Vesti
17. 04. 2013.
Ivan Klajn: Država i tabloidi ruše srpski jezik
Kada je reč o brizi za srpski jezik, zanemareno je, nažalost, sve. Odgovorni smo svi, i mi jezičari, i nastavnici, i lektori, i poneki pisci, ali je nesumnjivo glavna odgovornost na državi i na medijima, rekao je u intervjuu za "Glas Srpske" lingvista i akademik profesor dr Ivan Klajn.
- Danas su Srbi iz Hrvatske oduvani "Olujom", a u Crnoj Gori ih smatraju za antirežimski element, pa je razumljivo što im je jezik ugrožen. U isto vreme je ugrožen i u samoj Srbiji, državnom nebrigom - dodaje Klajn, kojem je nedavno pripala još jedna nagrada u borbi za njegovanje srpskog jezika. Ovoga je puta lingvisti, čija su najznačajnija djela "Rečnik jezičkih nedoumica", "Uticaji engleskog jezika u italijanskom", "Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku" i "Italijansko-srpski rečnik" Matica srpska dodijelila povelju za ukupni doprinos njegovanju srpske jezičke kulture.
* GLAS: Matica srpska dodijelila Vam je povelju za ukupni doprinos njegovanju srpske jezičke kulture. Šta je najviše zanemareno kada je riječ o brizi za srpski jezik? Ko je najodgovorniji za loše stanje u toj oblasti?
KLAJN: Zanemareno je, nažalost, sve. Odgovorni smo svi, i mi jezičari, i nastavnici, i lektori, i poneki pisci, ali je nesumnjivo glavna odgovornost na državi i na medijima. Sigurno znate da se u Srbiji za kulturu izdvaja manje sredstava nego ikada, da su skoro svi muzeji u Beogradu zatvoreni, da većina listova, televizija i radio-stanica o kulturi ne kaže ni reč, da neki gradovi nemaju nijednu knjižaru, a da beogradske knjižare prodaju knjige o kuvanju i memoare turbo-folk zvezda. Moja posebna primedba državi i Ministarstvu prosvete Srbije, koju ponavljam godinama bez ikakvog odjeka, jeste što su dozvolili da u srednjoj školi uopšte ne bude nastave srpskog jezika (zvanični naziv predmeta je "srpski jezik i književnost", ali se predaje samo književnost). To je začarani krug, jer iz takve škole izlaze mladi novinari koji nemaju potrebnu jezičku kulturu, a onda se ta njihova nekultura, pre svega preko komercijalnih televizija, prenosi među nove generacije. Država o tome ne vodi baš nikakvu brigu, iako se zna da današnja omladina ne formira svoj jezik i stil čitajući klasike srpske književnosti, nego slušajući govor sa malog ekrana i čitajući tabloide, blogove, sajtove, tvitove i kako se već ne zovu, gde polupismeni ljudi raspravljaju među sobom, a nema ni urednika ni lektora da povede brigu o jezičkoj pravilnosti.
* GLAS: Kako komentarišete to da se u široj upotrebi sve više koriste strane riječi, najčešće engleske, a da zanemarujemo bogatstvo srpskog jezika?
KLAJN: "Angloholizam", kako ga je nazvao lingvista Tvrtko Prćić, danas je boljka od koje pate sve nacije sveta. To je cena koja se mora platiti za činjenicu da najzad imamo jedan svetski jezik, upotrebljiv za sporazumevanje u celom svetu (budući da pokušaji sa veštačkim jezicima kao što su esperanto ili interlingva nisu uspeli). Pri tom neke nacije reaguju neodmereno, puristički, nastojeći da zamene baš svaku stranu reč, pa i one rasprostranjene i svima znane. Mi smo od toga zaštićeni zahvaljujući lošem primeru Hrvata: sigurno nećemo biti u iskušenju da umesto "bestseler" kažemo "uspješnica", umesto "softver" - "napudbina", uz razne druge "ophodnje", "zrakomlate", "veleposlanike" i tako dalje. To ipak ne znači da treba da se opustimo i mirno prihvatimo svaku englesku reč koja se pojavi. Da imamo više svesti o maternjem jeziku i više brige o stilu i izražavanju, ne bismo dopustili da "implementacija" postane pomodna reč za ostvarenje ili sprovođenje, da imamo "menadžment" umesto uprave, da se govori o tiražu od "deset hiljada kopija" umesto primeraka, ili da "kratka priča", bukvalni prevod od "short stordž", potisne našu reč pripovetka.
* GLAS: Činjenica je da je mnogo manje ćiriličnih nego latiničnih natpisa na javnim mjestima u Srbiji i Republici Srpskoj. Da li je to jedan od koraka kojima se ćirilica svjesno stavlja u zapećak?
KLAJN: Delimično svesno, više nesvesno, iz navike i nepoštovanja tradicije. Ja ne verujem u one teorije o organizovanoj kampanji protiv ćirilice koju vode komunisti, domaći izdajnici, Vatikan, Brisel ili ne znam ko drugi. Dvoazbučje je naša istorijska nesreća, klopka u koju smo postepeno upali. Posle 1918. Srbi su otkrili da mogu svoj jezik pisati latinicom, kao i Hrvati. Počeli su da objavljuju knjige i novine na latinici, polako pa sve više. Nisu razmišljali o tome da se dvoazbučje ne može večito održati, da ga nijedan drugi jezik u Evropi nema. Nisu shvatili da će latinica početi da istiskuje ćirilicu, jer ima daleko širu primenu, jer je potrebna za strane jezike, za matematičke i druge formule, za internet, za automobilske registracije i tako dalje, dok srpskom ćirilicom možete da pišete samo srpski. Sad smo došli do tačke kada ćirilicu moramo da čuvamo, da je spasavamo, kao što se čuvaju kulturna dobra, kao što se priroda spasava od zagađenja - a to nije nimalo lak posao.
* GLAS: Vijest da će se ćirilično pismo uvesti u Vukovar izazvala je negativne reakcije u Hrvatskoj, a u Zagrebu je održan protest pod nazivom "Ne ćirilici u Hrvatskoj". Kako komentarišete ovakve reakcije?
KLAJN: Naravno, to je primitivni šovinizam i ksenofobija. Mogli biste sve javne natpise širom Hrvatske da duplirate ćirilicom, to niti bi poboljšalo stanje Srba u Hrvatskoj, niti bi ugrozilo ijednog Hrvata. Pri tom je zanimljivo da se ta mera najavljuje iz političkih razloga, kao znak da Hrvatska poštuje evropske standarde o manjinskim jezicima, a zapravo uopšte nije reč o tome. Kao što je istakla prof. Snježana Kordić (zbog takvih stavova anatemisana u hrvatskoj javnosti), manjinski jezik u Hrvatskoj može biti mađarski ili italijanski, ali srpski i hrvatski su jedan isti jezik u dve varijante, pisan na dva pisma.
* GLAS: Da li je paradoks da je srpski jezik najugroženiji, iako su od njega nastali drugi politički jezici?
KLAJN: Smešno je (i tužno) to sa "političkim" jezicima. Dvojica ili trojica kolega, koji nisu jugonostalgičari, rekli su mi da tek sad shvataju koliko je sve bilo prirodnije i normalnije u godinama posle Drugog svetskog rata. Zvanični naziv jezika je bio srpskohrvatski (kako se zove i u svetskoj slavistici, još od 19. veka), što su Srbi skraćivali u srpski, a Hrvati u hrvatski, i to nikome nije smetalo. Da je neko tada rekao da postoji "bosanski" i "crnogorski" jezik, poslali bi ga u osnovnu školu, ako ne u ludnicu. Potom je Partija, posle Novosadskog dogovora, počela da se mršti na nazive "srpski" i "hrvatski" mada je "srpskohrvatski" naučni termin predugačak za upotrebu u svakodnevnom govoru. Kad je pao Berlinski zid, situacija se preokrenula i proglašena je parola (bez ikakvog osnova u činjenicama) da "svaki narod ima pravo da svoj jezik nazove svojim imenom". Danas su Srbi iz Hrvatske oduvani "Olujom", a u Crnoj Gori ih smatraju za antirežimski element, pa je razumljivo što im je jezik ugrožen. U isto vreme je ugrožen i u samoj Srbiji, onom državnom nebrigom o kojoj sam već govorio.
* GLAS: Veliki dio svog rada posvetili ste prevodima. Koliko loši prevodi uništavaju izvorna djela?
KLAJN: Davno sam prestao da čitam prevedene knjige, zbog profesionalne deformacije: uvek se pitam kako li to glasi u originalu, i onda mi čitanje više nije zabavno. Ipak verujem da su od svih prevoda najgori oni titlovani na televiziji, bilo da je reč o filmovima, o serijama ili o dokumentarnim emisijama. Čitaoci koji znaju engleski više puta su mi iz titlova slali čitave zbirke apsurdnih grešaka nastalih usled nerazumevanja engleskih reči i idioma. Uz to, TV prevodioci nemaju blagog pojma o pravopisu ni o gramatici srpskog jezika.
* GLAS: Vaš "Rečnik jezičkih nedoumica" doživio je jedanaest izdanja. Takođe, postoji i elektronsko izdanje. Jesu li digitalne knjige najbolji put do čitalaca u savremenom dobu?
KLAJN: Biće da jesu, jer vidim da je sve više ljudi, pogotovo među najmlađima, kojima čitanje sa hartije i pisanje po hartiji deluju arhaično, otprilike kao kad bi od vas neko tražio da pišete guščijim perom po pergamentu. Važno je da se pismenost čuva, pa na kakvoj god podlozi to bilo. Pre četiri decenije, kad su kasetofoni bili poslednja reč tehnike, bilo je "proroka" koji su tvrdili da je to kraj pisanog jezika, da će se ubuduće sve informacije prenositi i čuvati samo u vidu snimljenog govora. Razvoj kompjutera je pokazao da nisu bili u pravu.
Leksikografski zavod
* GLAS: Dali ste prijedlog da Srbija osnuje leksikografski zavod, koji bi doprinio očuvanju jezika. Da li se jezik može očuvati uz podršku institucija?
KLAJN: Jedino uz podršku institucija i može, samo me nemojte pitati kako će to biti i kada će biti. U današnjim uslovima, kada se svetska ekonomska kriza, kojoj niko ne vidi kraj, ukršta s odumiranjem naše privrede i sa spletom ovdašnjih političkih kriza, jezička kultura nikome nije najpreča briga.
Komentari (3)
ostavi komentar02.06.
2014.
Gde nestade čistota govora
Do god nam se nameće program u medijima po sistemu "narod to traži", a na elektronskim medijima rade oni koji neznaju da govore ispravno, dotle če nam biti tako. Da li se nmeko seća Ljiljane Marsković, Danke Novović, Gordane Boneti i nit TV dama, njihove čistoće i jasnoće glasa i čistote govora. Zar ne bi mogla da postoji bolja selekcija bar za ova zanimanja.
Odgovori24.04.
2013.
Re:
1. Oporezivanje firmi na engleskom ili bilo kojem drugom stranom jeziku zbog komplikovanja zivota gradjanima Srbije koji takav naziv treba da upisuju u dokumenta, ugovore, bankarske uplatnice...
Odgovori2. Obavezan prijemni ispit iz poznavanja gramatike i pismenosti prilikom upisa u visokoskolsku ustanovu. Formiranje centara za obuku i izdavanje adekvatnih licenci (potvrde, dozvole) za odredjenu oblast i stepen vladanja srpskim jezikom. Time bi buduci poslodavci bili rastereceni proveravanja pismenosti i kulture izrazavanja potencijalnih kandidata (usteda u vremenu i novcu) a bili bi sigurni da kandidat raspolaze minimalno potrebnom vestinom usmene i pismene komunikacije. Poslodavci bi prema svojim potrebama isticali odredjen stepen poznavanja jezika kao neophodan uslov za zaposljavanje. Pocele bi nicati brojne skole srpskog jezika koje bi dale zamah u interesovanju za srpski jezik i briga za jezik bi bila preneta sa drzave na gradjane.
3. Relevantna institucija da pripremi detaljne testove poznavanja srpskog jezika za brojne oblasti nauke, privrede, administracije, medije... koje bi zakonadavac ozvanicio. Kao napr. sto je posadovanje vozacke dozvole odredjene kategorije neophodan uslov za ucestvovanje u saobracaju a zakonodavac regulise oblast obuke i ocenjivanja.
4. Zakonodavac da propise kazne za izdavanje potvrda na neregularan nacin, inspekcije centrima za obuku i proveru test materijala, nacina i uslova obavljanja obuke. Zakonom predvideti kazne za poslodavca koji zaposli kandidata cija kategorija dozvole ne odgovara radnom mestu na koje je rasporedjen.
Nastala bi velika potraznja filolloskih kadrovima!
19.04.
2013.
Nema nade za naš jezik
Na temu prihvatanja stranih reči mogu da kažem ovo - adminstrativnom zabranom stranih reči i uvođenjem posebno skovanih srbizama se neći postići mnogo jer će pojedinac u govoru izabrati ono što mu je lakše, bez obzira na zabranu. Uračunajte i redovno prisutan inat pa će biti jasno zašto naturanje novih reči neće uspeti. Druga mogućnost je da se obezbedi da korišćenje stranih reči bude teže nego korišćenje naših (koje bi bile mogle biti i jednostavne). U hrvatskom jeziku je to izvedeno obavezom pisanja reči u originalu. Prosečnom srbinu bi bilo veoma teško da pravilno piše izvorne strane reči pa bi bilo mnogo nesuglasica zbog kojih bi i prestali da ih koriste (to i hoćemo, da ih navedemo da pomisle da je preteško koristiti stranske reči, jel` da). Avaj, naš jezik nam i tu pravi probleme jer moramo da pišemo onako kako čitamo a ne kako je drugi pisao - dakle, strane reči mogu proći bez ograničenja. Stoga, zbog osnovnog principa našeg jezika da pišemo kako govorimo, mi možemo pisati svašta - prevelika fleksibilnost je vrlo često simptom nedostatka cilja i ideje. Pa, tu smo gde smo, gubimo naš jezik po mnogo osnova što se i vidi po uplašenoj reakciji stručnih ljudi. Njih je pojeo strah i nema racionalnih ideja kako se iz toga ispetljati. A ostale ionako nije briga.
Odgovori