Vesti
05. 11. 2013.
Zbogom, Tijaniću
Volela sam Aleksandra Tijanića. Bio je jedan od najdarovitijih i najobrazovanijih novinara bivše Jugoslavije. Otišao je jedan od poslednjih bardova čuvene beogradske škole novinarstva. Kada je novinarstvo bilo ugledna i uvažavana profesija. Otišao je junak našeg doba. Koji je novinarima i u ovo tranzicijsko vreme u Srbiji, kako je na komemoraciji rekla Ljiljana Smajlović:
„Očuvao iluziju da nismo samo usamljena gomila uplašenih ljudi.“ Hvala mu. „Ne volim posao koji radim, mi smo profesija robova...“, govorio je. Volela sam njegovu strast i kurčevitost u javnim polemikama. Verovala sam mu kad je govorio: „Nikada nisam isukao pero na nekoga a da ono nije bilo okrenuto i prema meni.“ Volela sam i to što je povremeno umeo da povuče za rogove političare, tajkune i moćne ljude iz sive zone... Znao je on dobro, često blizak vlasti, da niko ne vlada nevino... I nije voleo onaj zakon koji krasi politiku, ideologiju, partijsku državu, da uvek moraš da budeš - samo na jednoj strani... Kao direktor javnog servisa, nije mogao to da bude. Stalno je govorio: „Bez dobrog javnog servisa, Srbija će biti umobolna država...“
Bio je svoj i slobodan. U letu je hvatao, ono što nazivamo duh vremena. Imao je mnogo prijatelja, ali još više neprijatelja. I među bogatima i među moćnima. I nije slučajno izabran za odstrel i demonizaciju. Bio je institucija. Ali mu nisu mogli ništa. Otišao je kad je on to odlučio. Verujući da mi sami određujemo svoje granice. „Umirem stojeći, kao kakav ludi dinosaurus“, rekao je pred smrt...
Da je znao sa koliko će lepih reči da ga daruju kolege, prijatelji, a čak i neprijatelji, na dan njegove smrti, sigurna sam da nikada ne bi umro. I njegov najbliži saradnik, Nenad Stevanović, na komemoraciji u Gradskoj skupštini nije mogao da odoli a da ne kaže: „Šteta što mu to nisu rekli dok je još bio živ...“
U Srbiji, gde se samo mrtvi računaju, ko te pita za žive. Dragi Tijaniću, posle tvoje smrti, možda će te i zavoleti, i nećeš više biti sam...
Često mu je glava bila u torbi. Sećam se, u Miloševićevo doba, dolazio je u kafe „Plavi jahač“, koji sam vodila. Tu je zakazivao sastanke sa opozicionim liderima - Mićunovićem, Đinđićem, Ćuruvijom... I uvek je u desnoj ruci nosio najlon kesu u kojoj je bio umotan pištolj... U zlim vremenima, očekivao je da ga ubiju. Ubili su Ćuruviju... I kasnije mu je glava bila u torbi...
Tada poznati kafe „Plavi jahač“ na Studentskom trgu bio je prepun izbeglica. U šali mi je govorio: „Nato, kada dođe sloboda, pisaću o tebi kao o ratnom profiteru...“ Voleo je Srbiju i to je bio njegov najveći greh... Kao što je voleo i svoje Dečane, gde je kršten. Cenio je samo pisano novinarstvo, ali mu je stvaralački izazov bio da se igra sa najmoćnijim igračkama našeg doba, televizijom. Napravio ih je nekoliko... Napravio je i desetine televizijskih zvezda u Srbiji. To je i sam bio. Simbolički gledano, smrt Aleksandra Tijanića i Jovanke Broz označava kraj jedne epohe - Brozove epohe u Srbiji.
Nisam se družila sa Aleksandrom Tijanićem, ali sam ga viđala gotovo svakodnevno. Voleli smo ista mesta, tu oko Kneza, gde sam stanovala dvadeset godina - kafe „Fresku“, restoran „Vuk“. Razmenili bismo po neku rečenicu u prolazu.
Pitao me je obično posle sajmova knjiga u Beogradu koje su to najbolje knjige koje su se pojavile te sezone. Ja bih pohvalila neki njegov tekst, intervju... Bilo je zadovoljstvo čitati ga. I njegovu malu igru reči. S razlogom su ga mladi novinari zvali „profesore“. Poslednji put smo razgovarali negde sredinom avgusta. Pohvalila sam ga za odličan tekst koji je objavljen tih dana.
„Nije mi se dopala samo jedna rečenica“, rekla sam mu. „Koja?, pitao je.
„Ona u kojoj kažeš da tvoj život više nema smisla.“ Ćutao je. Sećam se, dok sam je čitala, ta rečenica me je porazila. Nisam je očekivala od Tijanića. Što duže razmišljam, ovih dana, čini mi se da ga je ta rečenica ubila.
„Tijaniću, mi prolazimo, a knjige ostaju“, rekla sam mu. „Sve što nije stavljeno među korice knjige, razveje vetar. Sedi, napiši tri nova teksta, sakupi stare tekstove koji su sjajni, intervjue i objavi knjigu. Ako ne nađeš boljeg izdavača, ja ću ti je objaviti“, rekla sam mu na kraju našeg razgovora. Negde u oktobru, pred sajam, pročitala sam najavu u novinama, da priprema knjigu: „Ja, i niko moj“. Obradovala sam se i pomislila sam - preživeće.
Zbogom, Tijaniću!
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.