Vesti

07. 11. 2013.

Autor: Radmila Stanković Izvor: NIN

Otimanje prošlosti od zaborava

Svakog dana jedna emisija u nepovrat i zauvek nestane. A to više ne može biti samo briga RTS-a, jer to blago jeste medijsko, istorijsko i kulturno, ali pre svega nacionalno nasleđe, o kojem i država mora da počne da brine.

Ona je autor i urednik emisije Trezor koja predstavlja jedno od najvećih blaga Televizije Beograd. A zapravo, ona je istoričar televizije, bez čijeg dragocenog angažmana bi ova kuća bila uglavnom stecište tekućih stvari. Po obrazovanju, ova umna i vredna žena je dramaturg, bila je i dramski pisac, urednik u TV Beograd, a onda je nedavno preminuli Jovan Ristić ponudio Miri Otašević i njoj da rade ono što će se krajem devedesetih rado gledati kao Teveteka.

Tih godina, krajem devedese tih i dvehiljadite, njih dve, u vreme. Miloševićeve vladavine u državi, a samovolje Dragoljuba Milanovića na RTS, u kasnim noćnim satima emitovale su ono što se na toj televiziji nije smelo. Ali, ipak posle dve godine proradila je i za Teveteku oštra cenzura. Bojana je tako januara 2000. podnela ostavku, zajedno sa Mirom Otašević i realizatorkom Milkom Danilović, i sve se to našlo na naslovnoj strani Danasa i još nekih novina. No, sutradan je ubijen Željko Ražnatović Arkan, i njihov bunt više ni koga nije zanimao.

Godinu dana posle 5. oktobra 2000. i dolaska nove vlasti na TV Beograd, prihvatila je poziv Nikole Mirkova i vratila se na televiziju. Uslov je bio da vodi Redakciju za istoriografiju koju je 1976. osnovao i vodio dr Miroslav Savićević, a koju je Milanović ukinuo 1998. godine. Njenom zaslugom, ta redakcija je proširila svoju delatnost.

Sada istoriografija poseduje obiman fond papirne građe sa periodikom i bibliote kom scenarija, Zbirku tehničkih uređaja, bavi se izdavaštvom, poseduje Fond poklo na koji ostavljaju penzioneri ili porodice ljudi koji su radili u ovoj televiziji. Sada ima 350 darodavaca, a posebno su dragocene zbirke poklona  kostimografkinja Mare Finci i Mire Čohadžić, ostavština scenografa Nikole Teodorovića, reditelja Jovana Ristića... To je opipljiva osnova budućeg muzeja televizije. Ekipu koja brine o svemu tome čine urednici istraživači Vesna Došen, Milena Jekić, Vera Mileusnić, Marija na Čuturilo. Naravno, kruna svega ovoga je emisija Trezor čiji je autor Bojana Andrić, uz pomoć ekipe koju čine Vesna Ignjatović, Bojana Balandžić, Gordana Grdanović i Sandra Milošević.

Nekoliko master radova i doktorata urađeno je upravo zahvaljujući korišćenju dokumenata koje čuva i o kojima se brine ova redakcija. Poslednji je master rad na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Odeljenje za istoriju, kod profesorke dr Radine Vučetić, koji je branio student Marko Perić, a čiji naslov glasi - Dolazak rokenrola na Radioteleviziju Beograd 196769. 

Nedavno ste počeli i sa novom delatnošću. To je trezorov bioskop?

Do sada smo imali tri bioskopske predstave. Nedavno smo prikazali televizijski film Leptirica, poznat kao „prvi srpski horor“ koji je režirao Đorđe Kadijević prema priči Milovana Glišića. Nadam se da će od ovog meseca taj bioskop raditi redovno, dva puta mesečno u prostorijama RTS-a. Želimo da podsetimo na izvorni kontekst gledanja televizije, „u krugu porodice“. Da se i sada gleda u društvu, da se smejemo zajedno, da prepoznajemo našu prošlost sa nekim bliskim ili nepoznatim koji sedi do nas i da sa njim odmah komentarišemo ono što gledamo... U stvari, želimo da od ložimo koliko možemo otuđeno gledanje elektronskog medija na ličnoj maloj spravi u koju se gleda na 15 santimetara od nosa i sluša kroz tanke kablove u ušima ideju da se osnuje muzej televizije nazivate svojim neuspehom. Zbog čega?

Stanko Crnobrnja, kao spoljni saradnik je 1987. godine prvi izrekao ideju o osnivanju muzeja TV Beograd. On je uobličio koncept koje je usvojio tadašnji radnički savet sa potpisom tadašnjeg direktora Dušana Mitevića. I ništa dalje nije urađeno. Godine 1993. Mira Otašević i ja smo osnovale inicijativnu grupu u kojoj su bili i Stanko Crnobrnja i inženjer Luj Todorović. Nas četvoro smo svakom ministru kul ture slali naš projekat o osnivanju muzeja televizije i niko to nije shvatio ozbiljno. Poslednji ministar kome smo pisali bio je Nebojša Bradić, koji je na osnovu toga pokrenuo novi projekat, ali njegovim od laskom - nestalo je i te inicijative. Naravno, ovakav posao, pre svega, zahteva ozbiljnu podršku i od same TV Beograd, ali to nikada nije zanimalo nijednog direktora, nijedno rukovodstvo. Televizija je iznad svega okrenuta informacijama, vestima i događajima, današnjim i sutrašnjim. A juče je već zabo ravljena prošlost.

Da li vas to iznenađuje?

Verovatno sam ja naivna jer sam uvek mislila da bi nekom ministru kulture trebalo da bude čast da se u vreme njegovog mandata osnuje muzej televizije, jer po važećem zakonu o kulturnim dobrima, ministar kulture osniva muzej.

Velike televizije u svetu imaju svoje muzeje?

Naravno. Imate u Njujorku, u Los Anđelesu, u Londonu, u Poljskoj, u Francuskoj najveći audiovizuelni arhiv sa muzejem INA. To je nešto normalno u svetu. Pri tom, oni nemaju tehničke uređaje, osim po koji komad, a mi imamo više od 275 uređaja od kojih je 19 proglašeno kao kulturno tehničko dobro Srbije. Sve to se nalazi u Studiju 1 koji je bombardovan 1999. godine u Aberdarevoj ulici i više nije za upotrebu. Tu postavku u našem Muzejskom depou redovno posećuju đaci i studenti, ali i gosti iz inostranstva koji dolaze u posetu Televiziji.

Vi imate i dobru lokaciju za budući muzej. To je beogradski sajam gde se nalazi sačuvan prvi televizijski studio, odakle se prvi put oglasila TV Beograd?

To je tada bio jedini na Balkanu studio koji je sagrađen prema specifičnim zahtevima televizije. I odatle je 1958. počeo da se emituje prvi TV program u Srbiji. I danas je onakav kakav je bio pre 55 godina, čak se ponešto tu i snima, mada je studio tehnički zastareo u odnosu na one koji su kasnije podignuti. U toj zgradi na Sajmištu sada su smešteni depoi, tu je naš Fond poklona i Fond papirne građe i tamo je sada Centar za revitalizaciju filmske trake. A sve to zajedno pripada nekom mu zeju, nekom centru za audiovizuelne medije, zovite ga kako hoćete. Prirodno je da na toj istorijskoj adresi bude budući muzej televizije.

To što nema brige u samoj TV Beograd za muzej ne treba nikoga da čudi u ovo vreme besparice, ali i u vremenu opšte nebrige za bilo šta od juče. Samo je važno danas?

Trezor je naša kulturna, medijska, istorijska baština. Međutim, sistemski, on pripada kulturnoobrazovnom programu, možda bi bilo drukčije, često kažem, kada bi bio deo informativnog programa. Jer, danas televiziju zanima samo informacija. Ispričaću vam jedan detalj: ovih dana smo spremali za emitovanje intervju nedavno preminulog istoričara Andreja Mitrovića koji je on dao Trezoru još 2002. godine.

I u našem Programskom arhivu pronađemo njegov iskaz iz 1973. godine kada je povodom nekadašnjeg jugoslovenskog festivala televizijskih ostvarenja u Portorožu pitao zbog čega se ne bi i dnevnik takmičio kao ostale emisije?

„Zašto su informativne emisije tretirane kao drugorazredne“, doslovce kaže profesor Mitrović. Da li razumete šta to znači?

Tada, 1972. godine, sve drugo je bilo jače, tačnije programi iz kulture, dramske, dečje, obrazovne emisije neprikosnoveno jače u odnosu na dnevno informativne. A pogledajte kako je danas?

Koliki je problem činjenica da tehnika brzo napreduje i pojedine emisije koje se čuvaju čini neupotrebljivima?

To jeste naš najveći problem. Za proteklih 55 godina promenilo se najmanje sedam formata nosača slike i zvuka, a svaki format zahteva odgovarajuću mašinu.

S jedne strane, ti uređaji se troše, zastarevaju, prestaju da se proizvode, a sa druge strane, trake nisu večite. Film je izdržljiviji, ali ako se ne čuva u pravim uslovima i on se razboli i to vrlo zarazno po filmove u okolini, a elektromagnetne trake su mnogo osetljivije i slika a i ton vremenom jednostavno iščeznu.

Trenutno je naš Programski arhiv u teškoj situaciji i bori se sa vremenom koje je najveći neprijatelj audiovizuelnom nasleđu. Odskora su trake uskladištene u dobrim uslovima, ali za mnoge emisije već je kasno. Možemo da se tešimo da je i u Evropi slična situacija.

Najveća evropska arhiva, francuska INA, pomaže teškoj situaciji na Balkanu.

To je, nažalost, kap u moru. Surova je činjenica da svakog dana jedna emisija u nepovrat i zauvek nestane. A to više ne može biti samo briga RTSa, jer to blago jeste medijsko, istorijsko i kulturno, ali pre svega nacionalno nasleđe, o kojem i država mora da počne da brine i to što pre.

I odmah dodajem, nije u pitanju samo novac, može se na spasavanju baštine raditi mnogo i dugo a da ne košta takoreći ništa i pripremati za dan kada će, jednog dana, novca biti. To je samo pitanje svesti, strategije i zasukanih rukava.