УНС вести

02. 04. 2024.

Аутор: Јелена С. Спасић Извор: УНС

Досије УНС-а о убијеним и несталим новинарима: Милош Вуловић, новинар Радио Илиџе погинуо је 30. јануара 1993. у сарајевском насељу Азићи од гелера гранате

Смрт у братовој јакни

Школован као фоторепортер постао је новинар, а кад је почео рат одређен је на радну обавезу у Радио Илиџу која је формирана у том дрматичном времену.

Судбина је хтела да новинар Радио Илиџе из Сарајева Милош Вуловић погине у јакни коју му је вече пре дао рођени брат да му не буде хладно док извештава о акцији коју је предводио баш тај његов брат. Било је то 30. јануара 1993. у сарајевском насељу Азићи, водила се борба српских и муслиманских снага за сваку кућу, па и улаз.

Школованом фотографу који је временом постао новинар, кобан је био гелер гранате испаљене са Сокоља. Пресекао му је трбушну аорту. Спаса није било. Имао је 40 лета. На месту је остао мртав и Живко Филиповић, фоторепортер „Српског слова“ из Илиџе и дописник ТВ Нови Сад, а тешко је рањен Владимир Вукашиновић, новинар ТВ Нови Сад (преминуо пре 10 година). 

Млађег Милошевог брата сада налазимо на сат вожње од Београда. Љубазно нас прима у свој дом, али не жели име да му помињемо. Остаће у овој приповести најмлађи од тројице Вуловића, које изродише Петар и Госпава из Гацка - брат.

 

- Милош је рођен 24. децембра 1952, али је уписан у књиге 2. јануара 1953, што му је и званични датум рођења. Био је средњи од нас тројице. Из родног Гацка селимо се у Сарајево '55, најпре у насеље Блажуј, па на Илиџу '64. Завршио је основну школу у Блажују, а средњу за фотографа у Сарајеву. Запослио се у Фамосу (Фабрика мотора Сарајево) као фоторепортер. Ту се усавршавао и мало помало постао и новинар - прича брат за УНС.

Кратко је играо кошарку, ваљда понесен најстаријим од тројице Вуловћа, који је носио дрес Жељезничара. Али, волео је лов и често ишао с оцем по ловиштима.

- Добар човек, крупан, 2,02м висок. За разлику од нас двојице, добрица која се ретко рађа. О његовој доброти не могу да причам, не бих је знао описати. Таква поштењачина. Сећам се, најстарији брат отишао да служи војску и не јавља се. Дођем кући, Госпава нервозна, боли је глава: "Не јавља се", а ја знам какав је, неће да пише. И један дан велим Милошу: "Напиши неко писмо, стави неки печат". А он: "А јој, како ћу ја то". И ја на послу напишем, у коверту, печат и код мајке: "Ево, дошло писмо". Не дам јој га у руке, познаће рукопис, него читам: "Добро сам, здраво сам, ускоро се видимо."Престаде је и глава болети, смири се: "Е, благо мајци." Заплака се брат.

Оженио се Милош '81, а следеће године добио је ћерку, јединицу. Живот је ишао устаљеним током до несрећне '92, кад рат стиже и у БиХ.

- Најпре смо били самоорганизовани грађани који су се борили за голи живот. Чуваш праг и главу. Пошто нисмо имали официра, побегли за Србију, било је: "Ај, организуј то младо". Милош је већ био одређен за радну обавезу у Радио Илиџи, иако је био припадник војске.

 

Милош Вуловић био је у Првој илиџанској пешадијској бригади која је припадала Сарајевско-романијском корпусу Војске Републике Српске, показују подаци које смо добили у Борачкој организацији "Илиџански борац" из Источне Илиџе. Зона одговорности ове бригаде били су западни делови Српске општине Илиџа.

- Почетком рата најстарији брат је отишао с војском у Милиће, тамо у Лукавицу, а нас двојица смо остали на Илиџи. Неђељко Неђо Прстојевић, председник Српске општине Илиџа и други крећу да се формира Радио Илиџа. Успели смо да набавимо неких делова, нешто су добили од Војске Југославије. Ту је био и Душко Ољача, преминуо је недавно, новинар РТВ Сарајево. Добар новинар. Направимо радио у једној викендици у селу Осијек на Илиџи. Монтирамо антене, све и профункционише. Милош је ту радио од старта - вели брат.

Младен Капор био је тон-мајстор на ТВ Сарајево до рата. А онда га је позвао, заједно са Душком Ољачом, поменути Прстојевић.

- Нисам га ни знао. Кад смо отишли код њега, а био је то 5. јун '92, он ће као да смо мала деца: "Вас двојица имате задатак да направите радио". Кажем: "Господине председниче, знате ли шта значи направити радио?" Погледа ме мрко: "Да знам не бих тебе тражио" - прича за УНС Капор.

- Нашли су неку викендицу у Осијеку, а нас натерали да тражимо опрему. Да су тражили цемента и пушку, нашао бих, али за радио станицу?! Радили смо наврат нанос. Одем 1. августа кући, кад зове Душко: "Долази, сутра крећемо с програмом!". Велим: "Душко, болан како ћемо? Кукавци сињи, немамо ништа", а он: Онај наредио: "Сутра крените, па га прекосутра затворите"". А ми немамо ни стакло између режије и програма. Каже Душко: "Ићи ћемо по викендицама и скидати". Тако и би, обиђемо викендице, скинемо стакла и наместимо. "Пуштаћу ја", рекох, "мало музике, ти реци коју реч.". И кренусмо - вели Капор.

 

- Овде српски Радио Илиџа - рекао је у етар Душко Ољача на Илиндан тог 2. августа '92, када су многи дошли у викендицу у Осијеку.

 

- Од малена сам знао сву тројицу браће Вуловића. Милош је дошао на радио из Фамоса. Донео тај дан и флашу вискија. Док се емисије завршила нигде вискија, све попили. Дао ми је Милош зидни сат за студио, онај олимпијски, још је код мене у стану - прича Капор.

Брат вели да је гледао да Милош буде на неки начин склоњен у страну.

- Вазда сам га ружио: "Немој долазити", али он је стално ишао за мном по Сарајеву, нашем делу. Мислио сам ако се гине, да бар један од нас остане жив. Брзо су се уходали, постали добра радио станица, која је покривала и Вогошћу, Илијаш, Хаџиће, сав тај западни део Сарајева. А Милош је све могуће чинио како би допринео томе.

Брат с којим разговарамо имао је обичај да не казује кад тачно и где удара у акцију.

- Илиџа је била пробојна са свих страна, није се могло улицом шетати. И мало-помало чистили смо около да можемо живети. Акцију за Отес (приградско насеље у Сарајеву), изведену почетком децембра '92, спремао сам три месеца - како је, куда најбоље проћи... И ушао сам у Отес главном улицом, где нико не би очекивао. Идем први, иза тенкисти. У неко доба окренем се тенкисти: "Јеси ли спреман, ако паднем, да ме прегазиш и наставиш даље?" Стаде, прогута кнедлу: "Јесам". Окрећем се и видим двојица најбољих пријатеља Миша Шаренца и мог Милоша, плачу. Вичем: "Бежи, шта сте се расплакали". И улазим - сећа се.

Смрт је била свакодневица.

- Тад ми гине Мишо Шаренац. Попео се на пругу да посматра, јер смо организовали оклопни воз и из њега пуцали. А одозго су нас гађали гранатом. Миша погађа гелар, гине. А Милош поред њега није ни огребан. То је било 4. децембра '92, чини ми се. Узели смо Отес тог дана. Кад се Мишу давало 40 дана, Милош је погинуо - прича брат.

Брат и данас памти сваки детаљ страдања, као да је јуче било.

- Долазимо до 29. јануара '93. Стиже и Вукашиновић, гањао ме да снимим емисију, а ја на телевизију не идем, једва су ме једном натерали да гостујем на Радио Илиџи. И Милојка је с њима била, новинарка, не знам јој презиме. Одлучујем, крећем ујутру. У два сата увлачим војску и чекам свануће. Привукао сам је на мало до кућа у којима су били муслимани. Увече, војска сва у бајти, одмара. Живео сам изнад команде, те и ја одмарам, размишљам о свему и свачему. Неко на врата. Чудим се ко наслободно улази. Кад Милош, Вукашиновић и Жика. Носе флашу ракије и печеницу. А ја у рату нисам пио и никоме нисам дао да пије. Зезам се с њима: "Шта је то?", а они: "Ај нам реци кад и где крећеш". "Ма дај, пустите ме људи". Седимо: "И ајде, ајде, ајде, дај да снимимо, дај да ово, дај оно... "И дан-данас није ми јасно што сам рекао. Углавном, да их се култаришем кажем: "Ујутру, у пола три, будите овде, пред комадом". И одоше.

У време које им је назначио, сва тројица су била ту. 

- На Милошу нека јакна, учинило ми се да му је хладно, вичем му: "Иди горе, нађи ону моју дебелу јакну, па обуци". Зима, јануар. Оде и обуче је. Интервентна јединица увек је била позади, у случају да негде заглибимо, да ускочи. Окрећем се, Ћента је био њен командир: "Види Ћента, ево ти их и не дај им да се одвајају од тебе. У кући где смо се договорили, чекајте наредбе. Не дај боже да му се шта деси - зграби, држи, нема пуштања. Ти си ми одговоран". Није знао да каже „р“, па ће овако: "Јаване, немој мајке ти, то ми чинити“.

Углавном, вели, њих тројица су дошла доле, на резервни положај.

- А ми смо кренули. Борба. Азићи. У неко доба смо освојили, ушли у клин, десно и лево куће. Њих тројица остали. Изашао сам, били смо у једној кући. Са Сокоља нас ко на длану виде. Ови до мене, с десне стране запели, не могу јако да ударају из куће. Зовнем преко мотороле тенкисту Ковача, био је близу њих тројице: "Изађи! Кад изађеш, право, видећеш кућу са два бора". Моји вичу: "Па можда и у оној, и у овој кући имају борови!". Зезам се црвени кров, а на свакој је црвени. Неко рече: "Још само реци да црвени кров гађа" – и сад се насмеја док прича, па настави:

- Док сам објашњавао тенкиста каже: "Схватио сам, видим која је кућа, из ње бије ватра према нама". А њих тројица истрчала из куће, Вукашиновић да сними како тенк дејствује. Ту је мала ограда, стоји на ниском зиду, цоклу, високом свега десетак центиметара. Милош је био уз једну пушницу од бетонских блокова. И док је тенк изашао, држ горе-доле, ови са Сокоља су гађали гранатом "шездесетком". И како је пала, граната је ударила у то цокле и распршила се. Жика погине на лицу места, Вукашиновића подере, а Милошу је откинут прст на десној руци, имао је прострелну рану на левој надлактици и рану кроз стомак. Гелер му је пробио трбушну аорту. Тај један гелер био је смртоносан. Ишао сам после на лице места, све је оцртано гелерима на зиду пушнице, осим дела где је он стајао, остале су његове контуре.

Вукашиновића су збринули у болници "Жице" у Блажују, па пребацили на ВМА у Београд.

- Три месеца је лежао го, сав је исцепан, али је преживео. Ишао сам у Београд да га посетим.

Али, није одмах знао да му је брат настрадао.  

- Видим - доле паника. Од места на ком сам био до куће где се то десило је чистина 20-30, можда и 50 метара. Долази транспортер, спада му гусеница. Одједном нико неће да ми се јави. Зовем Радивоја Јовића (сад већ покојног), неће да се јави. Надам се да је Милош у најгорем случају рањен. Хирург др Миодраг Лазић имао је моју моторолу вазда: "Лазо, где си", каже: "У болници, чекам". Велим: "Буди спреман", мислио сам да ако њему дође жив у руке, остаће жив. То је такав доктор био да је заслужио да Република Српска своје Сарајево не зове Сарајево, него Лазићево. И више од тога. Лазић је свашта доживео са мном, и метак кроз ауто, и пузења из аута, негде је написао и да му је најтеже било кад му је погинуо брат најбољег пријатеља, мислећи на мене - прича најмлађи Вуловић.

Показује фотографију са једног рођендана, у паузи борби... Др Лазић пева, а Милош седи поред.

 

- У једном моменту видим Ћенту, ко газела, прескаче ограде. И већ знам да је Милош. Само сам назвао на моторолу и рекао: "Немојте изазивати већу трагедију. То је што је. Полако. Смирите". Идем према њима. После ми кажу, тога се не сећам, да сам ишао малтене полако, по чистини и да је 10-15 граната пало око мене. И ниједна ме није ни огребала. Али, мокро, отопио се снег, па упадале "шездесетке" и нису експлодирале - прича брат.

Кад је дошао до места погибије, Милоша нигде није видео.

- Сви беже од мене. Не јавља ми се Обрад Попадић (погинуо касније), начелник штаба, нема ми ни заменика Мршића, нестао ми на вези. И вичем: "Погледај, за исти дан два човека ми несташе, најдража". А Мршић и ја од детињства заједно, у извиђачима. Он мени био начелник извиђача, а ја у војсци њему командант. Ко ме је возио, не сећам се више. Довозе ме до болнице "Жице". Тамо др Лаза, на ходнику констатује Милошеву смрт.

 

И Младен Капор се сећа дана погибије.

- Дође једног дана Вукашиновић, колега из Новог Сада, а Милош и Жика крену на Отес (насеље тик уз Азиће, прим. нов.) с њим. Бранили смо им Душко и ја: "Немојте, болан. Пустите, жестоке се борбе воде." Али пошли да Вукашиновићу покажу. Кад су ми око 10 ујутру јавили да су настрадали, нисам могао доћи себи. Пошаљеш их на терен да ураде прилог и не врате се. Пошто смо Душко и ја били најодговорнији у радију, осећали смо се врло ружно - вели Капор.

Смрт је констатована, ништа се више није могло урадити. Сад је требало јавити брату, родитељима.

- Са најстаријим братом не могу ступити у контакт, после су га некако нашли преко генералштаба. Назовем одмах, одавно већ покојног, Ристу Ђогу: "Немојте да јављате у вестима". Наложим да прво јаве у Гатачку бригаду, у Херцеговачки корпус, те да оде неко да каже родитељима. Договорили смо се да им до три поподне јаве, па да у вестима у три објаве да је погинуо новинар. Међутим, отац и мајка до три ништа нису знали. Чули су на радију. А неко од мештана је чуо раније и дошао да им јави баш кад су и сами слушали на радију.

Сахрана треба да буде у Гацку, до кога се не може лако доћи.

- Долази поподне Ратко Младић: "Мали, шта хоћеш?". Велим: "Нећу ништа. Сахранићу га у Гацку". Са њим био пилот хеликоптера Мршић, који каже: "Могу се хеликоптером провући негде око Јабуке, то је између Горажда и Фоче", пошто треба 24 сата путовати до Гацка. И шта, како? Опасност је куда изаћи из Сарајева. Изнад Вогошће је Пољина, ту муслимани гађају пут. Малим колима и некако проћи, мада је сваки дан ту понеко рањаван, али камионом. Међутим, кад те гони мораш ићи и готово. И ујутру креће камион "сто десетка". Не идемо заједно нас двојица браће, опет размишљаш о свему, још и двојица нас живих да не страдамо. Не сећам се ко је први прошао, углавном смо прошли обојица.

Илиџа, Вогошћа, Мокро, Соколац, Хан Пијесак, Милићи, Власеница, Шековићи, долазе до Зворника.

- Ту је била прва непријатност. Иако је најављено да ће проћи сандук у "сто десетки", попе се цариник, мало је фалило да га убијем, хоће да га отвара. А још немамо ни правог сандука. Столарска радионица сандук сковала од дасака. И хоће да га отвори: "Можда шверцујеш оружје". Ипак није, случајно се ту нашао и начелник полиције, па средимо. Снег завали, лед, минус 300 чини ти се. Окренули смо на Ужице, па Бајина Башта, Златибор, Подгорица, Никшић, Билећа и у Гацко смо стигли сутрадан ујутру, око девет сати. Тај дан, дан сахране, сунце греје, под шатром софра. Сахрањен је у селу Меданићи, у породичној гробници. Касније смо га преместили ту поред и направили споменик по мајчиној жељи. Тамо нам је и отац сахрањен. Мајка је још жива, одавно прешла деведесету, овде је код мене - казује брат. 

 

Медаљу заслуга за народ добио је постхумно, 25 година после смрти. Потписао ју је председник Републике Српске, те 2018. Милорад Додик.

Тридесет једну годину касније име Милоша Вуловића је на свега неколико спискова убијених новинара са штурим подацима. У Досијеу УНС-а о новинарима и медијским радницима српских медија убијеним и отетим од 1991. наведено је где је и када погинуо заједно са Живком Филиповићем, као и када су рођени, док га ОЕБС ставља на листу убијених новинара, наводећи да је убиство нерешено. Комитет за заштиту новинара наводи, што је пренето и на страници УНХЦР, да су "Милош Вуловић, новинар српског радија и Живко Филиповић, фоторепортер 'Српског Слова' убијени током сукоба између снага босанске владе и побуњених босанских Срба на Илиџи, сарајевском предграђу које контролишу побуњени босански Срби". И то је све. До сада.