УНС вести

15. 03. 2024.

Аутор: Драгана Бјелица Извор: УНС

УНС-ово истраживање убиства шабачке екипе РТС-а: Зорана Амиџића, Боре Петровића, Дејана Милићевића и мобилисаног Сретана Илића на Банији 1991. године (1. део)

Сви лажни Божићеви новинари и улога једног текста из «Слободног тједника» у некажњеном злочину

Да би се успоставио оквир за ову страшну причу о страдању српских новинара на ратишту у Хрватској неопходно је подсетити читаоца шта је био Слободни тједник (СТ), недељни таблоид, који је излазио у Загребу, а у ком је по убиству РТС-ове шабачке екипе објављен текст препун неистина, потписан са Јован Кубура. Тај текст садржао је два документа која су била код Амиџића када је убијен.

Када би те 1991. године знатижељни читалац дошао на адресу „Слободног тједника“ у Загребу и потражио Јована Кубуру, уредно потписиваног новинара, много би се разочарао. Не би га нашао.

То име било је једно од многих измишљених, а која су у то ратно време служила за оргијање „таблоида са историјским значајем за хрватско новинарство“. Оцену у цитату изнео је његов оснивач и главни уредник Маринко Божић.

Тираж од око 200 000 продатих примерака доносио је изузетну зараду медију, данашњим речником речено, контроверзног Божића.

На први поглед редакција коју је предводио с пажњом се обраћала читаоцу. На првим страницама, где је „Слободни тједник“ објављивао писма читалаца, уредништво се уредно ограђивало од могућих неистина уз напомену да „непотписана и анонимна писма неће бити објављена“.

Парадоксално, био је то лист који је објављивао текстове испод којих су стајали потписи непостојећих аутора.

Један такав „псеудоним“ налазио се и у импресуму на месту заменика главног уредника.

Супротно новинарским правилима, а то је константа по којој ће бити препознатљиви и након два оживљавања до коначног краја СТ ексклузива 1996. године, објављиване су непроверене информације, конструкције и лажи.

Због садржаја овог тиражног недељника који је настао фебруара 1990, а најбруталнији период имао до Божићеве смрти 1993. године, људи су малтретирани, премлаћивани, пљачкани, морали да побегну из Хрватске, губили животе, сами себи пресуђивали.

Како је изгледао Слободни тједник?

За некога ко га никада није држао у рукама информација је да су то дуги текстови, велики формат страница које се најлакше читају за столом. Главни уредник Божић имао је осигуран добар провод у медијско-политичко-естрадном животу, а подршка власти чинила га је недодирљивим.

„Опскурни“, „творница лажи“, „новине које су људима уништавале животе и „дословно убилачки политички таблоид“, како ће га касније описивати, бујао је у време рата.

На страницама „Слободног тједника“ током  грађанског рата на простору бивше Југославије упорно су објављивани спискови људи, са адресама и телефонима.

Редовне су приче са профилним фотографијама, подацима где раде, у ком месту живе, од СТ-а означене као особе штетне по хрватске интересе. Писали су и о њиховој деци, браћи, сестрама и где се налазе, опет, са адресама.

По правилу су то били Срби означавани као „четници“, „бољшевици“, „КОС-овци“ (Контраобавештајна служба Војске Социјалистичке Федеративне Републике Југославије која се у рату, као и земља, распадала). 

Мета оваквог медија постајали су и етнички Хрвати којима је редакција приписивала да су обавештајци и пројугословени. Познато је да се некадашњем официру ЈНА убио отац 12 дана после неистина објављених у Слободном тједнику.

У тренутку када су га пописали као КОС-овца који разара Осијек, у ком су, иначе, живели његова супруга и деца - налазио се у војном затвору у Београду. Након размене тај бивши официр ЈНА бориће се у редовима хрватске војске. Много година касније сазнаћемо, према сведочењу породице које су објавиле загребачке „Новости“, комшије су његовом оцу пре самоубиства, између осталог, „махале и с оним текстом из `Слободног тједника`“.

Да у опасном контексту човек осване у новинама могло је да се деси и ако су новинари те редакције желели да се свете некоме због личних несугласица.

Модел је углавном био да у тексту објаве низ имена којима су приписивали субверзивну улогу и то да су претња по хрватске интересе.

Могла су то да буду наређана имена која је саставио неки кризни штаб, списак дежурстава у касарни, низ малолетних рукометаша, који су за потребе овог медија, што се десило у случају страдања колега из Шапца, постајали групе издајника или четника, Србо-удбаша, југо-бољшевика, КОС-оваца. 

Даље су се ствари одвијале саме.

Случај који истражује УНС за Досије о убијеним и несталим новинарима имао је другачији редослед.

Четири човека су убијена, потом је о њима писао „Слободни тједник“.

Текст „Пуцати на шпијуне без заустављања!“ објављен је уз наднаслов: Посебне војне дозволе, аутоматске пушке и СМБ униформе нису спасиле четворочлану екипу ТВ Београд од смрти! Потписан је од наводног аутора Јована Кубуре. Изашао је у броју 82 од 17. октобра 1991. године.

Из текста је јасно да је особа која га је писала поседовала личне ствари покојника које су се код њих налазиле у тренутку убиства. Или, да јој је податке доставио неко ко је то имао. 

Убијени 9. октобра 1991. године, убрзо по доласку на хрватско ратиште, на територији Баније, били су новинар Радио телевизије Србије и шеф дописништва у Шапцу Зоран Амиџић (41), сниматељ Бора Петровић (32) и помоћник сниматеља Дејан Милићевић (24). 

Са њима је у аутомобилу ког су засули меци убијен и мобилисани Сретан Илић (42), уредник у Радио Шапцу.

Истраживање УНС-а показаће да је Сретан у аутомобил ушао како би сигурним путем спровео своје колеге новинаре пошто је био резервиста и неко време са војском провео на том терену.

Очигледно је да су до личних ствари убијених Шапчана, односно података из њих у Тједнику касније дошли, јер нису о томе писали у броју који је изашао 10. октобра 1991. године. Штавише "Јован Кубура" је у њему био заузет објављивањем списка "четника из Поуња" под насловом "Гори си од усташа, српска издајицо".  

Како је то често било у овим новинама у оквиру неког текста са свежим списком, јављала се особа да демантује да припада некој непријатељској листи из претходног броја.

Тако се у Кубурином тексту са "поверљивим списковима четника из Поуња" нашло уоквирено и ово (УНС ће објавити иницијале иако су у оригиналној објави пуна имена, презимена и називи, прим. нов.):

"У прошлом смо броју објавили дио адресара ратног злочинца С.Т. у којем се налазе и телефонски бројеви извјесног Н.М. Ријеч је о бившем косовцу из Сиска, а не о човијеку истог имена и презимена, просветном раднику из Хрватске К. По нашим сазнањима Н.М. бивши професор Основне школе "Д.Т.", нема никакве везе са злочинцом С.Т, а ни са четничким идеолозима Поуња".

То име, Јован Кубура, није се појављивало у првој години постојања недељника који је покренут са наклоношћу председника Савезне Владе СФРЈ Анте Марковића.

"Први независни југословенски лист", како се представио, већ ће после неколико бројева бити опчињен обавештајним службама, па чак и створити своју СТ-ову обавештајну службу (СТОС) која је потписивана испод „сензационалних открића“ - што су углавном били опет спискови обавештајаца.

 У марту и априлу 1993. године овај медиј постаје "први најхрватскији лист" и "први свехрватски лист" како је писало на насловници.

На промоцији Слободног тједника у Међународном прес центру у Београду марта 1990. оснивач и уредник Маринко Божић на питање о каквом се листу ради рекао је: "пре свега југословенске" оријентације, "а затим европске".

 "Састав редакције је чисто професионалан и могу вам казати да нитко од петорице запослених није члан никакве политичке странке", рекао је Божић.

Говорећи о финансирању објаснио је да добро плаћају новинаре, а да је "први и главни дионичар ИНА-турс" 

Тада је, због истицања кредибилитета листа, набројао ко се налази у Издавачком савету на чије формирање нису, како је навео, били обавезни по Закону о информисању СР Хрватске.

„Др Томислав Ђорђевић, потпредсједник Сабора СР Хрватске, др Велимир Срића, предсједник Републичког комитета за науку, Марко Роглић, предсједник ИНА-Турса, који је уједно и предсједник нашег издавачког савјета и други“.

Божић је на тој конференцији испустио да помене себе, али и друга позната имена, која су у почетним бројевима уредно штампана испод назива Издавачки савет: др Марио Пленковић (замјеник предсједника), Анте Тонћи Поцрња, Вељко Булајић, Џавид Хусић, Горан Милић, Миховил Гуњача, Силвије Деген, Предраг Налетилић, Иван Остоја и Маринко Божић.  

Истраживање нас је довело до чињенице да се псеудоним Јован Кубура појављује средином 1991. и нестаје у априлу 1992. године када је у броју 107 објављен последњи текст са тим потписом.  

Пишући о убијеним шабачким новинарима "Јован Кубура" је, по устаљеној пракси, поткачио разне, те излистао поименце, између осталих, локални "великосрпски новинарски лоби".

Међутим, значај тог текста, поготово за неко заинтересовано правосуђе, у томе је што су објављена документа која је са собом имао покојни Зоран Амиџић.

Ту је војна дозвола за посету јединицама на Банији, Кордуну и Босанској крајини на име Зорана Амиџића за снимање "ТВ прилога о јединицама ангажованим на кризном подручју" а које је издала Војна пошта 2082 у Београду.

Уз њу објављен је документ који је представљен као "списак шабачких четника који су дошли `ослобађати` Хрватску од Хрвата". Заправо, радило се о именима малолетних рукометаша која је код себе имао покојни Амиџић, а међу којима је и име његовог сина.

Иначе, Амиџић је био у руководству рукометног клуба Металопластика из Шапца. Деца која су играла рукомет у клубу, побројани су као да су сви до једног били у Глини.  

У конструисану причу наводни Кубура и „Слободни тједник“ увели су сведочење "избезумљеног резервисте".

Он се, пишу, предао хрватским гардистима и рекао да су резервисти ЈНА пуцали "по наређењу". Они су убили новинаре јер су снимили "испрепадане и немотивиране Шапчане" који су на тај део ратишта распоређени, и такву слику требало је да пошаљу у Београд. Уз те речи „избезумљени резервиста“ рекао је да, упркос наређењу, ипак није пуцао.

Истраживање УНС-а показује да је СТ лагао, не само производећи малолетне рукометаше у „четнике“ који ратују у Глини, већ  и када је објавио да су „убијени новинари и сниматељи били у војничким униформама и наоружани аутоматским оружјем“.

Осим мобилисаног резервисте Сретана Илића, документи у која је УНС имао увид, показују да нико из цивилног аутомобила није носио униформу. Убијени Амиџић, Петровић и Милићевић били су у цивилној одећи.

Постоји и обдукциона документација коју је сачинио патолог Зоран Станковић, уврдили смо у истраживању. Тако су породице после више од 20 година сазнале и да је над убијенима урађена обдукција. 

Текстове „Јована Кубуре“ нигде није пратила његова фотографија, иако је редакција развила праксу да измишљеним именима додели лик.

Постојала је фотографија једног другог, по потписима изузетно активног новинара који је са Кубуром често био текст до текста.

Био је то Милорад Бесаковић, такође особа која не постоји са тим именом и презименом, Он је посебно интересантан читаоцу из Србије јер се за „Слободни тједник“ за време рата наводно јављао из Београда.

Писао је о Слободану Милошевићу, Аркану, Титу, Лепој Брени, Момиру Булатовићу... Неколико пута о Вуку Драшковићу, са којим је, наводно, разговарао.

Пронашли смо интервју са Драшковићем који је најављен као ексклузиван и у ком „Бесаковић“ пише да се све одиграло напречац, при случајном сусрету, уочи 9. марта 1991. године. Наслов је био "Испунио обећање: Вук покренуо српски пук".  

"`Ми морамо превареном српском народу као и пре педесет година рећи истину: боље гроб него роб!`- казао је у специјалном разговору с нашим репортером вођа српске опозиције за којега је гласовало 800 тисућа Срба - `Као што је српски народ коначно схватио велику Титову превару и заверу, он мора схватити превару и заверу Слободана Милошевића`", били су цитати из поднаслова.

"Не могу ја да се сетим непостојећег разговора. Тај интервју је измишљен као и име новинара", рећи ће Драшковић пошто смо му мејлом послали текст и замолили да нам помогне почетком 2023. године да пронађемо Бесаковића.

Овај политичар и књижевник рекао нам је у телефонском разговору како се "крстио десном и левом руком" када је интервју прочитао.

"То није мој речник. После вашег мејла истраживао сам тај `Слободни тједник`. То је био екстремни лист, проусташки. Иако га је КОС основао. Оснивач им је колико видим у Гуглу био у КОС-у. Онда су водили кампању против официра КОС-а", рекао нам је тада Драшковић. 

Упутио нас је на хрватског новинара којем је тих година давао интервјуе и за ког верује да би могао да помогне.

Најчешће се Слободни тједник држао једне исте профилне фотографије која је пратила потписаног измишљеног новинара.

Томислав Тардели (Tomislav Tardelli), непостојећа особа али често потписивани аутор текстова, иначе једно време смештен на место заменика главног уредника, доследно је имао фотографију која, како се чини истраживачима УНС-а, представља америчког глумца који се зове Роб Лоу.

За свог „београдског дописника“ ипак су успели да направе грешку и објаве две различите фотографије. Тако смо се, истражујући, срели са два лика вредног Милорада Бесаковића.

(Наставак следи)