражимо их

Породица киднапованог новинара Ранка Перенића у шоку: Још чекају одговор на жалбу о прекиду истраге

Ексклузивно: Шеф америчке дипломатске посматрачке мисије на Косову Шон Бернс – Узалуд сам тражио Перенића и Славуја

Новинар Њујорк Тајмса видео аутомобил Перенића и Славуја  

Еулекс потврдио да је Ранка Перенића и Ђура Славуја киднаповао ОВК, па затворио истраге

Несавесне истраге киднаповања новинара - Ново кажњавање жртава

Љубомир Кнежевић, новинар приштинског "Јединства" и дописник "Политике". Рођен је 25. маја 1939. у Улцињу, нестао је 6. маја 1999. године код Вучитрна у подножју планине Чичавица.

Кнежевићево тело није пронађено, а у Белој књизи Владе Републике Србије под насловом "Албански тероризам и организовани криминал на Косову и Метохији", објављеној септембра 2003. године, као осумњичени за његов нестанак помиње се Беким (Весељ) Шути, звани "Нику", рођен 1. маја 1976. године у селу Ошљане, општина Вучитрн.

У Белој књизи стоји да је Шути био командант специјалне јединице ОВК при оперативној зони Шаља и да је ова јединица почетком маја 1999. године отела Љубомира Кнежевића.

Како пише у књизи, Кнежевић је одведен у штаб који се налазио у селу Ошљане, где је мучен, а затим убијен.

Више информација, до којих је УНС дошао истраживањем, погледајте на следећим линковима:

Две деценије од нестанка Љубомира Кнежевића

Хоће ли фотографија АП-а направљена у Албанији помоћи у истрази нестанка Љубомира Кнежевића?

Син Љубомира Кнежевића Горан: Не може ништа вечно да се сакрије

Бела књига Владе Србије: Врх команде оперативне зоне “Шаља” ОВК одговоран за убиство Кнежевића

Истрага нестанка новинара Љубомира Кнежевића: Застрашивани сведоци, смењени тужилац и судија

Александар Симовић, новинар и преводилац, рођен 1. октобра 1968. у Призрену, нестао је 21. августа 1999. године у Приштини.

Део посмртних остатака Симовића пронађен је у селу Обриње код Глоговца. Породица није добила никакву званичну информацију о истрази и окривљенима за убиство.

Више информација, до којих је УНС дошао истраживањем, погледајте на линку:

Убиство Александра Симовића Симе: Сведока отмице има, киднапери и убице на слободи

Андерсон о последњем дану убијеног новинара Александра Симовића: Мржња се осећала, српски новинари су се плашили

Марјан Мелонаши, новинар српске редакције Радио Косова, рођен 3. јула 1976. у Приштини, нестао је 9. септембра 2000. године.

Према подацима породице после получасовне емисије која је трајала од 13.30 до 14 сати, ушао је у наранџасти такси преко пута зграде радија и од тада му се губи сваки траг. Породица није добила никакву званичну информацију о његовој судбини.

Више информација, до којих је УНС дошао истраживањем, погледајте на следећим линковима:

Новинар Никола Радишић о истрази убистава новинара на Косову: Међународна заједница је гледала само свој џеп, а косовски политичари из ОВК и паре и позиције

Оливера Бернардони Стојановић: Марјану су претили због дружења са Србима

Марјан Мелонаши: Злочин пред којим је полиција жмурела

Новинар Марјан Мелонаши - Сведочанство исписа злочина

Данас осамнаест година од некажњеног нестанка Марјана Мелонашија у центру Приштине

Момир Стокућа, фоторепортер и фотограф, рођен 2. октобра 1949. у Београду, убијен је 21. септембра 1999. године у породичној кући у центру Приштине, улица Ђуре Јакшића 15.

Као фоторепортер сарађивао са листом "Политика". Сахрањен је у Грачаници 24. септембра 1999. године. Породица није добила никакву званичну информацију о истрази.

Више информација, до којих је УНС дошао истраживањем, погледајте на следећим линковима:

Горанка Матић: Момир је волео фотографију и Косово

Убиство новинара Момира Стокуће у Приштини 19 година без истраге

Нове старе политичке проститутке

У НАТО бомбардовању Србије 23. априла 1999. године 16 медијских радника убијено је када је у центру Београда погођена зграда Радио телевизије Србије.

У 02.06 изјутра убијени су:

Александар Делетић, 30 година, камерман. Рођен 31. августа 1968. године у Београду. Љубав према фотографији и филму определила га је да постане камерман. Сахрањен је на Топчидерском гробљу у Београду.

 

Бранислав Јовановић, 50 година, техничар у мастеру. Рођен је 11. априла 1949. године у Београду. У РТС-у је радио од приправничких дана у техници. Обучавао је млађе колеге за послове у техници РТС-а. Сахрањен је 4. априла на Новом гробљу.

 

Дарко Стоименовски, 25 година, техничар размене. Рођен је 31. августа 1973. у Београду. У РТС-у је радио од 1994. године. Сахрањен је у Пиносави крај Београда.

 

Дејан Марковић, 40 година, обезбеђење. Рођен је 15. маја 1959. у Београду. У РТС-у се запослио 1995.
Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

 

Драган Тасић, 30 година, електричар. Рођен је 5. маја 1968. године у Београду. У РТС-у се запослио 1989. године.
Сахрањен је на Бежанијском гробљу у Београду.

 

Драгорад Драгојевић, 27 година, обезбеђење. Рођен је 2. априла 1972. године. У РТС-у се запослио 1997. године. Драгораду је РТС подигао спомен обележје у Абердаревој улици бр. 1а, испод бившег антенског стуба.

 

Иван Стукало, 33 године, техничар размене. Рођен је 23. септембра 1965. године у Београду. На РТС-у је радио од 1989. године. Сахрањен је на Топчидерском гробљу у Београду.

 

Јелица Мунитлак, 27 година, шминкер. Рођена је 16. јуна 1971. године у Београду. Сахрањена је на Новом бежанијском гробљу.

 

Ксенија Банковић, 27 година, видео миксер. Рођена је 16. јуна 1971. године у Београду. На РТС-у почиње да ради 1991. године. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

 

 

Милан Јоксимовић, 47 година, обезбеђење. Рођен је 15. фебруара 1952. године у селу Реткоцер у општини Медвеђа.
Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

 

Милован Јанковић, 59 година, прецизни механичар. Рођен је 10. марта 1940. године у Крловчићу. У РТС-у је радио више од 20 година.  Сахрањен је на Бежанијском гробљу у Београду.

 

Небојша Стојановић, 26 година, техничар мастера. Рођен је 17. јуна 1972. године у Београду. У РТС-у је радио од 1994. године. Сахрањен је на Манастирском гробљу у Београду.

 

Славиша Стевановић, 32 године, техничар размене. Рођен је 9. априла 1967. године у Житном потоку код Прокупља. У РТС-у почиње да ради 1989. године као спољни сарадник, а 1992. запошљава се за стално на емитовању програма у сателитској режији. Све своје слободно време проводио је на телевизији. Био је веома цењен и омиљен, помагао је колегама и зато су га звали "мали режисер". Сахрањен је у Сремчици крај Београда.

Слободан Јонтић, 54 године, монтер. Рођен је 22. јануара 1945. године. Сахрањен је на Централном гробљу у Београду.

 

Синиша Медић, 32 године, дизајнер програма. Рођен је 11. новембра 1966. године у Качареву. У РТС у је радио од 1994. године. РТС му је подигао спомен обележје испод антенског стуба у Абердаревој улици бр. 1а.

 

Томислав Митровић, 61 година, режисер програма. Рођен је 6. јуна 1938. године у Лесковцу. Сахрањен је на Топчидерском гробљу у Београду.

 

Новинари косовских медија на албанском језику убијени од 1999. до 2005. године

Од јануара 1999. године до јуна 2005. године на Косову и Метохији убијено је осам новинара који су радили за косовске медије на албанском језику.

Африм Малићи (Afrim Maliqi) рођен је 1. децембра 1965. године. Новинарски тим УНС-а истраживањем је дошао до података да је Малићи дипломирао и започео магистратуру на Факултету албанског језика на Универзитету у Приштини. Један је од оснивача Културног центра у Подујеву 1990. године. Од 1992. радио је као наставник у Основној школи у Подујеву, две године касније почео је новинарску каријеру у листу "Рилиндја", а онда је наставио у листу “Бујку”. На почетку је извештавао о култури и образовању, а од 1995. о политици.

По подацима које има Мисија ОЕБС на Косову, Малићи је убијен 2. децeмбра 1998. године у Приштини, у насељу Сунчев брег.

Новинарском тиму УНС-а његова ћерка Греса Малићи (Gresë Maliqi) рекла је да се у тренутку убиства, њен отац налазио у возилу са својим најбољим пријатељима Хизри Талом (Hyzri Talla), једним од команданата ОВК у оперативној зони Лап, и студентом Иљир Дурмишијем (Ilir Durmishi).

Греса Малићи је рекла да су сведоци, Албанци, који су могли да виде шта се догодило кроз прозоре станова, чули да су људи који су пуцали на њих говорили српски језик.

„Видели су и рањену девојку, али она никада није хтела да сведочи јер се плашила. Колико знамо, српска полиција је дошла брзо, пар минута, након што су убијени. Такође, српски тужилац је заједно са полицијом изашао на место злочина. Не знамо шта се тачно десило, јер не знамо ништа засигурно“, рекла је Греса Малићи истраживачима УНС-а.

Она тврди да њеној породици није било дозвољено да разговара са полицијом.

„До наредног дана нису нам дозволили ни да преузмемо тело мога оца. Чланови моје породице нису разговарали са припадницима српске полиције о овом случају јер им то није ни тражено. У болничком извештају је наведено да су њих тројица убијена из пушке, али се не спомиње са колико метака. С друге стране, српска полиција је рекла једном од чланова моје породице да је мој отац убијен са више од 30 метака. За сада нема истраге о случају мог оца и његових пријатеља. Можда, јер је то било ратно време, а већина случајева убијених у рату остају углавном неистражена“, каже она.

Африм Малићи, Хизри Тала и Илир Дурмиши на Косову су проглашени народним мученицима и три улице носе њихова имена. Такође, 2013, бивша косовска председница Атифете Јахјага, Малићију је доделила Орден слободе, а на културним сусретима “Кадри Кадрију” награда за најбољу поезију носи Малићијево име.

Више информација, до којих је УНС дошао истраживањем, погледајте на линку:

Нема истраге о убиству новинара Африма Малићија

Енвер Маљоку (Enver Maloku) рођен је у општини Подујево 1954. године. Убијен је 11. јануара 1999. године док се враћао са посла, у поподневним сатима, неколико метара од стана у приземљу блока у Сунчевом брегу у ком је живео. Преминуо је убрзо у болници у Приштини. Објављивао је "Информатор", а како наводе медији на албанском језику, "развијао је и својим коментарима утицао на формирање албанског јавног мњења." Лист "Бота сот" пише да је "Енвер Маљоку био сарадник председника Ругове, а његов изузетни информативни рад био је главни мотив због ког је извршен атентант, како би се прекинула политичка моћ председника Ругове."

Студирао је књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Приштини. Од 1979. године радио је на РТВ Приштина у редакцији културног програма. Почетком 90-их био је у притвору. Постао је водећи политички новинар, а од 1993. је водио Информативни центар Косова, који је од оснивања 1991. године функционисао као национална агенција. У његову част, а на инстистирање Ибрахима Ругове, 12. јула 2005. године у Приштини је откривен споменик посвећен Маљокуу, а једна улица је добила његово име. Убиство новинара Енвера Маљокуа "случај ППН 184 / 2016“ је у предиистражном поступку Специјалног тужилаштва Косова.

Више информација, до којих је УНС дошао истраживањем, погледајте на следећим линковима:

Интереси обавештајаца уплетени у истрагу убиства новинара Енвера Маљокуа

Меро Базе за УНС о убиству Енвера Маљокуа и застрашујућим претњама Азема Суље

Нова истрага о убиству новинара Еневра Маљокуа

Крист Гегај (Krist Gegaj) рођен је у Метохији, у Клини. Био је један од двојице коментатора и уредник у програму на албанском језику РТВ Приштина. Уређивао је Дневник и вести на радију и телевизији.

Према информацијама до којих је дошао истраживачки тим УНС-а, Крист Гегај је нестао 12. септембра 1999, три месеца након доласка међународних снага на Косово. Тог дана, око 7 ујутру, извео је стоку на имање, на 200 метара од куће. Од тада више није виђен жив. Породица и пријатељи тражили су га сатима, а око 22 сата нестанак су пријавили на најближем контролном пункту Кфора. Војници су им рекли да сутра оду у базу Кфора у Исток. Сутрадан, 13. септембра 1999. у оближњој реци пронађено је Гегајево тело, два километара од куће. У њега је пуцано, а убијен је мецима у главу и срце. У оближњем жбуну, Кфор је нашао конзерве кока-коле.

Две недеље пре убиства, тројица мушкараца су више пута виђена у близини Гегајеве куће, открио је УНС. Спазила су их деца која су чувала стоку и описала као двојицу веома високих и једног нижег мушкарца. Двојица су била обучена у црно, а трећи је носио браон панталоне и црну кошуљу. Један од њих обратио се нећаки Криста Гегаја и питао је да ли је сама или је и он са њом, сазнали су новинари истраживачког тима УНС-а.

Више информација, до којих је УНС дошао истраживањем, погледајте на линку:

УНС открио још једно убиство новинара на Косову, Крист Гегај усмрћен септембра 1999. године

Шефки Попова (Shefki Popova), новинар "Рилиндје", убијен је 10. септембра 2000. године у Вучитрну. У том листу је радио 26 година. Убијен је у 50-ој години живота, а након што је у Приштини одржана манифестација против насиља. Мисија ОЕБС на Косову, у једном од својих извештаја наводи: "убиство двојице косовских новинара, Бекима Кастратија и Шефки Попова и други случајеви - угрожавање новинара док истражују корупцију, финансијски мотивисан криминал лица високог угледа и друштвеног статуса или трговину дрогом - стални су подсетник дела скривених сила на Косову. Слободни новинар на Косову је мртав новинар, каже локални новинар", а цитира у извештају ОЕБС јуна 2002. године. У Специјалном тужилаштву Косова кажу да немају података о убиству Шефкија Попове.

Више информација, до којих је УНС дошао истраживањем, погледајте на линку:

Убиство Шефки Попове: Где су докази из истраге?

Џемаиљ Мустафа (Xhemajl Mustafa) рођен је у селу Гламник у Подујеву. Сарадник "Бота Сота" убијен је 23. новембра 2000. године у Приштини. Убијен је на исти начин као и Маљоку, пред кућним прагом, неколико метара од улаза у стан. Убила су га два непозната починиоца на улазном степеништу. Био је члан станке ЛДК и од 1997. виши саветник за медије Ибрахима Ругове. Словио је за његовог политичког саветника и "десну руку". Мустафа је био заговорник ненасилног неслагања. Непосредно пред убиство написао је бројне текстове у којима осуђује насиље на Косову, а које се појавило по завршетку рата. Његово убиство догодило се након убедљиве Руговине победе на првим локалним изборима после 1999. (одржаних у октобру 2000. године). Лист "Бота сот" 2012. године је објавио да су власти биле близу хапшења Мустафиних убица које су идентификоване као - припадник законодавне власти и један полицајац. Случај убиства Џемаиљ Мустафе, односно "случај  ППП 21 / 2011" како га води СТК је у предистражном поступку тужилаштва.

Више информација, до којих је УНС дошао истраживањем, погледајте на линку:

Нова сазнања УНС о убиству новинара Џемајља Мустафе: Еулекс зна ко је одговоран?

Беким Кастрати (Bekim Kastrati), новинар листа "Бота сот", убијен је у заседи 19. октобра 2001. године у селу Лаушу код Приштине. Том приликом је убијен и Бесим Дајаку, телохранитељ Ибрахима Ругове. Кастрати је, наводи "Бота сот", "константно био под притиском и претњом левице која је водила општину Србица, али и оних који су имали важне позиције на националном нивоу, јер им је сметала слобода медија и Бекимова храброст."

„Беким је познат по беспримерној храбрости, истински помажући Косову у једном окружењу, као што је то била Србица тих година, када није била дозвољена демократија и слобода изражавања“, наводи "Бота сот". Прошле године, истарага убиства Бекима Кастратија је обустављена.

 

Бардуљ Ајети (Bardhyl Ajeti), новинар и колумниста листа "Бота сот", нападнут је 3. јуна 2005. године. Отворена је паљба на његов покварени аутомобил, док га је шлепало друго возило, у близини села Бресалца, код Гњилана. Бардуљ је неколико недеља био на апаратима, а затим преминуо 28. јуна у болници у Милану, у Италији.  Портпарол полиције саопштио је да је погођен у главу из непосредне близине. Бардуљ Ајети је био познат по новинским текстовима о слободи изражавања. Писао је дневне колумне за "Бота Сот" у којима је подржавао борбу против криминала, односно  кампању међународних власти у хапшењу бивших припадника Ослободилачке војске Косова. Неколико недеља пре убиства, Ајети се жалио Привременом комесару за медије на Косову, где је објаснио да му је живот угрожен. Предмет истраге убиства Бардуља Ајетија је затворен. Овај случај је, кажу у Специјалном тужилаштву Косова, одбацио УНМИК 11. децембра 2006. због недостатка доказа.  

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Шабан Хоти (Shaban (Rexhep) Hoti), професор руског језика, преводилац и медијски радник. Заробљен је, а потом убијен, као део екипе Руске државне телевизије која је јула 1998. године покушала да направи интервју са припадницима ОВК у селу Лапушник. По доласку у Приштину, 20. јула 1998. године, екипа Руске државне телевизије замолила је Хотија, професора на катедри за руски језик и књижевност Приштинског универзитета, који је осим матерњег веома добро говорио и енглески језик, за помоћ. Хоти, рођен 1945. у Ратковцу, као преводилац је 21. јула 1998. године кренуо са новинаром Олегом Сафиулином, камерманом Александром Галановим и тонским техничарем Виктором Мамаевим, на новинарски задатак.

На путу Приштина – Пећ, у селу Лапушник, припадници ОВК прво су зауставили њихово возило и рекли им да не могу да снимају, а немало потом их заробили, одузели опрему, документа и новац. Два сата касније, Хотија су одвојили и другим возилом одвезли до подножја оближњег брда. Новинари су га следећи пут видели у кући у Лапушнику, претученог, крваве кошуље и јако уплашеног. Тог 21. јула 1998. године, око 19:30 руски новинари су пуштени, али не и Шабан Хоти. Уочи уласка српских снага у Лапушник, пет дана касније, Хоти је стрељан на планини Бериша. На тој локацији, априла 2001. године, есхумирани су његови посмртни остаци из масовне гробнице.  

Због убиства Шабана Хотија и још осморице цивила, на 13 година затвора, пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ), осуђен је Хајреднин Баљај, ратног надимка “Шаља”, идентификован као логорски стражар у Лапушнику. Проглашен је кривим за окрутно поступање, мучење и убиство девет затвореника на планини Бериша. То је прва пресуда коју је за ратне злочине на Косову изрекао Трибунал, 30. новембра 2005. године. Оптужницом су били обухваћени и бивши регионални заповедник ОВК Фатмир Љимај и њему подређени Исак Муслију, али су они ослобођени, јер “Тужилаштво није доказало да су имали командну или било какву другу улогу у логору ОВК у Лапушнику и злочинима који су у њему почињени у лето 1998. године”.

Више информација, до којих је УНС дошао истраживањем, погледајте на следећим линковима:

Данас се навршава 20 година од отмице и убиства приштинског професора и новинара Шабана Хотија

Професор и преводилац Шабан Хоти 15. на листи убијених и киднапованих новинара и медијских радника на Косову

Tекстови које је УНС објавио на основу свог истраживања нерасветљених убистава и отмица новинара и медијских радника на Косову и Метохији погледајте и овде:

Убиство новинарске екипе Штерна на Косову 1999. године

УНМИК се извињава жртвама

Бивши шеф УНМИК-а Стју Келок: Обавештајне службе знале ко су осумњичени за смрт новинара

Тужилац Кељменди: Сведоци злочина над новинарима биће заштићени

Давор Лукач: Радошевића и Добричића спасила солидарност новинара

Вокер преговарао, ОВК ослободио новинаре, истраге није било

Арлем Дезир: Радите веома важан посао

На Платформи СЕ 14 убијених и несталих новинара на КиМ и кампања Илустроване Политике

Реаговање Европске федерације новинара, Савета Европе, ОЕБС-а и Владе Србије на истаживање УНС-а о убијеним и отетим новинарима на КиМ

Случајеви убистава новинара на Косову на платформи Савета Европе

Представник ОЕБС-а за слободу медија: Нисмо иницирали отварање истрага, али их подржавамо

После усвајања Резолуције Арлем Дезир почео консултације са Вераном Матићем о истрагама убистава новинара на КиМ

Влада проширила надлежност Комисије за истраживање убистава новинара на Косово и Метохију и бившу СФРЈ

Мароевић: Архиве ШИК-а би могле да доведу до доказа о убиствима новинара

Дрита Хајдари, тужилац за ратне злочине косовског Специјалног тужилаштва: Како да локални тужиоци надокнаде оно што међународни нису урадили

Јан Брату: Резолуција ЕФЈ о истрагама убистава новинара на Косову велики успех новинарске заједнице

Јан Брату, шеф Мисије ОЕБС-а на Косову: Важно је удвостручити напоре да се истраже убиства и киднаповања новинара на Косову

Маскирање истине на путу до правде за убијене новинаре

Од објављивања УНС-ових сазнања повећан број отворених истрага о убиствима новинара на КиМ

УНС открива: Како су "изгубљена" убиства новинара на Косову

Несавесне истраге и ћутање о злочинима над новинарима у међународним и косовским институцијама