Vesti
05. 11. 2013.
Uči psovke, obogati rečnik
Izvesna razgovorljiva Švabica mi je onomad objasnila da je na nemačkom govornom području najstrašnija psovka ona koja spominje nekakvo "klizanje niz leđa".
S našeg stanovišta to može biti samo simpatično, ali tamo su epiteti mnogo uvredljiviji nego glagoli. Ovde postoji mrač no opravdanje za tu vr stu prostakluka. Reč je o floskuli po kojoj nekome "psovka leži".
Navodno, sve ono što bi izazvalo sablazan normalnih, po staje prihvatljivo ako je izgovorio neko kome to pristaje! Mada, to je samo pokušaj da se odgovornost prebaci na tradiciju! Kao da smo oduvek bili superpsovači! Ili, što bi se reklo, takvi smo, a tek mnogo posle nas pojavio se veseli Čarls Bukovski, tako da smo u ovom "književnom izrazu" rodonačelnici.
Na sve to, neki su docnije pokušavali da zanimanje javnosti za sopstveno delo podstaknu sličnim književnim akrobacijama, na sreću bez uspeha i najčešće u korist sopstvene štete.
„Ružičasta patologija"
Ali, kada se i kako psovanje kod nas do te mere "odomaćilo" da smo počeli da ga bagatelišemo ili prestali da ga primećujemo? Da li se to dogodilo u trenutku, ili je reč o procesu? I gde se to desilo: kod kuće, na poslu, na ulici, u društvu ili u školi? Po svemu sudeći, svako nosi svoje breme krivice.
To, opet, znači i da svi imaju dužnost da isprave šta se može. Da li vaspitanjem ili represijom, stvar je mogućnosti, uticaja, pristupa i pojedinačnih afiniteta. Kako god bilo, ako blagovremena reakcija izostane, biće gore. Po definiciji, koja opominje da "psovanje ima progresivan trend"!
Šta to znači?
Na primer, poznato je da se među psovačima sve učestalije javlja potreba za "natpevavanjem", za nadmetanjem u mračnoj disciplini otkrivanja granica nečije izdržljivosti ili debljine sopstvenog obraza, što se često završava potezanjem i "žešćih argumenata"! To je, nažalost, i jedina prilika kada se psovanje i psovači mogu naći na optuženičkoj klupi, makar i pred sudijom za prekršaje.
A nekada se opscenost u javnosti vrlo ozbiljno kažnjavala. Najdalje se u tome otišlo sa Zakonom o šundu i astronomskim porezima, koji je pre više od tri decenije zamalo doveo do prosjačkog štapa mnoge od "estradnih zvezda" onog vremena, ali je, blagodareći žestokom lobiranju izvesnih diskografskih kuća, ubrzo sve otplovilo niz vodu i zaboravljeno.
„Vaspitne mere"
Ako bi se sličan zakon primenio ovih dana estradna scena bi i bukvalno bila desetkovana, a uz nju bi stradali i neki "novinari" i "voditelji"... mada bi publika ostala uskraćena za razne "kontakt" i "rijaliti šouemisije" ili "intimne ispovesti" pojedinih ličnosti s javne scene.
Nameće se pitanje zašto vladine agencije (RRA, na primer) i neke nevladine organizacije žestoko reaguju na sumnjive političke sadržaje, a ostaju ravnodušne na očigledne ili skrivene opscenosti (aluzije) u pojedinim televizijskim emisijama? Zbog čega UNS ili NUNS ne reaguju na slične pojave, na koje nije imuna ni srbijanska sve žuća štampa? Jer, zada: tak ovih medija, ako ćemo '• pošteno, nije samo da obaveste, zabave i zarade!
I marketinški dunsteri znaju da se s oblikovanjem javnog mnjenja počinje uticajem na pojedinačne svesti. Pa, ako s uspehom umeju da navedu svoj nesrećni auditorijum da kupuje upravo taJ i taj toaletni papir, ili "te i te" higijenske uloške, zašto ga, između sveg ostalog, ne upute i na pristojnost u ophođenju?
Ako valjana reakcija izostane, ne bi se trebalo zgražavati kad neki poletarac već u prvom razredu osnovne škole uputi sočnu psovku učiteljici, koja po nedavno ustrojenim (novouvezenim) pedagoškim doktrinama ne bi smela ni da ga izgrdi... iako platu, doduše mizernu, prima i da bi decu vaspitavala. A epilog?
Mogao bi se otkriti i u naslovu ovog teksta.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.