УНС вести

22. 03. 2023.

Аутор: Драгана Бјелица Извор: УНС

Истраживање УНС-а о убијеним новинарима

Умрлица за Јусуфа Чехајића или кад вест о погибији закасни 38 дана

Нада Чехајић била је сведок погибије свог мужа Јусуфа (50). У Вуковару под гранатама није имала како да јави сину Сеаду, који је студирао у Новом Саду и ћерци Ксенији у Београд. После Јусуфове смрти није постојао разлог да се враћа у подрум куће у којој су нашли скровиште. Наставила је да ради у вуковарској болници и у њој да живи наредних месец дана.

Више од 30 година касније Сеад Чехајић испричаће за УНС да је мајка његов херој јер је до пресељења у болницу свакодневно пешке ишла на посао и ризиковала живот. На том путу од километар и по, прича, неретко је сретала мртвозорника како купи људске лешеве са улице и настављала са њим болничким возилом до посла.

У Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији Вуковар је био само једно од мањих места, али за високотиражне „Вечерње новости“ са разгранатим дописништвом очигледно довољно битно да од 1975. године у стални радни однос приме Јусуфа.

УНС је у првом тексту писао да је Јусуфа Чехајића убила граната која је изјутра пала у двориште у центру Вуковара те суботе, 12. октобра 1991. године, и да га је силина детонације одбацила у подрум куће из ког је нешто пре изашао.

И та вест биће мртва 38 дана.

Када су се читале новине

Новинар тог времена у ком се читала штампа, а интернета није било, могао је у вести да пише да се догађај одиграо прекјуче.

Јусуфови извештаји нису били дуги, нити запаљиви, ослањали су се на званичне изворе, често су говорили о догађајима уназад неколико дана и видело се да их пише новинар са лица места.

Како је сукоб од спорадичних инцидената постајао све више рат тако су текстови са потписом Ј. Чехајић, односно његовим иницијалима, нестајали. 

Извештај од 4. априла описује како су пред железничком станицом у Винковцима протестовали  грађани због проласка транспортера Југословенске народне армије (ЈНА).

Војницима су, пише Чехајић, добацивали недобронамерне речи, као и питања „зашто не ухапсите Шешеља“, „где сте били кад је рањена госпођа Немчић“. У Вуковару и Винковцима, пише у извештају, влада велика међунационална напетост.

Већ следећег дана потписује извештај са загребачким дописником „Новости“ Јурицом Керблером да су у Вуковар из Загреба стигли заменик министра хрватског МУП-а Славко Дегориција, раније нападнути председник и секретар Српске демократске странке за Вуковар Горан Хаџић и Боривоје Савић „пребијени од главе до пете“ и, да то што су заједно дошли, „није помогло да се међу Србе поврати поверење у `нове хрватске власти`“.  

Барикаде пред српским насељима су постављене. „Неизвесност и страх се шире па је и код хрватског села Липовача, у суседству Бршадина и Трпња, осванула барикада“...

Сва три убијена

Испоставиће се да се у једном тексту од 14. априла заједно потписују Јусуф Чехајић и ратни извештач Милан Жегарац, који је до сукоба био дописник „Вечерњих новости“ из Сомбора.

У њему пише да је осијечки шеф полиције Јосип Реихл-Кир постигао договор са Србима из Борова Села о уклањању барикада у Источној Славонији уз гаранције да ће бити безбедни до референдума о будућности Југославије.

Овај полицајац упамћен по спремности да преговара и изјавама да не жели да га историја памти по злу, ни као човека који је изазвао грађански рат, на конференцији за новинаре рекао је како не може полиција контролисати све екстремисте, али оне у својим редовима може одстранити. Тада је саопштио да је потписао десет решења о отказу полицајцима МУП-а Хрватске у Осијеку.

Оба новинара која су потписала текст и јунак извештаја, шеф осијечке полиције, биће ускоро мртви.

Први је усмрћен Реихл-Кир. Њега је 1. јула убио активиста Хрватске демократске заједнице (ХДЗ).

У Вуковару је 9. октобра убијен Жегарац, а три дана касније од гранате је погинуо Чехајић. 

Последњи потпис

Ћириличне „Новости“ у Чехајићевим извештајима не дирају хрватске изразе. Међутим, јасно је да ће с једне стране питање личне безбедности, а затим и сва суровост рата у опкољеном граду, у ком се прекидају и телефонске везе, његове бројне извештаје из априла и маја 1991. године, свести на четири у јуну, па два у јулу, где је и био крај.

Неколико информација у августу, очигледно послате од Чехајића, потписане су редакцијским иницијалима ВН. 

Последњи извештај у „Вечерњим новостима“ који је овај новинар после четврт века рада потписао именом и презименом изашао је 27. јула, имао је четири реченице и објављен је под насловом „Смењено руководство Вуковара“.

УНС је покушао да у Хрватском радио Вуковару, где је на почетку новинарске каријере Чехајић водио емисију „Земљаци“ о пољопривреди и „Вуковарским новинама“ за које је писао, а који су у оквиру исте куће, сазна има ли оних који га памте.

Већином у овим медијима раде они који су рођени 90-их, добили смо одговор. Ипак, распитивањем пронашли су једну особу која је потврдила да је Чехајић ту радио и био после дописник „Новости“, али о којој се особи ради нисмо сазнали.

Поштен човек

Водећи новинари и уредници „Вечерњих новости“ тог доба, сада већ у поодмаклој пензији, рећи ће да је Чехајић био добар новинар, међутим оне који су професионално са њим сарађивали и знали га добро нисмо пронашли. 

Тадашњи главни уредник Раде Брајовић сада каже да је Чехајић био пример новинара који поштује податке и да су „Новости“ запослиле његовог сина и помогле породицу.

„Храбар и поштен“, опис је страдалог дописника из Вуковара који даје Брајовић.

Срећко Петрић, својевремено шеф деска овог дневног листа, знао је како је Чехајић страдао.

 „Био је један од наших најбољих дописника“, говори Петрић.

И Манојло Вукотић који је у то време био у „Борби“, како каже, тада на супротној страни од „Вечерњих новости“ за које је раније извештавао из Рима, а чији је после 2000. године био главни и одговорни уредник и директор  у два наврата, похвалиће Чехајићево поштење.

„Био је одличан професионалац. Јако поштен човек“, одговорио је Вукотић на питање сећа ли се Чехајића.

Помоћник шефа дописне рубрике Кадире Бајец, која је преминула, Андреј Дорник, присетио се да се сретао са Чехајићем.

Обично су дописници долазили 16. октобра на годишњицу „Новости“ рекао нам је.

„Чехајић је био озбиљан човек. Одлично је писао. То су били новинари који су нам много значили. `Новости` су имале најјачу дописничку мрежу и на томе су градиле тираж“, казао нам је Дорник.

Постојала су издања „Вечерњих новости“ за сваку југословенску републику, плус, прича Дорник, за Војводину, па за веће градове додатне стране.

Проналазимо да је тираж  „Вечерњих новости“ забележен уз импресум новина изашлих 3. маја 1991. године, за претходни дан, био 346 012 примерака.

У том броју на насловници, у врху стране, изашла је уоквирена вест да је у Борову Селу погинуло 17 полицајаца, потписана са Ј. Чехајић.

„Резултат је познат, био је то почетак рата на просторима бивше Југославије“, написао је касније у својој књизи „С обе стране пакла“ Бранислав Гулан ратни извештач „Борбе“.

Новинарство и поделе

У потрази за Чехајићевим текстовима шест месеци пред смрт наишли смо и на позната имена која су у то време у „Новостима“ објављивала, карикатуристи Душан Петричић и Предраг Кораксић Коракс, новинари: Миша Бркић, Владан Динић, Стојан Дрчелић, Тања Јакоби, Гордана Логар, Златко Чобовић, личне ставове о томе како спасити Југославију износили Небојша Попов, Захарије Трнавчевић, Славољуб Ђукић, Бранка Михајловић, Милован Витезовић, Ненад Кецмановић, Иво Дружијанић, Милица Лучић Чавић, Тома Фила, Ратко Божовић...

УНС је већ писао да је претражујући базе података страних организација наилазио на различите, углавном погрешне податке па је тако у некадашњем вашингтонском музеју посвећеном новинарству и слободи говора писало да је Чехајић нестао под неразјашњеним околностима. У бази коју води УНЕСКО Чехајића нема, као ни у бази Комитета за заштиту новинара јер им евиденција не обухвата 1991. годину. Репортери без граница забележили су убиство Чехајића.  

С друге стране, иако је био члан Хрватског новинарског друштва (ХНД), заправо његове претече Друштва новинара Савезне Републике Хрватске, нема га у јавно видљивој евиденцији убијених новинара за време рата.

Ни Чехајићево, а ни име Сима Кљајића, новинара „Личких новина“ убијеног у Госпићу 1991. године, о ком детаљно пише УНС у свом истраживању, не налази се на спомен плочи ХНД-а на улазу у Дом новинара у Загребу.  

На тој спомен плочи постављеној 1994. године пише: Хрватски новинари и техничари погинули у домовинском рату: Стјепан Пенић (1991), Гордан Ледерер (1991), Жарко Каић (1991), Ђуро Подбој (1991), Никола Стојанац (1991), Зденко Пургар (1991), Паво Урбан (1991), Живко Крстичевић (1991), Иван Маршић (1992), Тихомир Тунуковић (1992), Томица Белавић (1993), Жељко Ружичић (1993), Бранимир Половина (1991), Синиша Главашевић (1991).

Чехајићева породица сачувала је брижљиво потврду откуцану на писаћој машини о пријему у чланство из новембра 1974. године. Када је постао члан Друштва новинара Савезне Републике Хрватске, по аутоматизму то је значило да добија књижицу Савеза новинара Југославије, кровне куће за републичка новинарска удружења.

Хрватско новинарско Друштво љубазно је доставило УНС-у из своје архиве неколико текстова које је Јусуф приложио за пријем у чланство. 

Али, за даљи разговор о убијеним новинарима воље није било.

Последња вожња „фићом“

У дневничким записима са ратишта Бранислав Гулан, новинар „Борбе“, у књизи „С обе стране пакла“, забележио је да је 28. маја 1991. године у Винковцима на конференцији први пут после крвавих дешавања у Борову Селу био сусрет представника хрватског министарства полиције и Савезног секретаријата унутрашњих послова.

Са конференције се, пише Гулан, у Вуковар вратио „фићом“, а њега и колегиницу Бранку Берток, која је хонорарно писала за „Борбу“ из Вуковара возио је дописник „Вечерњих новости“ Јусуф Чехајић.

Гулан у књизи описује да се у центру Борова Села, према причи мештана, налазила српска и југословенска застава и да се неколико хрватских полицајаца који су код куће, у Вуковару, прослављали 1. мај уз чашицу опкладило и договорило да скину заставе.

Двојицу који су покушали да са стуба заставе скину мештани су ухватили, остале који су дошли аутомобилима су пустили. Дан касније хрватска специјална полиција из Осијека и Вуковара упала је у Борово Село. 

Управо Чехајић ће извештавати о том догађају. Без сувишних речи, па и емоција, информативно.

Погинуло је 17 полицајаца, теже и лакше је рањено 16 људи међу којима највише полицајаца, а сви су смештени на лечење у вуковарску болницу. Страхује се, пише Чехајић, да мртвих има и међу цивилима.

У том броју „Новости“ од 3. маја поред вести на насловној, овај новинар потписује још три извештаја.

Из села Бршадин извештава о доласку истражног судије и три верзије једног убиства. Михајло Геленчер, по националности Хрват, пуцао је у свог сусељанина Стевана Инића, по националности Србина.

Судија осијечког суда Младен Филиповић каже да је дошло до препирке када је Инић носећи српску заставу прошао поред Геленчера који је косио траву. Он је комшији рекао да нема права да маше српском заставом у Хрватској, док му је овај одговорио да има.

Према другој верзији Инић је носио заставу да је постави на своју кућу, али му то није дозволио Геленчер...

На месту убиства уз дрво била је коса, а крај ње застава Србије са звездом петокраком.

Супруга Нада

Још једном у својој књизи Гулан помиње Чехајића, а то је у запису од 25. новембра 1991. године.

„Сазнајем да је 12. октобра у Вуковару погинуо још један новинар, мој познаник Јусуф Чехајић, вишегодишњи дописник из Вуковара“.

Помало чудно, али како то судбина и закаснела објава смрти у индустрији вести могу да удесе, у рубрици „Новости дана“ 20. новембра 1991. године објављена је вест да је пре 38 дана погинуо Јусуф Чехајић.

Уз фотографију у врху стране, у неколико реченица, пише да је тужну вест потврдила супруга Нада.

Она је по уласку ЈНА у Вуковар 18. новембра, дошла у Београд код ћерке.

„По њу су у болницу дошли новинари `Новости`, екипа у којој је била Милена Марковић, и пребацили је код сестре“, испричаће Сеад Чехајић.

Месец и по пре мајчиног доласка, наставља, добили смо вест да су погинули обоје, тако да нас је жива мајка искрено обрадовала.

 

*УНС и ауторка се захваљују Народној библиотеци Србије и колеги Драгану Милошевићу