УНС вести

13. 11. 2023.

Аутор: Јелена С. Спасић Извор: УНС

Досије УНС-а о убијеним и несталим новинарима: Како је ратни репортер ТВ Београд Душан Тепшић (30) погинуо код Обудовца 22. новембра 1992, а његове касете са снимцима с ратишта завршиле код Хрвата

Зла судбина путника на коридору

Пред њим је била певачка каријера, рат га је направио новинарем Српског радија Петрова гора из Вргинмоста и ратним репортером Телевизије Београд

Душан Душко Тепшић имао је 30 година када је погинуо тог 22. новембра 1992. на чувеном “Коридору”, на ком је као ратни репортер ТВ Београд био од првог дана пробоја. На тог необичног човека, кога је рат одвео у озбиљно и смртоносно новинарство, пао је заборав дужи од три деценије. Под тим заборавом је и то да су са места погибије у Обудовцу, који је био под српском контролом, нестале и касете са снимцима са ратишта, које је понео у Телевизију Београд, а које су завршиле код Хрвата.

Ова смрт је, како је то случај са многим новинарима, и хиљадама других жртава, и дан-данас некажњена.

Душан Тепшић рођен је 24. децембра 1962. у Вргинмосту, на Кордуну, у Хрватској. Још у основној школи остаје без оца Гојка, те мајка Милка сама подиже свог јединца.

- Душко је у средњу геодетску школу ишао у Загреб, потом је уписао вишу геодетску, коју није завршио. Никад се није бавио својим занимањем, био је окупиран певањем, снимио је и плочу пред сам рат. Ишао је на фолклор, плесао у "Ладу" у Загребу, а од петнаесте године играо је одбојку у локалном клубу "5. октобар" - каже за УНС Предраг Ненезић, родом из Вргинмоста који живи у Канади, а коме је Тепшић као најбољи пријатељ требало да буде кум на свадби, али избио је рат.

Пошто је снимио плочу, неколико месеци пре почетка рата, стигао је на радио Глас Петрове горе у Вргинмосту, а који од 1991. постаје Српски радио Петрова гора.

- Душко је зрачио позитивном енергијом. Живео је за музику, вероватно би постао успешан певач да је поживео. Водитељски и новинарски посао је дошао са ратом. Довела сам га на радио седам-осам месеци пре рата. Водио је забавне емисије и био уредник музичког програма. Од водитеља музичких емисија, почетком рата постао је изврстан ратни извештач - прича за УНС главна уредница радија Петрова гора Нада Јакшић.

Песме које слуте на тугу  Тепшић је 1990. снимио плочу "Жуте кише", по песми истоименог назива, а на њој је сарађивао са Марином Туцаковић и њеним супругом Александром Радуловићем Футом.  - Био је окупиран певањем, а како је био врло продоран успео је из Вргинмоста да дође до Марине Туцаковић која му је писала стихове и Футе, који је компоновао. И за време рата је ишао код Марине и Футе, причао ми је да га њихова деца воле - каже Предраг Ненезић и додаје да му је неколико дана пред полазак на свој, испоставиће се, последњи пут Душко рекао да му се уопште не иде.  Да је Душко волео да се слика истиче Љубомир Павловић, који је уз камеру увек носио и фото-апарат.- "Ајде, баци једну фотку свих нас, ко зна докле ћемо још, да ли ћемо се уопште видети", знао је да говори Душко где год бисмо били, а ја сам нерадо пристајао да га фотографишем јер је заиста доста људи које сам сликао и погинуло - каже Павловић.  Светозар Данчуо прича да је и сам одабир песме којом је Душко отварао емисију био као слутња.  - Док је водио "Жељотеку", која је ишла викендом од 11, увек је као прву нумеру пуштао Џејеву песму "Недеља". Кад чујете текст те песме и оне „Жуте кише“, све је заиста тужно - каже Данчуо и наводи да су комеморацију у Обудовцу почели "Недељом", а завршили "Жутим кишама", чији су стихови исклесани и на надгробном споменику.  Али, пре „Недеље“, као и на свим комеморацијама Кордунашима још од Другог светског рата, била је она „На Кордуну гроб до гроба“.

Рат му је 1992. донео и званичну позицију у тадашњој Републици Српској Крајини (РСК).

- Био је у Мартићевом (Милан Мартић у то време министар унутрашњих послова у влади РСК, прим. нов.) кабинету новинар и радио је прилоге за ТВ Београд. Не знам како се називала та функција, али често је путовао за Београд, радио прилоге и из Босне и из РСК. Свраћао је и код нас, али је више боравио у Книну и у Београду - наводи Јакшићева.

Долази и чувена “Операција коридор 92”, највећа у току рата Војске Републике Српске, која се у то време називала Војска Српске Републике Босне и Херцеговине. Пробијањем тог уског пролаза спојени су западни и источни део тадашње Српске Републике БиХ, односно пут из Крајине па даље ка Србији, који су до тада држале хрватске снаге. Коридор је пробијен 26. јуна 1992, а операција је званично завршена 6. октобра. Међутим, то није био крај борби, а тиме и губљења живота.

- Борбе су вођене до 6. октобра западно од реке Босне, на простору општина Дервента, Босански Брод и Оџак. Ту је очишћена територија, али источно од Босне, где је борбена дејства изводила наша, Друга посавска бригада, остао је џеп на подручју општине Орашје. По дубини, ваздушном линијом отприлике осам-девет километара од Саве, а од запада према истоку 12 до 15 километара. Свакодневно је било неких борби све до Дејтонског споразума - каже за УНС Радован Зорановић из Обудовца, који је током рата био командант батаљона из Друге посавске бригаде Војске Републике Српске, а данас је председник Општинске борачке организације Шамац.

Наводи и да је ту било више регуларних бригада Хрватске војске (ХВ) и четири-пет бригада ХВО (Хрватског вијећа одбране).

- С наше стране била је Друга посавска бригада и крајишке јединице, јер је тај простор био баш узак. Од Шамца до Брчког коридор је био широк свега четири-пет, чак некад и само километар. А њиме су свакодневно пролазиле стотине и хиљаде људи, рањеници, камиони, роба... Северно смо изводили дејства на Хрвате, а јужно нам је била Армија БиХ. Имали смо око 10.000 људи, а они између 10 и 20 хиљада. Али су се те цифре мењале у различитим периодима јер су се снаге, у зависности од потреба, пребацивале на друге делове ратишта. Свакодневно су падале гранате, некад за 24 сата и по 500, па чак 1.000 разних калибара. Али, нисмо ни ми ћутали - наводи Зорановић и додаје да је само њихова бригада током рата имала око 500 жртава.

Коридором је 22. новембра 1992. ишао и Душан Тепшић. Овог пута сам, иако је у то ратно време био нераздвојан од сниматеља Љубомира Павловића, такође из Вргинмоста. Пре рата Павловић је аматерски снимао свадбе и рођендане, а потом се и сам обрео у Радију Петрова гора, да би са Тепшићем и он почео да ради за ТВ Београд.

- Душко је видео да нема никаквих вести са ратишта у Дневнику, отишао у Београд, добио акредитацију и све друго, па је свугде могао да иде. Како мени нису дали нигде, набавио ми је акредитацију и заједно смо радили за ТВ Београд. Мучили смо се да пошаљемо материјал. У радио станици није било струје, радили смо помоћу агрегата. Прегледамо материјал, па га шаљемо линком из Бањалуке, за чију смо телевизију такође радили. Или из Бихаћа. Неки Хрват који је радио у ТВ Бањалука крао нам је снимке па прослеђивао у Загреб. Из Бихаћа смо послали само два снимка, које су нам украли и проследили ТВ Загреб, а потом је Бихаћ био под муслиманском контролом - каже Павловић за УНС.

Двојац из Вргинмоста је, како наводи, од првог дана био на пробоју коридора и снимао све.

- Кад смо се вратили с коридора Душан је добио функцију заменика министра информисања РСК. Сви смо тада имали ознаке милиција РСК, морало се тако ићи. Душко је стално носио маскирну униформу, али имао је и ознаку „press“ на јакни - објашњава Павловић и додаје да је и на Тепшићевом надгробном споменику слика у кошуљи са амблемом милиције РСК, али натписом "press service".

Здравствени проблеми су Павловића спречили да крене пут Београда с Тепшићем.

- Имао сам проблема с кичмом, примао инјекције у Вргинмосту кад је Душко рекао да иде на тзв. други коридор, односно онај џеп који је био заостао под Хрватима, па даље у Београд, јер је добио задатак да направи репортажу од 20-25 минута о пробоју коридора. Морало се ићи у Београд јер нисмо имали где да монтирамо снимке. Са собом је понео шест касета са снимцима акција на пробоју коридора. Узео је и још неке касете, јер смо све комплетно обишли - Книн, Далмацију, Лику, Кордун, Банију. Све, осим Вуковара и источне Славоније. Душко је отишао, а ја сам му рекао да ћу доћи чим примим те инјекције. Била је редовна линија за Београд, кроз Вргинмост - каже Павловић и додаје да је Тепшић са собом понео и неку другу камеру и фото-апарат, па је успут снимао борце.

На том путу пролазио је и кроз Обудовац, место на пола пута између Шамца и Брчког. Свратио је до Крајишника Крсте Жарковића, у то време команданта јединице милиције, одред Славонија.

- Знао сам га од раније, изузетан момак. Тог дана је био у команди, разговарао са мном и још једним колегом, показивао нам снимке с ратишта, носио је касете са собом. Ко сад се сећам, имао је црвени "рено 4" и кренуо је испод центра Обудовца. Било је поподне, можда 2-3 сата. Тачно знам бор уз који је страдао. Ту је стао, испред ограде, где се састављају дворишта школе и цркве. Пала је граната са хрватске стране, из Домаљевца, то место је на Сави с босанске стране, а у то време је било под контролом ХВО. Граната сигурно није дошла преко Саве. Чим је експлодирало сви смо притрчали, али већ је био мртав. Имао је на себи маскирну кошуљу, смеђи каиш, али и ознаку press, као што је и возило имало ознаку press - каже за УНС Жарковић, који живи у Бањалуци.

"Обудовчани су пробуђени канонадом непријатељске артиљерије. Гранате су падале по центру, иза школе, на Барицу и даље, на Којиће и Чилаше да би се "преселиле" у Пелагићево и Летницу - Човић Поље... Артиљеријски напад је настављен и послијеподне. Рањена је једна жена лакше, а један Крајишник теже, уз материјалну штету", пише у Зорановићевом дневнику за 22. новембар.

Тај Крајишник, који је подлегао ранама, био је Тепшић. Зорановић га није познавао.

- Тек пре две године сазнао сам како се зове. Био је само пролазник, као и много њих свакодневно. Неки кажу да је направио паузу кад је пала граната. С њим у ауту, колико имам информације, био је неки човек, не знам који. Тај није страдао. Чуо сам да је Тепшић пошао са снимљеним материјалом са брчанског ратишта, а да ли је неко тај материјал преузео, однео, немам података - наводи Зорановић, који нам шаље и фотографију ратног дневника за тај 22. новембар, док Жарковић мисли да је Тепшић био сам у ауту.

Ратни дневник Радована Зорановића за 22.11.1992.

А Љубомир Павловић истиче да су касете биле у Тепшићевом ауту и нестале су кад је погинуо.

- Кад сам гледао неку емисију на хрватској телевизији, на столу испред Ивице Панџа Оркана, пуковника Хрватске војске видео сам две наше касете, на којима је мој рукопис, онај ружни, специфични. Постојало је шест касета снимљеног материјала на којима је писало Босна1, Босна 2..., које је су биле код Душка у тренутку његове смрти. И две од њих сам видео испред Оркана. Причао је тада на ХТВ како има много касета, како су оне докази и да захваљући њима неке људе треба процесуирати. Не знам како су касете доспеле код њега - објашњава Павловић и додаје да је Тепшић код себе имао и дневник, у који је све писао, а који је такође нестао кад је погинуо.

Доста материјала, наводи, који су они снимили, касније се појављивало на хрватској телевизији.

- Видушевац је село код Глине, било је јако битно стратешки, ту је била ЈНА, али и добровољци. И ево вам наш снимак из Видушевца код Хрвата, с њиховим коментарима, односно као назови њихов документарни филм - каже Павловић, који живи у Сомбору.  

Снимак из Видушевца (Јутјуб)

Одавно се Оркан хвали материјалом који има, па је још пре 11 година за Вечерњи лист причао како је скупио чак 700 видео-касета. Део њих је послао Хашком трибуналу, док је неке искористио за снимање шест, како је тада навео, документарних филмова. Испричао је и да је рањен 4. августа 1995.

- Након изласка из болнице један мој војник донео је видео касету. Био је то аматерски снимак и на њему улазак српских војника у село Видушевац, с ког је видљиво како се пали и пљачка црква - причао је Оркан за Вечерњи лист о оном снимку о ком говори и Павловић.

Да је нестало много Тепшићевих касета после смрти наводи и Нада Јакшић.

- Сећам се да ми је Душкова мама причала како је тражила од Мартића и других после његове смрти ствари из те собе где је Душко боравио и да ништа није добила. Ту је вероватно било и архиве, као и у Вргинмосту. А чињеница јесте да су се неки снимци после појављивали на хрватским медијима. Како и кад се дошло до њих - не знам. Ми смо сви са “Олујом” стигли у Србију, не могу да знам шта су после Хрвати радили у Книну и у Вргинмосту. На крају је испало да је нестало много касета - наглашава Јакшићева.

Павловић огорчено истиче:

- Погинуо је, допремљен кући, сахрањен и после тога нико није ни реч рекао о њему.

И снајпер се помиње  Нада Јакшић каже да је Душковој мајци саопштено да јој је син страдао од снајпера. - Кад је Душко погинуо дошли су из локалне милиције да његовој мајци то јаве и рекли су јој да су га погодили из снајпера, на том уском пролазу. Нико се није бавио том смрћу јер су многи погинули, било је ратно време - наводи Јакшићева. По тело, каже Љубомир Павловић, ишла је његова мајка са Душковом.  - Моја и његова мама су га скинуле, кажу да смрт није од гранате, али ја тело видео нисам. И на све то нема ниједне слике са места несреће - каже Павловић, док Зорановић истиче да није могао бити снајпер, да је то сигурно била граната.  Истог става је и Жарковић.  - Није било снајпера, немогуће је јер је место погибије било удаљено од борбене линије више километара. Дакле, снајпер није био 100 одсто, јер да јесте једина могућност би била са српске стране, а та срамота се, на срећу, није догодила – наводи Жарковић.

И заиста је тако. Име Душана Тепшића као некога ко је погинуо у рату наведено је на свега неколико места. У досијеу УНС-а о новинарима и медијским радницима српских медија убијених или отетих од 1991. године су дословце две реченице. Више се о њему до сада није ни знало. Тепшић је и на списку убијених новинара на Балкану од почетка деведесетих на сајту https://last-despatches.balkaninsight.com/, где је само наведено да је убијен у БиХ.

У документу који је Србија поднела Међународном суду правде, у случају тужбе Хрватске против Србије за геноцид, на списку српских жртава у Хрватској од 1990. до 1998. наведено је и име Душана Тепшића (https://www.icj-cij.org/public/files/case-related/118/18196.pdf), а који је заведен као полицајац.

Реч се о овом новинару није чула до минулог лета, када је на 150 метара од места страдања, у спомен-комплексу посвећеном погинулима из Обудовца у свим ратовима, постављена и плоча Душану Тепшићу. Иницијатор је Светозар Данчуо из Вргинмоста, који живи у САД, а који је од малих ногу знао Тепшића, па и радио с њим на радију. На комеморацији су се окупили неки који су били у Обудовцу у време његове погибије, али и неки из Вргинмоста. Породице нема, мајка је мало раније преминула у Батајници где је избегла након “Олује”. Урна је, по последњој жељи, пренета у Вргинмост.

- Место погибије Душка Тепшића је симбол страдања новинара и некажњивости злочина над новинарима и медијским радницима. Страдање Душка Тепшића и других новинара можемо сматрати злочином који се догодио двапут - када је новинар убијен и када за то убиство нико није одговарао - рекао је на комеморацији у јуну у Обудовцу Слободан Радичевић, председник Извршног одбора УНС-а.

Сви наши саговорници тврде да истрагу о погибији Тепшића нико није водио - једна смрт мање-више у ратном вихору. А Крста Жарковић још на то додаје:

- Крајишник, дакле с територије Хрватске, у време погибије држављанин Југославије које више нема, смртно пао на територији Републике Српске - то вам је такорећи као апатрид. Никога се, нажалост, не тиче његова смрт.