Vesti

31. 10. 2013.

Autor: Milan Milošević Izvor: Vreme

Poslednja žurnalistička lekcija- novinar umire na nogama

Ponedeljak 28. oktobar bio je poslednji radni dan generalnog direktora RTS-a Aleksandra Tijanića. S posla je otišao kući, kažu, u relativno dobrom stanju s obzirom na bolest koju je vukao poslednjih meseci i na stresnu atmosferu koja prati raspravu o novim medijskim zakonima i o statusu javnog medijskog servisa u koju se bio uključio sa sebi svojstvenim žarom i rečitošću.

Ispred ulaza u zgradu u kojoj je stanovao, u Bulevaru Mihaila Pupina na Novom Beogradu, pozlilo mu je. Komšije su pritekle u pomoć. Hitna pomoć je primila N.N. poziv nešto posle 17 časova, i u 17.10 ispred ulaza u zgradu u Bulevaru Mihaila Pupina zatekla Aleksandara Tijanića u besvesnom stanju, pokušala reanimaciju, ali bez uspeha. Smrt je konstatovana u 17.48.

Aleksandar Tijanić je rođen 13. decembra 1949. godine u Đakovici. Živeo je u Podujevu, Prištini i Beogradu. Malo se zna o tome da je u mladosti, s kosom do preko ramena, organizovao rok koncerte pa i prvo gostovanje Bijelog dugmeta u Beogradu. Kao mladić igrao je košarku, koje se nije odrekao i kad je zahvaljujući i svom temperamentu prekinuo sportsku karijeru.

Studirao je žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, odakle ga je osnivač žurnalističke katedre profesor Sergije Lukač, kao talentovanog studenta, pozvao u nedeljnik "NIN" u vreme kada je tadašnji glavni urednik "NIN-a" Dragan Marković okupio za to vreme uspešnu novinarsku generaciju.

BILO JEDNOM: Sa Sašom Tijanićem radio sam u toj redakciji 15 godina i bio svedok kako se razvijaju njegov talenat i njegova kreativnost. Njegov uspon u novinarstvu je klasičan, počinje odozdo sa najniže stepenice. Pošto se u trenutku njegovog dolaska ukazalo jedino slobodno mesto u dokumentaciji posle odlaska jednog markantnog starog dokumentariste, predratnog pukovnika Miloševića, prihvatio se tog posla i naravno odmah počeo da piše.

Kad je za glavnog urednika "NIN-a" došao pokojni Kira Simić, ugledni i široko obrazovani novinar, po psihologiji pomalo cinik, nazvao ga je "gorostasom srpskog novinarstva" – zbog Sašine košarkaške visine i korpulencije. Neki su taj nadimak prihvatili sa sarkazmom, a on, čini mi se, sa mešavinom samouverenosti i autoironije.

Kao mlad novinar pisao je lukačevski lepršavo, maštovito i nekonvencionalno, najpre tekstove iz oblasti koje se novinarskim žargonom svrstavaju u rubriku društvo – u širokom opsegu interesovanja, od sporta, preko rok muzike i duha generacije u "postšesetosmaškoj" seksualnoj revoluciji, do socijalnih tema.

Očito uživajući dok piše, koristio je metafore ponekad koloritnije i neobuzdanije od vlastitog temperamenta. Jednom se naljutio zbog toga što je jedan urednik njegov izraz "škripa koju proizvode konjska dlaka i uvijeno mačje crevo" zamenio izrazom "zvuk violine". Kasnije je postao politički kolumnista i nezgodan polemičar. Izgleda da je iza te ratoborne polemičke poze stajalo meko srce. Pred kraj života je konstatovao da je svaki put kada je dizao pero na nekoga, zapravo dizao ruku na sebe.

U zaboravljenim bitkama koje smo u to vreme vodili za profesionalne standarde i za samostalnost redakcije "NIN-a", držao se čvrsto i pokazivao je svoj urođeni žar i žestinu.

Godine 1991, mesecima pošto je grupa nas otišla iz te redakcije, "NIN" je tokom štrajka u "Politici" proglasio da je oslobođen. Tijanić je tada kao član Foruma novinara "NIN-a" za "Vreme" ("Događanje novina", "Vreme" 1. april 1991) govorio o šikaniranju "otpisanih novinara" koje je išlo dotle da su im portiri zabranjivali da ulaze u redakciju posle radnog vremena, kao da redakcije mogu imati radno vreme – i o tome kako su "umesto ‘crvenih’ dovedena ‘bela’ krvna zrnca, beznačajni tipovi koji su položili samo jedan test: odanost jednoj jedinoj formi vlasti i spremnost na saradnju sa autoritetima bilo koje vrste...".

EX YU: Ako je u paškvilama i potrebnim i nepotrebnim polemikama prelazio crvenu liniju, nikada nije zagazio u nacionalističku jeres. Neki ga smatraju poslednjim bardom jugoslovenskog novinarstva, jer je stekao popularnost širom nekadašnje Jugoslavije.

Objavljivao je političke kolumne u splitskoj "Slobodnoj Dalmaciji", zagrebačkom "Danasu", "Startu", ljubljanskoj "Mladini", sarajevskom "Oslobođenju".

Godine 1991, bio je koautor emisije "Umijeće življenja" zajedno sa Mirjanom Bobić Mojsilović i Draganom Babićem, a uživo je emitovana iz sarajevskog Teatra Obala. U emisiji su gostovali tadašnji viđeniji politički akteri, kao i disidenti poput Milovana Đilasa. U maju 1991. emisija je prekinuta kada je masa ekstremista napala njene autore zato što je u njoj intervjuisan Vojislav Šešelj. Iz gužve su se izvukli i zahvaljujući jednom policajcu muslimanu, a kad se s njim nakon ratnih godina sreo u Beogradu, Tijanića su ovde bezmalo medijski linčovali.

U "Politikonoj" kući Tijanić je bio glavni urednik revije "Autosvet", zatim dvonedeljnika "Intervju" i dnevnika "Sportski žurnal". Kad je Tijanić bio glavni urednik TV "Politike" na svim programima vrtela se poruka "Pošteno" tada opozicione Demokratske stranke. "Struja" Antić, u to vreme direktor "Politike", kasnije, kada je DS bio na vlasti, u jednom intervjuu počeo je da priča kako mu je Tijanić pravio probleme. "Kakve probleme?", pitao je voditelj, očito tragajući za još nekim kompromitujućim detaljem. "Struja" je objasnio da su se Sloba Milošević i Mira Marković ljutili zbog toga što Tijanić na TV "Politici"

podržava opozicionu Demokratsku stranku.

O tome, kao i o činjenici da su "drugosrbijanci" snažno aplaudirali njegovim govorima 1999–2000. u bioskopu "Reks", nije se mnogo govorilo u vreme kada je on ušao u klinč s delom pripadnika tzv. Druge Srbije nakon kritičkih opservacija na račun Đinđićevih naslednika. Sudio se s jednom od organizacija iz tog kruga koja je izdala pamflet knjigu Slučaj službenika Tijanića. Dobio je odštetu na sudu.

NOVINAR I VLAST: Od 28. maja do 17. decembra 1996. Tijanić je bio ministar informisanja u rekonstruisanoj srpskoj vladi Mirka Marjanovića. Podneo je ostavku pet meseci nakon što je izabran, praktično kad su počeli protesti zbog izborne krađe 1996. Posle njega na to mesto došla je Radmila Milentijević, a posle nje Aleksandar Vučić.

Godine 1997. pokrenuo je dnevni list "Građanin", koji je kratko izlazio. Od 1998. do 1999. godine pisao je u Ćuruvijinom "Dnevnom telegrafu" i u nedeljniku "Evropljanin". Pričalo se da je bio koautor Ćuruvijinog otvorenog pisma Slobodanu Miloševiću 1998. u kome su nabrajane mane tadašnjeg režima. Posle su mu više pamtili što je bio na promociji knjiga Mirjane Marković.

Posle oktobarskih promena (2001–2004) bio je i savetnik za informisanje predsednika SRJ Vojislava Koštunice. Na kraju je napisao tekst u kome je konstatovao da je Koštunica imao snagu Đerdapa, ali da ju je sveo na snagu čkiljave petrolejke. Kažu da je Koštunica, još na mestu predsednika SRJ, čitajući taj tekst žmirkao na način koji otkriva njegovo neraspoloženje, ali za generalnog direktora RTS-a Aleksandar Tijanić je izabran 2004. godine, za vreme prve Koštuničine vlade.

Drugi mandat na čelu RTS-a, koji nije završio, obeležile su njegove polemike s dva predsednika, s Borisom Tadićem (po njegovom silasku s vlasti) i s aktuelnim predsednikom Tomislavom Nikolićem, koji je pre izbora obećavao da će ga smeniti, a posle osvajanja vlasti, prilikom gostovanja na RTS-u, rekao da je lakše smenio svog prethodnika Tadića nego Tijanića.

Za njegovog prvog mandata obnovljen je TV toranj na Avali. Isti je kao što je bio pre nego što je srušen bombama NATO-a 1999. Dok su trajali radovi voleo je da, ne bez njemu svojstvenog narcizma, priča da će insistirati da bude viši za jedan milimetar, koji je nazivao "milimetar Aleksandra Tijanića".

"MILIMETAR A.T.": Školovan kao novinar štampanih medija u "NIN-u" sedamdesetih, on je odnekuda pokupio znanje o televiziji i u svakoj u kojoj je radio ostavio je jak autorski pečat. Bio je jedan od osnivača Televizije "Politika" i njen prvi direktor, a od 1994. godine i direktor Karićeve BK televizije kojoj je definisao profil. Učestvovao je i u ustanovljavanju Trećeg programa Crnogorske televizije.

U RTS-u, kući od 8000 ljudi koja je u trenutku njegovog stupanja na dužnost još ličila na onu ruševinu bombardovane zgrade u Aberdarevoj koja i danas stoji, podigao je novinarski standard ozbiljno urušen devedesetih, bez velikih potresa raščišćavao nagomilane socijalno-profesionalne probleme i dobijao bitku gledanosti s komercijalnim televizijama, "farmama" i "velikom braćom".

Poslednji put se pojavio u javnosti 23. oktobra na raspravi o javnim medijskim servisima, nakon što je razmenio nekoliko otvorenih pisama s aktuelnim ministrom informisanja Ivanom Tasovcem. Ta polemika se nije ticala Tijanićevog drugog mandata, čija je druga polovina poslednje četvrtine isticala u maju 2014, već dalekosežnijeg pitanja statusa javnog informativnog servisa i medijske krvne slike u Srbiji. Godinu dana pre toga, na Fakultetu političkih nauka ("čiji sam student i danas") održao je provokativan govor o tabloidnom duhu vremena koji mnogi nisu hteli da razumeju: "Tabloidna politika neminovno rađa tabloidnu ekonomiju, potom tabloidnu umetnost, onda tabloidno novinarstvo i, konačno, tabloidni život sa deset sati dnevnog omamljivanja televizijskim programom" ("Prva lekcija novinarstva", "Vreme", br. 1140, 8. novembar 2012, vidi ovde).

Iza sebe je ostavio suprugu, ćerku Zaru, sina Stefana i dvoje unučadi, što je sigurno važnije od efemernog novinarstva.

Kontroverze kroz koje je prolazio pokazuju da je verovao da je novinarstvo ipak važna profesija i da je veoma povezano s duhom vremena i pravcem kojim se jedno društvo kreće. Nije verovao i da hoće da samelje i ljude jake fizičke konstitucije.

U ideološkoj političkoj konfuziji u poslednjih dvadeset godina nalazio se na raznim stranama, ali je na svemu što je radio ostavio lični pečat. Stekao je mnogo protivnika, ali, kako je neko rekao, i uvažavanje onih koja ga nisu voleli, a kojih nije bilo malo.

Bio je čovek koloritne individualnosti i novinar upečatljivog stila. Njegovim preranim odlaskom srpsko novinarstvo izgubilo je značajnog, autentičnog autora.