Истраживање УНС-а о убијеним и отетим новинарима на Косову
06. 05. 2019.
Две деценије од нестанка Љубомира Кнежевића
Данас се навршава две деценије од нестанка новинара приштинског „Јединства“ и дописника „Политике“ Љубомира Кнежевића, који је нестао 6. маја 1999. године код Вучитрна у подножју планине Чичавица.
Новинарка Јелена Л. Петковић која је истраживала нестанак Кнежевића рекла је УНС-у да је „истрага пропала у рукама међународне заједнице у оквиру УН“.
„Ван праксе је како се поступало према сведоцима, али и особи која је означена као налогодавац отмица. Индикативно је да се овај предмет ’изгубио’ током трансфера из УНМИК-а у ЕУЛЕКС, па га тако ни мисија владавине права ЕУ није истраживала“, рекла је УНС-у Петковић.
Она каже да о свему овоме породица Кнежевић ништа није знала.
„Податке о овој истрази дуго сам проверавала и индикативне су ми и реакције амбасада држава из које долазе тужилац и судија УН-а, а које сам замолила за помоћ“, каже Петковић.
Она је открила да је адвокаткиња Стоја Ђуричић још 2001. године сумњала да је њега киднаповала група под командом Ганија Имерија (Gani Ymeri), команданта ОВК у области Вучитрн. Она је, као заступник оштећених, тражила проширење тада актуелне истраге за киднаповање шесторице и покушај убиства једног српског цивила, која се водила пред Окружним судом у Митровици против Ганија Имерија.
Након хапшења Имерија, Стоја Ђуричић је 18. децембра 2001. године упутила захтев за проширење истраге, наводећи имена укупно 23 жртве из Вучитрна, а на првом месту Љубомира Кнежевића, који се води као нестао од 6. маја 1999. године.
Као наредбодавца, Ђуричић је назначила и Ганија Дјеља, а Агима Беришу, Сеида Калуда, Мухарема Салихуа, Саљи Селихуа, Исмаиља Гаљицу као непосредне извршиоце, "због основане сумње да су починили кривично дело геноцида". Према подацима којима УНС располаже, нико од њих није био притворен.
Немало након тога, истрага против Имерија је почела да се урушава због отворених претњи убиством заштићеном сведоку. Када је међународни истражни судија Леонард Асира (Leonard Assira) због тих претњи, дозволио сведочење истражитеља уместо сведока, изузет је на захтев одбране, заједно са међународним тужиоцем Мати Хининеном (Matti Hynynen). Након претњи, смена тужиоца и судије, истрага је доспела у ћорсокак, а осумњичени је након пет месеци пуштен из притвора.
Према сазнањима УНС-а, истражитељи УНМИК-а располагали су још једном информацијом која је повезивала Кнежевића и Имерија. У својим истражним списима забележили су податак из списка српског Координационог центра за Косово и Метохију са именима особа повезних са ОВК за које се сумња да су учествовали у злочинима против цивила. У њему се помиње С. С. припадник јединице ОВК која је била активна у Вучитну и наводи да је "учествовао у отмици и убиству Љубомира Кнежевића." У истој информацији се наводи да је Имери био припадник те јединице.
Породица Љубомира Кнежевића о овоме до сада није чула ни реч.
Кнежевићево тело није пронађено, а у Белој књизи Владе Републике Србије под насловом "Албански тероризам и организовани криминал на Косову и Метохији", објављеној септембра 2003. године, као осумњичени за његов нестанак помиње се Беким (Весељ) Шути, звани "Нику", рођен 1. маја 1976. године у селу Ошљане, општина Вучитрн.
У Белој књизи стоји да је Шути био командант специјалне јединице ОВК при оперативној зони Шаља и да је ова јединица почетком маја 1999. године отела Љубомира Кнежевића.
Како пише у књизи, Кнежевић је одведен у штаб који се налазио у селу Ошљане, где је мучен, а затим убијен.
Син Љубомира Кнежевића Горана рекао је прошле године новинарки Јелени Л. Петковић да је мучно и трауматично што нема назнаке да ће се некако и некада сазнати шта се догодило његовом оца.
„Нити смо знали да је нека истрага покренута, нити да се неко тужилаштво тиме бави, ништа. Мајку, брата, мене нико није звао. Задњег дана када су се војска и полиција повлачиле са Косова, 12. јуна 1999, ишли смо да мајку натерамо да крене са нама, док су нас успут заустављали и говорили да не идемо. Срећом, она, са особљем болнице где је радила, кренула је неким аутобусом и сишла код рођене сестре у Ибарској Слатини. Никада нећу заборавити тај призор и то олакшање, када сам је видео живу и здраву. Од тада нико од нас није живео у Косову. И поред свих информација које су се појавиле, укључујући и то што је Слободан Милошевић на суђењу у Хагу рекао да је мој отац убијен, нисам изгубио наду да је жив. Надам се да ће истина изаћи на видело и уздам се у ваш новинарски еснаф да не оде све у заборав, да га можда некада и нађу“, рекао је Кнежевић.
Љубомир Кнежевић је рођен 25. маја 1939. у Улцињу. Из Улциња у Вучитрн дошао је да служи војску. Новинарску школу завршио је у Београду и тако је почео да се бави новинарством.
Више информација, до којих је УНС дошао истраживањем о нестанку Љубомира Кнежевића, погледајте на следећим линковима:
Хоће ли фотографија АП-а направљена у Албанији помоћи у истрази нестанка Љубомира Кнежевића?
Син Љубомира Кнежевића Горан: Не може ништа вечно да се сакрије
Бела књига Владе Србије: Врх команде оперативне зоне “Шаља” ОВК одговоран за убиство Кнежевића
Истрага нестанка новинара Љубомира Кнежевића: Застрашивани сведоци, смењени тужилац и судија
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.