Vesti

30. 04. 2015.

Autor: Nemanja Kovačević Izvor: najnovijevesti1.blogspot.com/

Zorica Irić Đoković, novinarka: "Rođena da pobeđuje"

U muškom svetu (sporta) ona hrabro korača i pobeđuje. Nekada poznata i uspešna rukometašica, rasni sportista raskošnog talenta, a sada ugledni sportski novinar!

 

Sarađivla je sa više medija, među kojima se izdvajaju :  „TV revija“, „Crni pojas“,„Koš“ , „As“ , „Tempo“, „Radio 31“, „TV 5“. Od 1990. godine stalni je dopisnik Sportskog žurnala. Poslednjih godina radi u nedeljniku „Vesti“ kao sportski novinar i kao glavna i odgovorna urednica.

Već desetu godinu je predsednica Udruženja sportskih novinara Užica i član Upravnog odbora Sportskih novinara Srbije. Za rad i stvaralaštvo u oblasti sporta, nagrađena je 2005. godine u izboru Sportskog saveza za najboljeg sportskog novinara. Sa ponosom ističe  da je dugogodišnji voloneter Crvenog krsta Užice. Član je Udruženja novinara Srbije - UNS-a. Glavna i odgovorna urednica "Vesti", Zorica Irić Đoković, na dvadesetpetogodišnjicu bavljenja sportskim novinarstvom, otkriva nam tajnu svog trajanja, govori nam o sportu nekad i sad, o radosti igre koje više nema, o druženju, o tome koliko sport formira moralne vrednosti i zdravu životnu filozofiju kod mladih ljudi, a ovom prilikom prisetila se i svojih sportskih početaka.

- Kada bih mogla da se vratim u vreme kada sam počinjala da se bavim sportom mislim da ništa ne bih menjala. Taj period u užičkom rukometnom klubu koji je vremenom menjao ime od Tekstilca, preko Cvete Dabić, pa potom Froteksa bio je ispunjen i prepun entuzijazma, koji je po mom mišljenju jedna od najvažnijih karika uspeha i dugog trajanja u sportu. Bavila sam se onim što volim, čemu sam posvećena čitavog života. Uz rukomet sam upoznala prijatelje, putovala, sticala nova znanja, naučila da u životu ima uspona i padova, i da kad padneš moraš brzo i da ustaneš.

Vreme provedeno uz rukometnu loptu je sigurno jedan od najlepših perioda mog života. I sada ponekad dok prelistavam požutele listove isečaka iz novina, gledam fotografije iz tog perioda i sa setom pomislim na vreme kada se žurilo na trening (nismo smeli da kasnimo), na pripremni period, koga bih se u to vreme veoma rado odrekala, a eto sada mi nedostaje, na tremu dok utakmica ne počne, znate ono kada vam u stomaku sve „kovitla“ dok sudija ne označi početak neke jako važne utakice. Sećam se putovanja, pesme koja je počinjala od trenutka kada krenemo iz Užica i trajala sve do odredišta. Sećam se groba Hajduk Veljka u Negotinu, sladoleda u Zaječaru, MOSI – igara, pice u Danilovgradu, primljenog gola sa pola terena u Kruševcu, sendviča pre utakmice sa Radničkim u Beogradu, iščašenog ramena u Velikom Gradištu, neviđene kiše u Kotoru... Ma to je bio stvarno jedan neverovatan periodu u životu.

Sport i politika ne idu zajedno

- Sport danas i nekada! To Vam je isto kao kada poredimo vreme u kome smo prijatelje sticali , a ne dodavali. Vreme kada smo po ceo dan kao klinci jurili za loptom u dvorištu, a danas moje dete  sa računara ne mogu da isteram napolje. Imali smo slobodu, pravili smo greške, ali smo naučili šta znači uspeh i odgovornost. Danas mi se čini da je sve drugačije, pa i sam sport. Navešću samo primer. Nedavno sam putovala sa odbojkašicama Jedinstva u Gradačac (BiH) na Memorijalni turnir. Devojke se nisu čule u autobusu. Jednostavno mobilni telefoni su njihov svet. Nema pesme, smeha i ludorija sa početka ove naše priče. I mislim da je u tome suštinska razlika u vremenu nekada i sada. Više se igralo iz ljubavi, a danas mi se čini da toga nema. 

Svedoci smo  i ovih nemilih scena koje se dešavaju na sportskim terenima, gde se navijačke grupe okupljaju ne radi navijanja već zarad verbalnog duela ali i fizičkog nasrtaja na protivničke navijače. Sve je to odraz trenutne situacije, i dok god se politika bude mešala u sport mislim da nam neće biti boljitka. 

Šta Vam je sport doneo , a šta oduzeo?

- Život jednog sportiste uvek je ispunjen prevelikim odricanjem, trudom i zalaganjem. Svaki pravi sportista zna šta je red, rad i disciplina. Bez toga nema ni uspeha. Zauzvrat sport ti donese najlepše uspomene, prijateljstva i ono najvažnije, donese ti životnu filozofiju da  koračaš kroz život  veselo i smelo, uzdignute glave. Jer život ma koliko bio lep sa sobom nosi niz razočarenja, a samo onaj ko reskira taj i dobija. 

Novinarstvo -  jedna od najlepših profesija

Kako ste iz sporta uplovili u novinarske vode ? 

- Nekako sam oduvek znala da ću se baviti sportskim novinarstvom. Zašto ne umem ni sama da objasnim! Verovatno što mi je ovaj posao omogućio da i dalje ostanem u sportskim vodama. 

Koju ste prvu utakmicu pratili kao sportski novinar ? 

- Ne sećam se baš  svog prvog teksta, ali znam koji je bio prvi koji je objavljen u Sportskom žurnalu, čiji sam dopisnik od prvog dana. Zanimljivo je da uopšte nije bio izveštaj sa utakmice već tekst, odnosno kritika na račun manifestacije koja se održavala u sportskoj hali , a koja nije imala nikakve veze sa sportom. Tekst je izašao 18. maja 1990. godine pod nazivom „Vašar važniji od bodova“. Rekla sam da sam još igrala rukomet i pisala za novine, a desilo se da zbog tog „ Vašara“  nismo mogli imati trening pa je tako nastao  moj prvi tekst u danas najčitanijem sportskom dnevnom listu. A bilo  je u početku neverovatnih stvari, od tvrdnje da ne umem da radim posao , šta ću ja žensko u sportskom novinarstu, pa kada su tekstovi počeli da izlaze, onda su kružile priče kako meni to neko drugi piše. Bilo je i zanimljivih situacija kao kada me je predstavnik FK Borac iz Čačka, dok sam čekala protokol pre utakmice, pitao: „Stvarno Vi izveštavate za Žurnal? A kako ćete oceniti igrače? “Na to njegovo pitanje odgovorila sam: „Onaj ko bude najlepši na terenu dobiće najveću ocenu! I ostavih čoveka otvorenih usta da gleda kako izlazim iz službenih prostorija.“ Naravno da tako nisam učinila, već je najveću ocenu dobio onaj fudbaler koji je bio najbolji na terenu.

Mogu reći da je u vreme kada sam kao apslovent Pravnog fakluteta počela da radim kao dopisnih Sportskog žurnala iz Užica nimalo nije bilo lako „probijati se“ u ovom tada muškom poslu.

Glavna i odgovorna  urednica ste užičkih „ Vesti “. Koliko je teško voditi najuticajnu  i najcenjeniju  novinarsku kuću  u Užicu ?

- Nikada nisam novinarstvo doživljavala kao takmičenje u uticaju, već kao način da se istinito, pravovremeno i pre svega objektivno informiše javnost. Naravno ovde moram pomenuti i kolege dopisnike koji takođe zaista sjajno rade svoj posao. Velika tradicija kuće u kojoj radim obavezuje ali i zahteva nove načine prilagođavanja medijskom tržištu, što nije uvek lak posao.  Vesti postoje 74. godine, tu je i naš „Radio Užice“ koji radi  44. godine, a naš „mezimac“  je portal Infoera.

A na vaše pitanje koliko je teško uređivati jednu novinu kao što su Vesti, odgovor je da kada imate dobar tim pobeda je zagarantovana.

Danas je nažalost u Srbiji , samo loša vest – dobra vest, tj. ona koja prodaje novine. Kako se  Vi na mestu glaavne urednice borite protiv opšte depresije , sivila  i senzacionalizma u novinarstvu ? 

- U pravu ste u potpunosti. A ako me pitate zašto je to tako, pa jednostavno zato što je danas srpsko novinarstvo oličenje osrednjosti, zato što se pojedinici ovim poslom bave površno, i što je sve više onih „ gugl novinara “ koji ne odlaze na teren, već misle da se „ iz stolice “ mogu baviti istraživačkim novinarstvo.

Kada sam počinjala da se bavim novinarstvom ekskluziva nije bilo ono što ste pronašli i iskopali na „Fejsu “ ili Tviteru, već si morao svoju priču da tražiš na terenu. Sećam se da su starije kolege u Vestima, od kojih smo svi učili, uvek govorile, nema sedenja u redakciji, izađite napolje, sedite u kafić, budite sa ljudima. I tako su nastajale priče, one prave, istinske, životne. I dan danas mi u stomaku nešto zaigra kada osetim da sam na dohvat neke dobre priče.

Na žalost, od pojedinih ružičastih medija teško da može da ispliva neka dobra, prava i poučna priča. Mislim na nacionalne medije, od kojih sve to i potiče. Kako se mi u unutrašnji borimo protiv toga? Istinom i profesionalizmom. U redakciji Vesti rade iskusni novinari, koji odlično znaju da priča nekada ima i dve strane. Uvek izvor treba proveriti,  pa potom pisati. Dobar novinar ne mora sve da zna, ali mora da zna ko je taj ko zna! Novinarstvo je jedna od najlepših profesija, ono vas prosto opije, i ko jednom zagazi u ove vode teško se može njih osloboditi. Kad proradi adrenalin u vama, to je znak da imate dobru priču. A očigledno da u redakciji Vesti adrenalnina ima itekako!

Koliko  je afirmacija tj. pisanje o sportu , mladim, tradiciji i pravim prednostima, bitna u ovim nezgodnim vremenima ?

- Za mene je sport na prvom mestu i mislim da se afirmisanjem sporta na pravi način prezentuje i zdrav način života. Nije fraza ako kažem da se na taj način mladi ljudi usmeravaju, postaju bolji i časniji ljudi. Zato bez obzira u kakvim vremenima živimo, sport i mladi moraju imati dominantno mesto. Da se više piše o pozitivnim primerima, bilo bi nam i lepše i pozitivnije bismo razmišljali. Spadam u krug ljudi koji ne dozvoljavaju da negativne misli i mrzovolja dominiraju i upravljaju životom. Uvek ih ignorišem i krećem u akciju, bez straha od promašaja. Ako i pogrešim, sam pokušaj će učiniti da se osećam bolje i pomoći da naredni korak bude još uspešniji. Zato volim da pišem o sportistima i ističem dobre primere.

Pošto ste majka jedne Gimnazijalke, je li ona nasledila od Vas talenat za sport ili je naklonjena  umetnosti? 

- Na moju  veliku  žalost Teodoru sport ne privlači. Kao i svaki roditelj i ja sam nju dok je bila mala pokušala da uvedem u svet sporta, ali kada je napunila petnaest  godina samo je došla kući i rekla: „ Mene taj tvoj sport ne interesuje ! “ Ipak zadovoljna sam što vidim da je u nekim drugim oblastima nasledila taj pobednički duh i mentalitet borca, a to je ono što je u životu i potrebno.

Poruka za mlade kolege.

- Nemojte nositi strah od neuspeha i nedozvolite da vas zbunjuje strah od uspeha. Budite hrabri i postići će te sve što poželite! Čitajte što više, radite na sebi, „kradite“ zanat od starijih kolega, i pokušajte da se oduprete ovom savremenom talasu srpskog novinarstva. Vi ste njegova budućnost!