Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Vesti
22. 12. 2008.
Zataškavanje
Bilo bi lekovito videti šta je sve država i koga su sve režimi krili iza glava ubijenih novinara.
Onaj irački novinar je na svoj način pokazao šta misli o slobodi štampe. Njegovi obućarski projektili su za koji santimetar promašili najmoćnijeg čoveka na svetu. Pri tom su zapažene dve stvari: nema takve moći koja bi mogla da pruži apsolutnu zaštitu.Uz to, Buš mlađi je pokazao zavidne reflekse u eskiviranju letećih cipela. I sve se završilo sumnjivom planetarnom slavom novinara koji se služi nogama. Verovatno će neko vreme provesti u zatvoru. Verovatno će pendžetirati, a zatim prodati cokule. I, naravno, napisati memoare o tome kako je proveo svoj najslavniji dan u životu.
Dok se svet bavi tom bizarnom senzacijom, statistika ne zna za milost. Tokom 2008, koja još nije potpuno gotova, u svetu je poginulo 95 novinara. U raznim okolnostima, a pre svega želeći da budu tamo gde se događaju smrtonosne drame. Dakle, na prvoj borbenoj liniji. Uopšte, pogibija novinara već se nekako razume kao proizvod velikog rizika u koji se izaslanici medija moraju upustiti.
Novinari ginu na razne načine, a uglavnom na bojnom polju. E, sad je pitanje šta je za koga to polje na kome nestaju oni koji su zaduženi da najveće nesreće i najstrašnije pogibije saopšte neposredno i pomognu nam da budemo na licu mesta.Srpski novinari su nestali u atentatima (Slavko Ćuruvija, Milan Pantić) ili u jezivoj kućnoj radinosti revnosnog izvršioca posla (Dada Vujasinović).
Novinar „Vremena” Dejan Anastasijević samo je slučajno izbegao gelere iz „kašikare”. Njegov stan je bio u niskom prizemlju i čudom preživeli Dejan je najmudriji savet dobio od tadašnjeg ministra za kulturu i medije: da obavezno nađe stan na nekom višem spratu kad već radi tako opasan posao. Izgledalo je kao da su ubice Slavka Ćuruvije poznate svima osim njegovoj porodici i javnosti.
Na ovom mestu je (ponovo) neizbežan Dušan Mihajlović, koji se dva-tri puta osmelio da kaže kako zna ko je ubio Ćuruviju. To je bio veliki korak za Mihajlovića, ali sasvim mali za onaj sektor policije koji se bavi državnim tajnama. Ili je možda sve bilo obrnuto? Uglavnom, Mihajlović nije negirao da poseduje tu ključnu informaciju koja se tiče poljuljanog medijskog spokoja. Ali je bar bio iskren: „Znam, ali ne smem da kažem!”Da, to je izgleda ključni problem na relaciji javna bezbednost – tajna služba. Badava što je Dule znao i stidljivo promucao ta svoja znanja. Ćutanje ipak spasava njegov zasluženi mir i uživanje na Povlenu. Ni u knjizi s meteorološkim naslovom „Povlenske magle i vidici”, bivši šef policije se nije makao dalje od nadrimemoarske literature. Rekao je samo ono što nikome osim njemu nije važno.
Slavkov brat, Jovo Ćuruvija, morao je da pokrene svoju istragu, a u tom uglavnom uzaludnom poslu saplitali su ga na sve strane. Verujem da nije odustao, ali mu daju sve manje prostora.Jovo Ćuruvija je uveren da je Slavka ubila tadašnja vladajuća klika. Dokaz za to je orvelijanski tretman novinara, sve do egzekucije pred kućnim pragom. To što je Ćuruvija u mladosti bio analitičar Službe neki će uzeti kao ključni dokaz da „Služba ne oprašta!”, što se u konačnom efektu može tumačiti kao svrsishodna glupost. Odnosno, pogodna okolnost kojom se lako može zataškati ubilačka narav vlasti izgrađena u porodičnoj manufakturi.Taj slučaj inače nije vrednovan kao brutalan odnos aktera nekontrolisanog političkog nasilja i demokratskih simbola, nego se i dalje smatra događajem „koji se ne može objasniti”. Ako želimo da budemo precizni, objašnjenje ne dopuštaju one sile koje su smernom Duletu zapušile usta. I tako smo prećutno pristali na ambijent u kome ubistvo srpskog novinara praktično i nije krivično delo.
Atentat na Milana Pantića je tipičan model „usmeravanja mišljenja” i, naravno, distribucije straha u manjim srpskim gradovima. Pantić je svoje teme tražio na granici politike i kriminala, a stradao je kad se pokazalo da je to u važnim slučajevima neodvojivo. A čovek nije odustajao. Nestao je u apsurdnoj srpskoj zaveri tame: ubijen je da bi ga uplašili.Da li se posle toga, a i pre, u srpskim medijima osećao strah? Da su režimi želeli da šalju svoje zlokobne poruke u to ne može biti sumnje. Ali je većina novinara sve to ležerno ignorisala, samo iz jednog uverenja koje se pokazalo pogrešnim. Smatralo se da nesposobne vlasti nisu u stanju da uklanjaju one koji su im stalno pružale te neosporne dokaze o tragičnoj nemoći.Ili o suštini izgubljenih ratova, kao što je to činila Dada Vujasinović.
Pisala je o lažnim mesijama, grotesknim junacima, pljačkašima, smešnim no opasnim pučistima, zlikovcima pod liderskim pokrićem i nacionalnim barjakom.Država nije učinila ništa ozbiljno kako bi našla njene ubice, koji su se već davno legitimisali kao vlasnici ubilačko-pljačkaške verzije rodoljublja.Mi još ne znamo ko je zadužen da ponudi bar neki suvisli odgovor o svemu ovome. Izgleda baš niko! A bilo bi lekovito videti šta je sve država i koga su sve režimi krili iza glava poginulih novinara. I zašto su u toj zaveri i ovi koji sada vladaju.
Ljubodrag Stojadinović
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.