Vesti
04. 11. 2013.
Aleksandar Tijanić, isterivač đavola!
Umro je neporažen, neponižen i nesavladan, iako je njegovim dušmanima baš to bila veća želja od same njegove smrti.
Saša je svoj prvi tekst napisao i objavio u godini mog rođenja. On je generacija mog pokojnog oca, ali Saša nije moj novinarski otac. Bio je to mnogim drugima. Narod je voleo, da ne kažem obožavao, njegova novinarska štiva, a elita ih je iščitavala kao najvažniju političku lektiru.
Srbija je izgubila najsnažnijeg novinara. Originalnog.
Bio je vanserijski talenat za pero, pravio je poneku vanserijsku profesionalnu i ljudsku grešku kako prema prijateljima, tako prema neprijateljima.
Bio je vanserijska ličnost sa vanserijskom listom moćnih neprijatelja. Sa dušmanima je izlazio na kraj ponekad na mozak, ponekad na mišiće, ponekad na jaja.
Umro je neporažen, neponižen i nesavladan, iako je njegovim neprijateljima baš to bila veća želja od same njegove smrti, u koju ga je u poslednje vreme vukla teška bolest.
Kad se biralo Milošević ili Srbija, bio sam na strani Srbije isto kao Tijanić, kad je Saša bio na jednoj strani, a Beba, Čeda, Vesa, Cane na drugoj, bio sam na Sašinoj strani.
Kad su na jednoj strani bili Željko Mitrović, Veran Matić i drugi magovi komercijalnih televizija, izabrao sam stranu javnog servisa, stranu Aleksandra Tijanića. Kad je stigao Vučić, Saša je bio uznemiren više zbog budućnosti javnog servisa – RTS-a, mete svake vlasti, a manje zbog sebe lično.
Tada sam ga ohrabrivao, umirivao, uveravao.
Kad je lider naprednjaka javno izjavio da TV pretplatu treba ukinuti, građani su masovno prestali da je plaćaju, a RTS je počeo da tone u agoniju.
To mi se nije dopalo, Tijaniću još manje.
Sve je delovalo kao da se želi da se Tijanić lično oslabi finansijskim
ruiniranjem RTS-a, dok se istovremeno izbegavao otvoreni i politički opasan sukob sa njime. Vaskrsli su političkom voljom i neki Sašini dušmani.
Prestao sam da ga ohrabrujem, umirujem i uveravam. I slepcu je sve bilo jasno.
Najsnažniji novinar u Srbiji, jedini koji je od posrnule televizije mogao da napravi javni servis Srbije, da se koliko-toliko odupre Koštuničinim medijskim jurišnicima, a posebno onim medijski verziranijim i opasnijim Tadićevim „gebelsima“ bez mere i granica, ostao je direktor RTS-a do zadnjeg dana bez iskrene podrške najnovijeg vožda – Aleksandra Vučića.
Žao mi je zbog toga. Žao mi je što je simbol demokratske Srbije RTS kao javni servis krenuo nizbrdo. Još će mi biti žalije ukoliko nekome padne na pamet da od RTS-a, javnog servisa, napravi ponovo državnu „TV Bastilju“ i umesto u budućnost povede nas ka prošlosti.
I u tom slučaju ću izabrati stranu Aleksandra Tijanića, stranu javnog servisa, iako na toj strani neće biti više ni Saše ni njegovog pera, a na suprotnoj bi se mogao naći Vučić i oni što mu vire iz dupeta, kombi Tijanićevih dušmana, autobus njegovih loših đaka i krdo budala.
Saša je bio nezgodan čovek, težak čovek, opasan čovek i nije bio moj prijatelj, ali smo često bili na istoj strani. Njegov poslednji SMS koji mi je uputio bio je kratak, napisao je samo: „Hvala ti.“
Nisam mu na tu poruku odgovorio.
Odgovoriću.
Onima kojima on više ne može.
Slava mu.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.