УНС вести

29. 04. 2024.

Аутор: Ј. С. Спасић Извор: УНС

Живко Филиповић, фоторепортер "Српског слова" и сниматељ ТВ Нови Сад погинуо је 30. јануара 1993. у сарајевском насељу Азићи од гранате

Како је отишао легендарни Жикон са Илиџе

Годинама је радио у сарајевским "Вечерњим новинама", а почетком рата у БиХ учествује у оснивању гласила Српске општине Илиџа

"Вероватно да би у овом тренутку на Илиџи било тешко наћи иједног човека који у својој кући нема барем једну фотографију коју је Жика урадио", писало је "Српско слово" у некрологу Живку Филиповићу, фоторепортеру истог тог листа и сниматељу ТВ Нови Сад,  који је погинуо 30. јануара 1993. у сарајевском насељу Азићи, током борби српских и муслиманских снага. Истовремено гине и Милош Вуловић, новинар Радио Илиџе, док је тешко рањен Владимир Вукашиновић из ТВ Нови Сад (преминуо пре 10 година).

Рођен 5. јула 1950. у Сарајеву, Филиповић је цео живот провео на Илиџи.

"Познавао је све Илиџанце, био им је пријатељ и никад није пропуштао да их фотографише и да им у пролазу да фотографију за коју и нису знали да је начињена. Мало је оних који немају читаве албуме фотографија своје деце које им је он начинио, увек радо и увек бесплатно као поклон за неку згодну прилику", писало је "Српско слово".

Као професионални фоторепортер почео је да ради 1971. године, показују подаци из истог текста. Запослен је био у сарајевским "Вечерњим новинама", а пратио је многе важне спортске, политичке и културне догађаје. Прву самосталну изложбу новинске фотографије "Стазама Игманског марша" имао је 1984. године у хотелу "Терме" на Илиџи, док је новинарску награду за најуспешнију фотографију добио 1988. године.

Те ратне '93, након Филиповићеве погибије, редакција "Српског слова" даље пише:  

"Као спортски репортер путовао је с екипом сарајевске "Босне" на европско кошаркашко првенство, потом на светско фудбалско првенство у Италију, а као врсног професионалца ова редакција, која ће га касније као Србина често шиканирати, није у та мирна времена пропуштала прилику да га акредитује свуда тамо где су и други увек слали своје најбоље кадрове".

Захваљујући фотоапарату од кога се није раздвајао, добиће и надимак по коме ће га многи памтити, о чему пишу колеге након Филиповићеве смрти.

"У нека боља времена, онда када су се људи у редакцијама делили на оне који знају да раде свој посао и оне који то не знају, а не на нације, Живко је у првој подели припадао оним првима. Знао је да ради. Тада са својим нераздвојним пријатељем Милетом Рајићем, такође фоторепортером, у једној подрумској просторији у Улици Борише Ковачевића, где је редакција "Вечерњих новина" била смештена, прави безмало цело професионално чудо. Оно што у осталим редакцијама раде читаве екипе сарадника, помагача и шефова, ту раде њих двојица. Имају фотоапарате марке никон, а по њима ће Миле свог друга назвати Жикон, и са тим надимком Живко је провео остатак живота".

Чим је '91. почео рат у Хрватској, као сниматељ и фоторепортер, обишао је сва ратишта.

"С главом у торби ишао је увек без поговора, јер тамо где год је било опасно и када су се увек други, они који у били миљеници шефова извлачили, Живко је одлазио и, на срећу, враћао се доносећи пуне руке слика и филмова".

А онда је рат почео и у БиХ, те '92. године. Са старим родитељима, супругом и двоје мале деце, братом и његовом породицом, како је након погибије известио лист у ком је радио, морао је главом без обзира да бежи из властитог дома на Ступу, са прадедовске земље. Са нешто мало ствари, али никако без фотоапарата и камере, бежи у суседни Осјек (село у Сарајеву). Жалио је једино, пише даље, што му је у остављеним материјалима остала слика патријарха Павла, кога је фотографисао на једном задатку. Поклонио ју је свом оцу. Али би рекао: "Није важно, сликаћемо поново Павла".

Чим је букнуло и у БиХ Српска општина Илиџа Републике српског народа БиХ, како је тада словила, ствара своја гласила. Кризни штаб општине 29. мај '92. године оснива новине "Слово Илиџе", чији је први број изашао већ 3. јуна. Иако у оснивачком акту пише поменути назив, одмах га мењају у "Српско слово". Истовремено основана је и радио-телевизијска кућа Српске општине Илиџа.

Живко Филиповић био је у оснивачком одбору "Српског слова", члан колегијума редакције задужен за фото репродукцију и фото опрему. Уједно, Филиповићу је рат донео ангажман као сниматељу за ТВ Нови Сад. 

"Српско слово" био је невелики лист, који је излазио углавном на десетак дана, а некада мало чешће, некада ређе. Није имао устаљену динамику, као ни стални број страна. Али тај број никада није био велики, 12 до 16 страна, бар у оним примерцима до Филиповићеве смрти. Низале су се информације о рату, приче, репортаже, умрлице... У сваком броју било је и Филиповићевих фотографија - са српским борцима пред акцију и после акције, у тренуцима предаха, када сређују оружје, доручкују... А било је ту и слика из живота сарајевских Срба, па и тога како деца возе бицикл у тренуцима предаха, између борби и скривања од метака и граната...

Као и већина ондашњих мушкараца у пуној снази и Живко Филиповић био је распоређен у одговарајућу јединицу. Званично је био припадник Прве илиџанске пешадијске бригаде Војске Републике Српске, показују подаци које је УНС добио у Борачкој организацији "Илиџански борац" општине Источна Илиџа.

Горан Шеховац, председник ове организације, уједно и представник Сарајевско-романијске регије у председништву Борачке организације Републике Српске, за УНС прича да су Азићи место у склопу сарајевског предграђа Ступа. Дакле, истог оног где је Филиповић одрастао и где му је прадедовина.

Војска Републике Српске је у децембру '92. године ослободила најпре велико насеље Отес за које су се водиле тешке борбе са Армијом БиХ. Шеховац је тада био млади припадник војне полиције.

- Након ослобађања Отеса, у јануару '93. године наставили смо даље јер смо ослобађањем Азића повезали територију са насељем Доглади и тек тада имали одбрамбену линију да бранимо своју територију Илиџе. У тим Азићима налазила се месна индустрија Симес и фабрика чарапа, тзв. чарапара. Кад је кренула акција био је тотални хаос - артиљерија, гранате које су испаљивали муслимани са Сокоља... Био сам неких 50 метара даље кад је граната пала на новинаре, тамо према чарапари - сећа се Шеховац.

Филиповић је тог 30. јануара био са Милошем Вуловићем, који је и живео на Илиџи, као и са Владимиром Вукашиновићем. Акцију српске војске водио је рођени брат Милоша Вуловића, који је за УНС говорио о томе, не желећи да му име помињемо.   

- Увече 29. јануара долазе код мене, изнад команде сам живео, Милош, Жика и Вукашиновић. Носе флашу ракије и печеницу, иако знају да у рату нисам пио и никоме нисам дао да пије. Зезам се: "Шта је то?", а они: "Ај' нам реци, кад крећеш и где крећеш. "Ма дај, пустите ме људи". Они: "Ајде, ајде, дај да снимимо, дај да ово, дај да оно... ". И дан-данас није ми јасно што сам рекао, никад не говорим. Углавном, да их се кутаришем кажем: "Ујутру, у пола три, будите овде пред комадом" - испричао је Вуловић.

У речено време су и дошли. Ставио их је на резервни положај и кренуо ујутру у акцију.

- Борба. Азићи. У неко доба смо освојили, ушли у клин, десно и лево куће. Њих тројица остали. Са Сокоља нас ко на длану виде. Ови до мене, с десне стране запели, не могу јако да ударају из куће. Зовнем преко мотороле тенкисту Ковача, био је близу њих тројице: "Изађи! Кад изађеш, право, видећеш кућу са два бора"... Док сам објашњавао тенкиста каже: "Схватио сам, видим која је кућа, из ње бије ватра према нама". А њих тројица истрчала из куће, Вукашиновић да сними како тенк дејствује - сећао се Вуловић.

Ту је била мала ограда, на цоклу високом свега десетак центиметара.

- И док је тенк изашао, држ' горе-доле, ови са Сокоља су гађали гранатом "шездесетком". Како је пала, граната је ударила у то цокле и распршила се. Жика погине на лицу места, Вукашиновића подере, а Милошу је гелер пробио трбушну аорту и био смртоносан - казао је Вуловић.

Уз српску војску, као и током целог рата и тада је био др Миодраг Лазић (1955-2020). Нишлија који је ушао у легенду био је хирург добровољац још од 1991. године , када је отишао на ратиште у Крајину. Почетак рата у БиХ води га на Пале, да би у септембру '92. године стигао и у тек створену болницу "Жице" у сарајевском насељу Блажуј. И тог кобног 30. јануара био је уз Србе, што је и забележио у дневнику, који је касније објављен у књизи "Дневник ратног хирурга". Овако је из угла доктора Лазе, како су га сви звали, изгледао тај дан:

"Азићи, део илиџанске општине који су држали муслимани. У жестоком контранападу ослобађамо га. Један борац је мртав, више рањених. Једна тешка операција грудног коша. Берибака Миро, 1964. годиште, са Илиџе; грудни кош разваљен распрскавајућим метком, плућа искидана, више ван грудног коша. Спашавам га. Операција траје два сата, изузетно тешка, али жив је. Да је стигао петнаест минута касније, био би мртав.

Али, погинула су два моја добра друга, а један је тешко рањен. Новинари. Најхрабрији. Ишли су заједно са нашим борцима и снимали битку. Лудо храбри. Овде бити, то је већ храброст. Ићи у битку, у прве редове, са камером и речима, да директно пишеш историју, то је лудо храбро. Погинули су од гранате. Моји драги другови, новинар Радио Илиџе Милош Вуловић и сниматељ, сарадник ТВ Нови Сад Жика. Сви смо га тако звали. Нека им је слава. Сви тугујемо за њима. Троје мале деце остало је без очева.

Мој друг, новинар ТВ Нови Сад Владо Вукашиновић тешко је рањен. Одмах сам га оперисао. Живот му није у опасности. Пребацујем га на Пале, а одатле хеликоптером на Војномедицинску академију."

Име и датум и место погибије Живка Филиповића забележени су на свега неколико места, почев од Досијеа УНС-а убијеним и несталим новинарима од 1991. године. Комитет за заштиту новинара наводи да је убијен током борби између снага босанске владе и српских побуњеника у Илиџи, предграђу Сарајева које су контролисали српски побуњеници, што цитира и УНХЦР.