Vesti
31. 10. 2013.
Izjava bivšeg davača izjava
Pre otprilike godinu dana - mesec manje, mesec više - prestao sam da dajem izjave za novinčine. Nisam se bio posebno najerezio ni na jednu štampanu stvar, nego je stvar sa izjavljivanjem počela da uzima maha. Nađem se tako usred nekog saobraćajnog krkljanca, kad - zvoni telefon. Dobar dan, gospodine Basara, ja sam ta i ta, novinarka tog i tog, zamolila bih vas da date izjavu povodom...
Nekim već povodom. Po pravilu, većina tih „povoda“ me ič nije interesovala, a u priličnom broju slučajeva ne bih znao ni da se „povod“ dogodio. Nisam ja toliko informisan koliko se nekome može učiniti. Blic i Danas - to su moji glavni izvori informacija.
A i Blicu i Danasu ipak ponešto promakne. A televizije ne gledam. Možda bih i nastavio da dajem izjave i smatranja na različite teme da u glasovima novinarki nisam opazio izvesnu nasrtljivost, a često i uvređenost u situacijama kada bih - iz tehničkih razloga ili zbog nepoznavanja „povoda“ - uljudno odbijao da dam izjavu. Zvučalo je to otprilike ovako: Eto, ja ga zvala, dala mu priliku da se oglasi u javnosti, a on se nešto kurči. Odavno ja govorim da su srpske novinčine i novindžije načisto pohasili.
I eto, juče predveče, ljubaznog poziva iz jedne ugledne ovdašnje žutare. Kako ja komentarišem - tim rečima - smrt Srđe Popovića? Pojma nemam kako bi trebalo da izgleda komentar na nečiju smrt, pa sam se novinarki zahvalio na pozivu i rekao da komentara nemam. Izjavu, dakle, nisam dao, ali eto, potrevilo se da su gotovo u istom danu ovaj svet napustili Saša Tijanić i Srđa Popović, pa nije red da bar ne napišem nekoliko rečenica.
Saša Tijanić je bio novinar od velikog, za ovdašnje prilike možda i prevelikog formata. Kad je jedne zgode, skoro tu negde, pokojni Tijanić rekao Panoviću - a Panović meni preneo - da mi je svaka treća-četvrta kolumna dobra, to je za mene bio veliki kompliment. Nije se Tijanić razbacivao komplimentima. Na nesreću po srpsko novinarstvo - a verovatno i po njega samog - Tijanić je poslednjih godina najmanje radio ono što je najbolje znao, a to je bilo - pisanje. Nije mu pero ni najmanje otupelo, naprotiv - videlo se to kad bi ponešto objavio - nego prosto nije imao vremena od rukovođenja Ludom kućom u Takovskoj deset.
Srđu Popovića nisam imao priliku upoznati, ali sam ga držao za gospodina starog kova. Kao advokat, junački je branio mnoge dilbere koji su ga posle kukavički napadali, ali Srđa Popović se uvek uzdizao iznad situacije. Nije u tom čoveku, rekao bih, bilo ni kapi zle krvi. Eto, to je moj komentar.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.