Vesti

17. 04. 2014.

Autor: Ratko Femić Izvor: Novi magazin

Medijska hajka

Treći metak iz petparačke priče

Pozivi na linč, pravljenje spiskova izdajnika, crtanje meta, provlačenje kroz medijsko blato, brutalni obračuni sa neistomišljenicima, diskreditacija i difamacija kritičara vlasti i ostale javne prljavštine kojima smo godinama izloženi, izgleda da su došli do vrhunca. Može li se gore i može li se dalje ovako?

Pravljenju spiskova nepodobnih, tom učestalom maniru na srpskoj javnoj sceni, nije mogla da odoli ni Politika, dnevni list sa najdužom tradicijom na Balkanu. U tekstu “Treći metak Branke Prpe”, kojim se treba natrljati nos svima koji su na neki način izrazili sumnju u svrsishodnost Komisije za ubistva novinara, autor Ištvan Kaić nabraja nekoliko članova “zavereničkog društva”.

Na spisku onih koji, prema mišljenju Kaića, diskredituju istragu u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije, uglavnom zbog lične netrpeljivosti prema Aleksandru Vučiću, jesu Ćuruvijina nevenčana supruga Branka Prpa, predsednik NUNS-a Vukašin Obradović, urednica NIN-a Vesna Mališić, novinarka Radija slobodna Evropa Branka Mihailović, urednik Danasa Nikola Tomić, novinarka Blica Tamara Spaić, profesor Vesna Rakić Vodinelić i Vesna Pešić.

VOJKO I SAVLE: Prozvano je i Nezavisno udruženje novinara Srbije kao udruženje koje služi interesima Dragana Đilasa i DS-a, tako da autor, možda i nesvesno, od celog ovog udruženja pravi metu, jer to u atmosferi u kojoj visoki funkcioneri najjače vladajuće stranke pozivaju na zatiranje Đilasovog i Miškovićevog semena nije naivno etiketiranje.

“U klimi kada većina medija služi samo kao logistička podrška istražnim organima, pitanje pojavljivanja ovakvog teksta bilo je samo pitanje vremena. U ‘slučaju Ćuruvija’ obznanjen je čitav scenario ubistva pre sudskog procesuiranja. Branka Prpa je jedina dovela u pitanje zvaničnu verziju i odmazda se mogla očekivati. Iznenađenje je jedino brutalnost kojom se krenulo na Prpu. Ovaj tekst se jedino može porediti sa čuvenom paškvilom ‘Vojko i Savle’, pre svega zadiranjem u privatni život Slavka Ćuruvije i Branke Prpe”, smatra prozvani predsednik NUNS-a Vukašin Obradović.

Indikativan je i tajming objavljivanja “Trećeg metka Branke Prpe” – tri dana pre obeležavanja 15 godina od ubistva Slavka Ćuruvije. Baš zbog toga liči na naručenu harangu da bi se ućutkali i diskreditovali oni koji su iskazali sumnje u Komisiju čije postojanje treba opravdati, pokazati neki rezultat, jer se o godišnjicama ubistava uglavnom o tome priča.

Optužnica je, prema najavama Aleksandra Vučića, već trebalo da je podneta, ali se to ipak nije dogodilo.

"Mi se bavimo dokazima koje imamo u rukama, a tek čekajte da se završi istraga. Prvi put da je tužilac uveren da će do početka marta moći da podigne optužnicu", rekao je Vučić novinarima u Vladi kada je saopšteno da su uhapšeni osumnjičeni u ovom predmetu Ratko Romić i Milan Radonjić.

Izgleda da to sa optužnicom u slučaju Ćuruvija ipak ne ide tako lako. Za kvalitetnu optužnicu potrebni su kvalitetni dokazi, a ne posredna saznanja. Možda je problem u tome što su istražni organi saznali ono što su i dosad znali. Zbog toga je trebalo preduprediti nezgodna pitanja i diskvalifikovati one koji bi mogli nešto da prigovore.

META JE PRPA: Dugačko i dozlaboga dosadno Kaićevo petparačko štivo obiluje selektivnom faktografijom (pozivanje na izjave i tekstove) ubačenom u kontekst koji odgovara naručiocu ili, ako naručioca nema, onda onom ko je objavio tu nedefinisanu količinu zlonamernih rečenica.

“Ne želim da odgovaram na prostačke uvrede i politička pakovanja, jer mislim da je to ispod svakog ljudskog nivoa. To mnogo govori o akterima te hajke, pre svega o glavnoj urednici Politike Ljiljani Smajlović koja bi trebalo da ima dovoljno profesionalne etike i morala kada vodi jedan državni medij kao što je Politika. Ja nemam nameru da se čupam i pljujem sa takvim ljudima”, kaže Prpa.

To što je Politika list u vlasništvu države ovom slučaju daje mnogo ozbiljniju dimenziju. Država postavlja glavnog i odgovornog urednika Politike, što znači da je uređivačka politika uslovljena podrškom države glavnom uredniku. Država je direktni vlasnik 31 odsto i još do 78 odsto posredno, kroz vlasništvo javnih preduzeća. Ostatak poseduju mali akcionari. Pitanje je da li je stav države da su označeni novinari i jedno udruženje odgovorni za miniranje istrage ubistva Slavka Ćuruvije.

Ko se to u nekom ozbiljnom mediju, a Politika bi valjda trebalo da bude baš to, bavi prirodom veze dvoje odraslih ljudi, koliko su se voleli…

U tom kontekstu bio je deo teksta o Branki Prpi prema kojem ispada da je ona bila samo jedna od Ćuruvijinih ljubavnica, koja je odmah posle atentata u kojem je Slavko Ćuruvija stradao krenula da se dokopa pokojnikovog stana. Pri tom se zaboravlja da svaki spor ima dve strane. Kao da i sama Prpa nije bila žrtva toga dana jer ju je jedan od napadača udario u glavu, od čega je izgubila svest, ali su joj srećom atentatori poštedeli život.

“Branka Prpa se, najpre, javno izjasnila protiv Komisije za rešavanje ubistva novinara. Potom, nakon što je Miroslav Kurak označen kao neposredni izvršilac, Prpa je izjavila da, prema njenom sećanju, Kurak nije osoba koja je ispalila smrtonosne hice u Ćuruviju. Na taj način je počinila neoprostivu jeres.

Plašim se da je ovaj tekst samo početak tog procesa njene difamacije s krajnjim ciljem da se na vreme diskredituje kao kredibilan svedok. NUNS, Vesna Pešić, Vesna Rakić Vodinelić, Vesna Mališić, Branka Mihajlović, Nikola Tomić, samo su kolateralna šteta. Mi smo tu samo kao dekor da bi ova “objavljotina” dobila kakav-takav logički okvir. Meta je, ponavljam, Branka Prpa”, tvrdi Obradović.

ZAMALO NEOBJAVLjEN: Nije trebalo mnogo truda da se proveri da je Kaićevo pismo kružilo, a prema saznanjima Novog magazina, bilo je ponuđeno najmanje još dvema redakcijama, ali su urednici, zbog bljutavštine koja prska iz svakog reda, odbili da ga objave. Nije ga objavio portal E-novine s kojim je Kaić sarađivao, a teksta nema ni na veb stranici Instituta za javnu politiku čiji je Kaić, navodno, saradnik. Bar tako se potpisao ispod teksta u Politici i ljudi su taman pomislili da je u pitanju neka čudna i protivprirodna misija glavne i odgovorne urednice Politike Ljilje Smajlović i Bebe Popovića, osnivača rečenog instituta, ali to nije slučaj. Osim Politike, tekst je prenet i na internet stranici Udruženja novinara Srbije, čija je predsednica upravo Ljiljana Smajlović.

“To što sam objavila taj tekst je moj komentar. Smatrala sam da tekst zavređuje da bude objavljen”, bilo je sve što je rekla Ljiljana Smajlović.

Većina pomenutih u tekstu već je podnela žalbu Savetu za štampu i ta žalba će biti ozbiljan test za ovo samoregulatorno telo, jer Ljiljana Smajlović vodi glavnu reč i u ovom telu.

“Iskreno se nadam da Ljiljana Smajlović neće zloupotrebiti poziciju predsednice Upravnog odbora Saveta i članice Komisije za žalbu. Verujem, takođe, da se članovi Komisije iz Udruženja novinara Srbije pri odlučivanju neće povoditi za činjenicom da se radi o mediju na čijem je čelu predsednica UNS-a, već da će se striktno držati odredaba Kodeksa novinara. U suprotnom, plašim se da će ugled Saveta kao samoregulacionog tela biti ozbiljno doveden u pitanje. Ujedno, to će biti i povod za ozbiljnu raspravu može li jedna te ista osoba biti u isto vreme i predsednica Upravnog odbora i članica Komisije za žalbe”, kaže Obradović.

KAO DEVEDESETIH: Sudeći prema reakcijama, pa čak i prema komentarima na sporni tekst objavljenim u Politici, veliki deo javnosti zgražava se nad ovakvim postupkom uredništva “najstarijeg lista na Balkanu”.

Društvene mreže su toga dana gorele od komentara, a mnogi su se setili uloge Politike i UNS-a tokom devedesetih kada su bili medijska štaka i batina režima Slobodana Miloševića. Podsećalo se i na sličnost sadašnje strukture vlasti sa ondašnjom i odnosom UNS-a prema njoj. Mnogi su se setili i po zlu čuvene rubrike "Odjeci i reagovanja", koja je služila za sistematsku pripremu javnog mnjenja za ono što je sledilo – krvavi raspad SFRJ. Kako je duhovito primetio tviteraš @HladanOblog: “U vreme S. Miloševića u Politici su bili Odjeci i reagovanja, a danas Jauci i podrigivanja”.

I danas je ta rubrika simbol političke instrumentalizacije medija u svrhu orkestrirane manipulacije javnim mnjenjem. Pre dve i po decenije ta rubrika je bila razlog da UNS dodeli Žiki Minoviću, glavnom i odgovornom uredniku Politike, nagradu "Dimitrije Davidović" kao "najviše priznanje za uredničko-novinarski rad u 1989. godini". Izgleda da se u Politici za to vreme malo toga promenilo.

Setimo se samo teksta iz Politike ekspres “Ćuruvija dočekao bombe”, koji se smatra smrtnom presudom ovom novinaru. Sad je i Prpa dočekala da se upravo Politika obračunava s njom, živim svedokom Ćuruvijine tragedije.

“Ovo je već drugi put za deset dana da sam u Politici pomenut u negativnom kontekstu. Nadam se da neće biti i trećeg puta. Prvi put sam prozvan kao neko ko preko bosanskih medija kritikuje vlast u Srbiji. Kao u onom najgorem maniru 90-ih. Kao da je najveća jeres reći nešto protiv vlasti. Sada me autor ovog dugačkog i dosadnog uratka nazvao kontroverznim novinarom, a ja i ne znam šta bi to trebalo da znači. Tekst liči na literaturu teorije zavera koje izdaju neke šund izdavačke kuće, a ne, kako vole da se pohvale, najstariji list na Balkanu. Kao da smo mi neko tajno udruženje koje se bavi diskreditacijom Komisije za ubistva novinara”, kaže urednik Danasa Nikola Tomić.

Ovakav gaf Politike ne doprinosi poboljšanju klime u medijima koji su inače u katastrofalnom položaju. Ako to neko slučajno ne primećuje, može naći u upozorenjima šefa delegacije EU u Srbiji Majkla Devenporta, ali i u izveštaju zaštitnika građana.

“U trci za tiražima i gledanošću, ali i pod neposrednim uticajem ili pritiskom različitih centara moći, građanima se, uporedo sa istinitim informacijama, plasiraju selektivne, nepotpune, poluinformacije, pa i potpuno lažne, činjenično netačne (dez)informacije… Tabloidizacija medija, na koju je u prethodnom godišnjem izveštaju najozbiljnije upozoravano, dobila je još veći zamah i u ovom izveštajnom periodu prerasla u tabloidizaciju države”, piše u izveštaju ombudsmana.

Kao da smo, bar što se medija tiče, opet na početku, tamo gde smo bili pre 14 godina. Za tamo gde smo krenuli, ako se krećemo ka EU, bez obzira na priču o reformama, ovakvo stanje u medijima nije preporuka. Pre će biti da je ono “treći metak za evropsku budućnost”.