Vesti
31. 10. 2013.
Raskrinkao bi pisanje o sopstvenoj smrti
Da je Aleksandar Tijanić živ, povodom svoje smrti bi napisao: Ala ovi lažu! Čitam i slušam kako su mu se svi divili i svi ga voleli, broj prijatelja mu se povećava s trenutkom pretvaranja njegovog tela u pepeo.
Ne verujem da bi pristao na kliše da o mrtvima treba govoriti sve najbolje. I nije ni govorio.
Nasuprot opštoj zabludi, verujem da mu je pamet bila brža od jezika. Bio je neverovatno talentovan. I bio je neverovatno ostvaren. Već sam negde izjavio da je bio poslednji jugoslovenski veliki novinar. Boris Dežulović, Teofi l Pančić i Muharem Bazdulj, ovaj treći u drugom ključu, imaju šansu da budu referentni na taj način.
Kad sam poslednji put video Tijanića „u četiri oka“, pre jedno tri meseca, na moje podrugivanje da mu je program sve ujednačeniji i da su analitičari koji komentarišu srpsku političku scenu jednojajčani blizanci s predsednikom „Srpskog parlamenta“ koji se pretvorio u Vučićevog portparola, odgovorio je. „Zvali bismo mi tebe, ali ima nešto da laneš.“
Kad piše, bio je jedan čovek, kad upravlja, bio je nešto drugo. Vodio je tešku borbu za očuvanje javnog servisa i očuvanje ljudi u kojima je prepoznavao talenat. Tu nije bio milosrdan. Bio je potpuno svestan šta znači prelaženje televizije na budžetsko fi nansiranje. Ali sve je to gutao, dok njega nije sve to progutalo. Bizaran detalj je da je umro kad je krenuo kući. Za njega bi bilo prirodno da ga srce izda na poslu, u kafani, u nekom društvu gde se trudi da nespornim duhom i još većom galamom, pobedi i nadjača sve prisutne.
Bio je težak koliko i svaki gorostas srpskog novinarstva, mada je, po svedočenju Milana Miloševića, taj nadimak posledica opaske cinizmu sklonog Kire Simića, jednog od glavnih urednika NIN-a, koji je komentarisao njegove gabarite. Ali, šala na račun visine i težine pretvorila se u suštu istinu. Tijanića sam znao 35 i kusur godina. Svađali smo se i mirili, ljutio se na „Vreme“ i „Vreme“ se ljutilo na njega, ali je zbilja verovatno bio poslednji koji je svojim pisanjem ili upravljanjem mogao da poveća tiraž nekih novina i gledanost neke televizije.
Umro je u najgorim godinama. U godinama kada je talog sopstvenog i ogromnog iskustva, pisanja, medijskog menadžmenta i političke upotrebe oba ta zanata mogao da pretoči u smirenu istoriju srpskog i jugoslovenskog javnog života.
Falilo mu je samo malo mira i tišine, ali to nikad nije dobio, a možda i ne bi zato što je i sam bio nemiran i bučan.
Tragično je da je sve čime je upešno upravljao na kraju propalo. Nedeljnik „Intervju“ - nema ga više, i to odavno, Televizija „Politika“, takođe, BK televizija - isto, list „Građanin“ - kratkog dometa, nedeljnik „Evropljanin“ u koprodukciji sa Slavkom Ćuruvijom zadesila je ista sudbina. Bio je i predsednik akcione konferencije komunista novinske kuće „Politika“. Tek to ne postoji.
Pomolimo se Bogu za javni servis, ali mi se čini da su šanse male. Počivaj u miru, ali nešto sumnjam da će poslušati ovaj moj savet.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.