Vesti

06. 03. 2014.

Autor: Vesna Damjanić Branković Izvor: Nova ekonomija

Imate slobode koliko želite i vlast kakvu ste zaslužili

Veran Matić, predsednik Upravnog odbora Fonda B92, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara, predsednik Borda direktora i glavni i odgovorni urednik informativnog programa medijske kuće B92, vrlo aktivan u poslovnim udruženjima Srpska asocijacija menadžera, Američka privredna komora, upravo sa Senatom privrede Austrije osniva Srpski senat privrede.

 

Sve ovo više od četiri godine radi pod 24-satnom policijskom zaštitom zbog procena bezbednosnih organa da mu je život ugrožen zbog načina na koji je prvenstveno Insajder radio u proteklih desetak godina, akumulirajući kroz istraživanja velikog broja huligana, biznismena, koji su činili nedopustive poslovne poteze, političara koji su radili protiv interesa građana i zemlje.

Da li vlada kriza medija?

Stanje u medijima u Srbiji danas je tako da važi ona Sartrova ili Čerčilova da je novinarstvo lepa profesija pod uslovom da se na vreme napusti. Umesto toga imamo na jednom privatnom univerzitetu upisanih u prvu godinu čak 900 budućih novinara. A u isto vreme, imamo 450 elektronskih medija od kojih samo mali deo može da živi u potpunosti od rezultata rada, svakoga dana novinare otpuštaju ili oni prelaze u PR kompanije ili PR odeljenja ražličitih preduzeća. Sve je manje dobrih novinara, a sve više onih sa instant obrazovanjem. I mislim da bespovratno gubimo novinarsku supstancu sposobnu da očuva kvalitet, privrženost osnovnim medijskim postulatima, da uče i prilagođavaju se izazovima novih medija, društvenih mreža, građanskog novinarstva, blogova, pojava kao što je Vikiliks, itd.

Jedan od osnovnih problema koji je, na neki način, generisao sve ostale, nastao je odmah posle 5. oktobra, 2000. godine, kada su pobednici koji su se zalagali za demokratske promene uspostavili takve prilike da su mediji tretirani kao roba, vest je roba, važe samo tržišna pravila i samo ona treba da definišu odgovornost. To je napravilo ključnu grešku, isključivo su forsirani komercijalni mediji, a kada se uzimala u obzir navika publike, ona se svodila na sadržaje TV Pink koji su do tada dominirali. Drugima koji nisu bili iz tog korpusa, bilo je veoma teško da rade na tom tržištu jer samo tržište nije bilo definisano. Nisu postavljeni regulatori koji bi pomogli da se poboljša rad javnog servisa. Pri tom, ne mislim na javni servis koji je već do tada morao da bude formiran kao pravi javni servis, a ne da ostane da se guši u velikom broju zaposlenih. Naime, da je tada postojao javni servis, i da su komercijalni mediji napravili dogovor da se pomogne javnom servisu da dostigne stepen naplativosti od 95 odsto pretplate, a da recimo, zauzvrat, javni servis smanji oglašavanje na tri minuta po satu, imali bismo kvalitetnu medijsku scenu. Ovde mislim na elektronske medije. To bi bio jedini način da se preživi. Sve ovo drugo što se dogodilo, bilo je predvidljivo. Sada se nalazimo unutar negativne spirale, koju je dodatno pojačala ekonomska kriza, koja je bila pravi šok za sve nas. Novinarstvo je postalo žrtva tog načina finansiranja koji se zasnivao isključivo na prodaji oglasnog prostora.

Zar i gledaoci nisu žrtve, kada je na neki način preovladalo tabloidno novinarstvo i u elektronskim medijima? Doduše ne u svim.

Kada se smanjuje ulaganje, samim tim se smanjuje i informativni program, a jeftinijim programom stvaraju se bolji rezultati po pitanju rejtinga. Dolazi se u situaciju da se emituju nekvalitetni programi, da nemate novca da ulažete u istraživačko novinarstvo, dokumetarne programe, a i stanje svesti u društvu je takvo da postoji začaran krug. Imate tabloidizirane političare koji se ponašaju kao junaci tabolida, onda tabloidi to dodatno pojačavaju, a s druge strane, imate publiku koja je navikla na tabolide jer čim ih čitaju, znači da su navučeni na takve sadržaje. Na kraju, imate oglašivače koji sve to finansiraju.

Dominantni mediji su mediji bogatih vlasnika, bogatih oglašivača, pravljeni za bogatu manjinu, sa ciljem da se ostvari što je moguće veći profit bogatom vlasniku. Svaki od njih ne bi mogao to da bude bez savezništva sa političkom, partijskom elitom i birokratijom. Bogatstvo i moć obično se kumuliraju na uštrb pravednosti. Tako da je priroda medija direktni proizvod prirode društva, kakvo je ono, takvi će biti i mediji, sa malim izuzecima.

U čemu je onda suštinska razlika između televizija sa nacionalnom frekvencijom? B92 se promenio dosta od onda kada ste ga vi vodili. Menjao se i RTS.

B92 je napravio otklon od svog profila pre sedam-osam godina, a sve je počelo uvođenjem rijalitija. To je bio pokušaj da se visokokomercijalnim programom finansira kvalitetan informativni program i da se podigne gledanost na način koji je legitiman u svetu. Međutim, taj proces je prekinula kriza, sve naše investicije su postale opasne investicije koje se nisu isplaćivale, i od tada kreće ta spirala sa zaduživanjem. Svakako da je današnji program mnogo komercijalniji na TV B92, ali je ostao jak informativni program kao jedan pečat koji ćemo, sasvim sigurno, sačuvati. Kada je reč o RTS-u, on je postao, još dok je Aleksandar Tijanić bio živ, žrtva nedostatka svesti o potrebi formiranja jakog javnog servisa sa jedne strane, a sa druge, to je zaista bila namera, da se ne formira jedan jak servis.

Evo jedan plastičan primer koji najbolje pokazuje tu razliku između novinarstva B92 i drugih: kada smo radili serijal Fudbalska mafija, posle svake emisije, policija je hapsila aktere koji su pomenuti u emisiji ili je najavljeno njihovo pojavljivanje u narednoj. Ovaj serijal pripreman je godinu dana, istraženo je jako puno dokumenata i imali smo veliki broj svedoka. Na jednog od aktera, novinara Mladena Stojovića, u Crnoj Gori pokušan je atentat. Mi smo posle druge epizode, kada se ponovio obrazac da posle emisije emitovane u ponedeljak policija hapsi u utorak, tražili prijem kod direktora policije i upozorili ga na to da i oni imaju svoje istrage i sigurno su mogli i ranije da pohapse osumnjičene i da ćemo prekinuti serijal ako budu hapsili posle naših emisija, što urušava naš kredibilitet. Mi smo, dakle, sami dolazili mukotrpno do podataka, a nedavno sam čuo da se vlasnik ili urednik jednog tabloida žalio da od državnih organa dobija prvih šest strana, a on dobija samo dve, i da je to neravnopravnost i da je to nepravda, itd. To što se dobije je direktno posredovano iz policije, tužilaštva, državne insititucije, političara. Tu nema novinarstva, nema javnog interesa, često se ne dogode epilozi sudskih procesa.

Čija žrtva je bio RTS?

RTS je sam ubio svoju bazu, a to su gledaoci koje je interesno trebalo vezati za ovu kuću na način da oni sami govore, ovo je zaista javni servis, oni rade štiteći javni interes, oni nas obrazuju, oni su neutralni. Umesto toga, bilo je priklanjanje političkim elitama, bilo je pravljenja koncepta superkomercijalne televizije od onoga što bi trebalo da bude javni servis. Time su se trošile enormne količine novca građana za kupovinu programa koje bi mogli potpuno besplatno da gledaju na komercijalnim kanalima, dok su bili uskraćeni da za svoj novac gledaju pravi javni servis. Neophodnost da se svaki dan sugeriše građanima da je to javni servis dovoljno govori o tom međusobnom odnosu.

RTS je žrtva političkih, kulturnih, društvenih elita, ljudi koji su određenim političkim odlukama uz snažnu podršku međunarodne zajednice, na vrlo lak način mogli da naprave jak javni servis, koji bi imao adekvatan broj zaposlenih, adekvatnu opremu i strategiju kako da se postigne adekvatno finansiranje koje će biti efikasno i dovoljno za misiju koju treba da obavi. Nisam siguran da još od 5. oktobra postoji želja da se napravi jak i ozbljan javni servis, a mislim da je to ključ za povećanje kvaliteta u medijima uopšte. Imali bismo jednu kičmu u medijima, a to je javni servis, onda bi se drugi mediji formirali prema onome šta radi najjači igrač – u ovom slučaju javni servis, a ne prema onom drugom jakom igraču, a to je u ovom slučaju Pink. I ostali mediji, poput TV Prva, jako teško kontrolišu odnos troškova i prihoda.

U Hrvatskoj imamo naplativost pretplate iznad 95 odsto, i reklo bi se da ovaj javni servis ima ogromne resurse, međutim oni se ne koriste za funkciju jačanja programa javnog servisa, već je mnogo više servis političkog i ekonomskog establišmenta koji vlada.

Pomenuli ste uticaj političara. U poslednje vreme dolaze kritike, doduše iz opozicije, da se vratila diktatura u medijima. Vi ste radili i u vreme Miloševića, tako da znate šta je cenzura. Može li da se poredi tadašnja situacija sa sadašnjom?

Imate slobode onoliko koliko želite, baš kao što imate vlast kakvu ste zaslužili. Za vreme Miloševića, mi nismo imali pritisak, već bi nas jednostavno zabranili ili ubili. Ako ste stisnuli petlju i prihvatili to kao opcije delovanja, mogli ste da osvojite slobodu i pored snažnih neprijatelja. Zakon o javnom informisanju iz 1998. godine je imao direktan efekat koji je imala ekonomska kriza sada – on nas je kažnjavao finansijski toliko da se dovodio u pitanje i sam opstanak medija. Meni je bilo lakše da radim u vreme Miloševića jer sam imao samo jedan problem, a to je bio upravo Milošević. Znalo se, ako vam se nešto dogodi, to je došlo od njega. U poslednje vreme, imate mnogo više situacija u kojima može nešto da vam se desi, imali ste, recimo, atentat na Dejana Anastasijevića, ili ste mogli da bankrotirate. Mi smo zbog istraživačke emisije izgubili najvećeg oglašivača. To je bio udar na prihode koji je morao da se oseti.

Ima li cenzure danas?

Danas je situacija komplikovana. Imate problem potpune razbijenosti opozicionog bloka, koji mora da predstavlja protivtežu vladajućoj koaliciji, ili najmoćnijoj partiji u zemlji. Vi danas imate nesrazmeru u medijskom sadržaju kada je reč o prisustvu jednih i drugih, i to stvara utisak favorizacije. Sada je pitanje mnogo više u tome da li postoji aktivnost opozicije koja bi bila zanimljiva medijima. Mislim da je problem što se opozicija traži i dok god ne postane jaka, aktivna, dinamična i sa idejama, do tada će postojati nesrazmera. Postoji, naravno, želja vodećih ljudi da su više prisutni, ali na medijima je da odluče gde će da postave liniju kada je reč o tim pritiscima. Tako sam uvek gledao na medije, jer na novinaru je da odluči da li će pristati na jednu prirodnu želju političara da vladaju medijskim prostorom. U strukturi pritisci su postali manje vidljivi jer se primenjuje strategija po kojoj nam se mediji ne obraćaju „da bi nam preneli objektivne informacije već da bi osvojili naš duh” (Ignjacio Ramone).

 Da li je tu u stvari veća opasnost od autocenzure u medijima?

Mnogo je više autocenzure, i ona je proizvod političke i ekonomske situacije. Zanimljivo je da na skali Reportera bez granica Srbija po pitanju medijskih sloboda raste već dve godine, za oko 20 mesta, i to je dobar pokazatelj jer se tabela pravi na osnovu podataka koje daju relevantni sagovornici iz same zemlje. Ono što je važno kod nas jeste to da su spremna tri medijska zakona, koji neće ništa da znače ukoliko se ne uspostavi pravna država i ukoliko se na adekvatan način ne usvoje i primene. Oni, ipak, neće sprečiti tu tabolidizaciju, upotrebu medija u političke svrhe, a to je poseban zadatak za medijsku zajednicu koja je priličino razjedinjena. Sve više novinara gubi posao zbog smanjenja troškova, ili se sele sa medija na medij, od kojih su neki samo oglasne table. Egzistencija novinara i njegove porodice sve češće se pojavljuje kao alibi za samocenzuru i poslušništvo.

Do vanrednih parlamentranih izbora je došlo uz argument da je potrebno ubrzati reforme. Da li je usvajanje tih medijskih zakona deo tih reformi?

Svakako, ali ako postoji i namera i volja da se zakoni ne samo usvoje, već primene i poštuju. To je važno i kao osnova za permanentno verifikovanje poštovanja usvojenih rešenja u ovim zakonima a koji su kompatibilni sa evropskim zakondovstvom, trendovima i težnjama. Biće u svakom trenutku jasno kuda se slobode kreću i biće automatski i sankcionisano.

Šta očekujete od naredne vlade? Može li ona da sastavi više od godinu i po dana?

Zavisi od toga ko je formira. SNS može da dobije natpolovičnu većinu i da odmah po automatizmu imamo opasnu situaciju po Vladu i društvo jer može da bude brzo oborena ukoliko se ne sprovode ekonomske reforme. To bi moglo da izazove nešto slično onome što smo videli u Bosni. Ako bi se napravila koalicija, poput one sa SPS, onda ne bi bilo velikih promena u odnosu na dosadašnju situaciju, i tada bi se postavio neki lakše ostvarljiv cilj od onog o početku pregovara sa EU i Briselskog sporazuma. Za same reforme je potrebna šira koalicija. Nije bitno čak ni koje političke stranke su u njoj, već ta koalicija mora da bude većinski formirana od stručnih i posvećenih. Kada bi se blok oko demokratske opozicije okupio zajedno sa naprednjacima za jedan okrugli sto na samom početku mandata, i dogovorio se šta je to najbitnije za Srbiju u narednih deset godina, i na koji način do toga doći, pre svega mislim na teške reforme, i kada bi se napravila određena vrsta saglasnosti oko pravila igre, da bi se izbegla bilo kakva vrsta podmetanja, onda bismo imali jedini pravi način da se ozbiljne reforme i naprave. Mi smo jedna od retkih zemalja ovog regiona koja nije imala okrugli sto između opozicije i vlasti, na kojem bi se eliminisale sve prepreke za reformski iskorak.

Reforme, i sami kažete, moraju biti bolne, nepopularne. Da li je Aleksandar Vučić spreman na takve poteze?

Kada bi se postavio ovakav koncept, onda se može reći da postoji kod Aleksandra Vučića jedna želja da napravi takve korake. On nema taj balast kvazi socijalne ideologije, kao što ima Dačić. Kada bi se napravila ta zajednička baza vladajućih stranaka sa opozicijom i nevladinim sektorom, mislim da bi u tom slučaju Vučić mnogo lakše donosio odluke.

Nažalost, mi ovde imamo krizu lidera koji su sposobni da okupe sve što vredi, da poslušaju savete, da pobude energiju i kod onih koji ne podržavaju sve stavove ali koji hoće da se angažuju, da ulože svoje vrednosti u stvaranje bolje budućnosti. Ili jednostavno nema senzibiliteta ili se namerno zatvara taj prostor da bi se obavili neki poslovi vezani za lične interese ili za nedemokratske i netransparentne poteze.

Teško je zamisliti da se opozicija sada ujedini, kada se u poslednjih godinu i po dana praktično urušila sama od sebe. Ili joj je u tome pomogao i Aleksandar Vučić?

Naravno da jeste doprineo urušavanju i to je prirodno ponašanje. Kod nas je, nažalost, to najuobičajeniji način političke komunikacije, to što se dogodilo sa Demokratskom strankom. Imali su 11 cepanja i nakon svakog je nastalo 11 stranaka. Koliko je identična situacija u medijima govori i slučaj cepanja nezavisnog dnevnika Borba, verujem da je nastalo više od 11 dnevnih listova od te veoma dobre novine sa kraja osamdesetih i početka devedesetih.

Koliko je onda realno očekivati da opozicija “ustane iz tog pepela” i stane na crtu?

To je, u stvari, teorijski model koji bi pomogao da reforme budu uspešne i naprave ozbiljan otklon. Uvek se do sada događalo da se pri takvom poslu u minut do 12 pojavi neki mali sindikat koji se protivi reformama.

Potrebna je potpuno nova opozicija, ionako gotovo da nema ideoloških razlika između važnijih aktera. Potrebni su novi ljudi koji žele više državi i društvu nego sebi. Potrebni su nam mladi koji će nositi promene. Mislim da na političkoj sceni ne postoji niko ko to može autentično da radi.

Da li je Srbiji dobra opomena to što se dogodilo u Bosni?

Nažalost, mislim da to neće biti shvaćeno kao dobra opomena, jer se tumači kao politički bunt. U stvari, to je autentični socijalni bunt, to je vrisak koji je neartikulisan u svakom obliku. Na ulice je izašao narod koji se ne miri sa stanjem stvari i traži promene. To bi trebalo da opomene Srbiju, jer je to dokaz koliko naši političari ne poznaju svoj narod, jer narod živi daleko lošije nego što to izgleda. U osnovi našeg mentaliteta je samoodbrana od siromaštva. Plašim se da je moguć i neki miks sa onim što se događalo u Ukrajini, pokušajima funkcionalizacija protesta kao što smo već imali prilike da vidimo oko bosanskih nemira i sa strane Srba i Hrvata.

Da li je bilo potrebno raspisivati vanredne parlamentarne izbore?

Oni mogu da donesu bitno drugačiju promenu, jer se situacija u poslednjih godinu i po dana promenila. Promenio se odnos snaga. Možda nije bilo potrebno da se radi rekonstrukcija Vlade, ali je bilo potrebno da se stvari postave na realne noge i da se vidi pravi odnos snaga i efekti stvarnog rada.

Možete li da zamislite da živite u Srbiji u kojoj nema izbora tako često? Najduži period bez izbora je bio tri godine.

To jeste loše, ali nismo jedini u tome, pogledajte Italiju, na primer. Zato je važno da se postigne konsenzus oko nacionalnih interesa i pitanja koji ne bi bili deo svakodnevne politike i rušenja vlada, već deo kontinuiteta koji se nadodgrađuje. Kada bi se postigla ekonomska stabilnost, drugo ne bi imalo velikog ekonomskog značaja. Kod nas stalne promene dovode do sve gore situacije kada je reč o ekonomiji, jer se nijedna od vlada ne usuđuje da uradi bilo šta bitnije, komplikovanije, konkretnije, što bi donelo dubinske promene.

Vi ste na čelu radne grupe za istraživanje ubistva Slavka Ćuruvije. Ima li pomaka?

Ono što je novo - u poslednjih godinu dana se neprekidno radi, prvi put se radi svakodnevno i s punom posvećenošću. Slučaj Milana Pantića istraživalo je sedam timova, svake dve godine se menjao tim i samim tim je apsolutno bilo nemoguće istražiti jedno ubistvo posle toliko vremena. Sada, na slučaju Ćuruvije radi jedan tim koji je veoma posvećen, operativan, i on će raditi dok ne dođe do konkretnih rezultata. Ono što je novo u ovom slučaju jeste da imamo ljude koji su progovorili, a to je ozbiljan iskorak. Naravno, mi istražujemo četiri slučaja sa 19 žrtava, a najmanje još toliko ima novinara koji su ubijeni u ratnim sukobima iz Srbije, a sigurno i sa bosanske i hrvatske strane još toliko, moguće je da je to čak oko 100 ubijenih u bivšoj Jugoslaviji. To je ogroman broj i sramota je da se ne istražuju sva ta ubistva kako bi se koliko god je moguće razjasnile okolnosti pod kojima su ubijeni i da se procesuiraju odgovorni.

Naše novnare i političare, našeg premijera je godinama ubijala naša policija i obaveštajna služba za naše pare i taj sistem sebe je sve ove godine čuvao od raskrinkavanja zločinačkih organzacija koje su deo sistema koji je stvaran. Nadam se da će započeti i razotkrivanje drugih političkih ubistava i ubistava koje je izvršila država, od sudije Simeunovića, preko pokušaja atentata na Dejana Anastasijevića, ali i potpuno razotkrivanje ubistva bivšeg predsednika Stambolića, političke pozadine ubistva premijera Đinđića i niza drugih. To je jedini put za pročišćenje i pravljenje države i institucija na stubovima koji će stvoriti takvu strukturu da se više nikada ne pojave ovakve mogućnosti državnog terora.

Da li uskoro očekujete epilog?

Ukoro očekujem optužnicu i iz nje ćemo videti sa čim tužilac raspolaže od dokaza i to će biti prvi javni dokument. Mislim da će slučaj Ćuruvija i slučaj Milana Pantića doživeti epilog. Ali se vrlo vredno radi i na rešavanju slučaja Dade Vujasinović i 16 medijskih radnika ubijenih u bombardovanju RTS.

U poslednje vreme ste posvećeni radu Fonda B92. Može li tu da se poredi rad pre i za vreme krize?

Moj radni dan je vrlo komplikovan: kao predsednik Borda direktora B92 i glavni i odgovorni urednik informativnog programa, ima posla za ceo dan. Pored toga, angažovan sam potpuno u Fondu B92 koji je potpuno različito pravno lice, a vodim i izdavačku kuću Samizdat B92 i Komisiju za istraživaje ubistava novinara. Fond B92 ove godine puni deset godina postojanja. Imali smo, i dalje imamo, atraktivne akcije i javnost se u potpunosti masovno uključivana u njih - digitalni mamograf je kupila grupa od 120 preduzeća, lokalnih samouprava, nevladinih organizacija. U okviru naše akcije, izgradili smo pet sigurnih kuća, a dve se trenutno grade. Nakon toga, bila je Bitka za bebe, i praktično je ona postavila repere kada je reč o kvalitetu i uspehu akcija koje vodi Fond B92. Ta bitka se nastavila kroz Bitku za porodilišta koja traje i danas, i koja se pokazala najuspešnijom akcijom sa preko milion i po učesnika i sa preko 3.5 miliona evra realizovanih donacija kako bi se poboljšali uslovi u bolnicama za naše bebe, roditelje, bolničko osoblje i kako bi smanjili smrtnost prvenstveno prevremeno rođenih beba, što je jedan od retkih pozitivnih pomaka koji je postignut u našem zdravstvu koje je poslednje po kvalitetu u Evropi. Ove godine smo počeli da se bavimo starima, pod sloganom „Stari nisu stvari", koji se suočavaju sa puno problema. Sama akcija je, u odnosu na onu sa bebama, dosta zahtevnija, jer bebe svi vole, a kada je reč o starijim sugrađanima, postoji dosta diskriminacije, negativnog odnosa. Teško je komunicirati na tu temu, koja je jako važna. Primetno je da su u ovoj godini donatori znatno osiromašili i da oni koji imaju svoje budžete nisu spremni da daju donacije tek tako, i svi prate šta će se događati.

Može li se reći da je odnos donatora prema humanitarnim akcijama na neki način ogledalo stanja u kojem se nalazi naša ekonomija?

Kada bi se pratilo ponašanje donatora, došlo bi se do dosta dobre analize. Najmanje je donatora koji su spremni da daju bez obzira na sve. Drugi tip donatora su oni koji imaju malo u finansijskom smislu, ali mogu da ulože i ulažu svoj volonterski rad. Treća grupa donatora su oni koji su shvatili da je CSR važan kompanijama, ali ga ne shvataju na pravi način. Shvataju ga kao obavezu koju moraju da ispune zbog standardizacije kompanije, ili zbog mode. U ovom trentku se njihovo ponašanje može uzeti kao indikator stanja u zemlji i govori nam da je veoma teška ekonomska situacija. Smanjena je aktivnost donatora, nije samo problem što nema novca, već je problem i odnos državne politike prema CSR-u, nema stimulativnih zakona, već postoje samo okolnosti koje odmažu donatorima.

Mislite na poreske olakšice, odnosno njihov nedostatak?

Najpre mislim na to, kada je reč o samom doniranju. Potrebne su stimulacije za količinu donacija koje se daju za svrhe koje se procenjuju značajanim za društvo.

Šta je Vaš sledeći profesionalni potez?

Veoma veliki izazov za angažovano novinarstvo predstavlja istraživanje i eliminisanje štete koja nastaje upravo od novinarstva, jer se ona progresivno širi padom kvaliteta, ubrzavanjem i širenjem medijskih platformi, neproverljivosti informacija koje ulaze u medijsku, virtuelnu sferu i primaju se „zdravo za gotovo”, bez ikakve provere, što znači da mozete biti bespovratno oklevetani, a nevini.

Meni je veoma važno da razvijam Fond B92 kao alernativu za nove medije koji će proisticati iz fonda. Jako je važno pronaći novi način kojim će se finansirati mediji i u tome je osnovni problem kvaliteta i misije medija svuda u svetu. Mediji su u krizi koja proističe iz toga što se dosadašnji model finansiranja zasniva na broju čitalaca, broju gledalaca, i na željama oglašivača. Ja bih voleo kada bi iz sredine kao što je Fond B92 koji se bavi humanitarnom i socijalnom misijom, proizašao medij. Naravno, preduslov za to je da ekonomija ojača.

Jako je važno stvarati proizvode, bez obzira na medijske platforme. Klasični mediji kao što je televizija gube značaj. Možete napraviti dokumentarac koji može biti uticajniji od čitave jedne ogromne mašinerije mejnstrim televizije u periodu od šest meseci, ili neki serijal istraživanja, itd. Svaki od tih proizvoda možete plasirati na neverovatne načine u kratkom vremenskom periodu i ostvariti nesagledive uticaje. Verujem da ću se time baviti.