Vesti
12. 05. 2014.
Milošević je tražio da ne bude ratnih strahota u vestima
Nekada su ulozi bili mnogo veći, ovako Milorad Vučelić, glavni i odgovorni urednik srpskog i proruskog nedeljnika Pečat (List slobodne Srbije), u razgovoru za Danas Pravo, upoređuje vreme socijalističke cenzure sa sadašnjom medijskom slikom.
Kako je bio i glavni urednik nekoliko zabranjenih brojeva lista Student (zatim i Književne reči i Književnih novina) početkom sedamdesetih i osuđen na dve godine zabrane pisanja zbog uvrede Tita, da bi kao prvi generalni direktor RTS-a (kada je ta kuća nastala od jugoslovenske TV Beograd) slovio za Miloševićevu cenzorsku i propagandnu "pesnicu", Vučelić se formalno vratio počecima karijere.
Kaže da njegov opozicioni Pečat, sa velikom i stabilnom čitalačkom publikom, ne dobija nikakvu posebnu rusku podršku, dodajući da veruje da u poslovnoj Moskvi i njenim firmama u Srbiji ne pokazuju da znaju za njega. Nasuprot uvreženom mišljenju, ocenjuje da tabloidi nemaju značajniji uticaj, te da medije u Srbiji opterećuju pre svega neobrazovani, neuki i u tranziciji "požuteli" novinari.
Kakva je medijska slika bila iz pozicije generalnog direktora RTS, a kakva je sada sa mesta urednika opozicionog magazina?
- Teško je i komplikovano upoređivati, ono je bilo vreme i sankcija i ratova. Ali nije bilo direktne cenzure. Nema nijednog novinara koji može da posvedoči da sam mu ja bilo šta naložio ikada. Ako je išta dolazilo od Slobodana Miloševića, to je bilo da te informacije koje se pojavljuju ne sadrže strahote koje se dešavaju u ratu. I to bih ja, da je Milošević poživeo, i rekao kao svedok odbrane pred Haškim tribunalom. Trebalo je da svedočim u maju 2006. Toliko o tome. Ali, ako to vreme uporedimo sa Zapadom koji sada "ne" ratuje u Ukrajini, e onda je to bilo doba apsolutne slobode. Jer, ovo što trenutno rade zapadni mediji, a što se može dokumentovati i čitanjem Pečata, jeste prava direktna ratnohuškačka bojeva propaganda sa najciničnijim mogućim lažima, ista ona kakvoj je bila izložena Srbija na Kosovu, ili ranije, sa svim onim događajima kao što su masakri u Račku, na Markalama, u Ulici Vase Miskina...
I vi ste na spisku novinara koji su podsticali ratnohuškačku propagandu?
- Kom spisku? Onog nesretnika (Vladimira) Vukčevića i Vekarića? Čast je naći se na takvom spisku. Uostalom, što se niko nije bunio i dizao galamu zbog spiska? Mislim da su u tom Tužilaštvu (za ratne zločine) nekvalifikovani i da aktivno učestvuju u okrivljavanju Srba i Srbije... Kako sada deluje na one koji su okrivljavali Srbiju činjenica da je haški tužilac odustao od optužbe za Veliku Srbiju na suđenju Miloševiću, kako deluje na poimanje istine i cenzure i slobode medija što je povučen iz optužnice zločin u Ulici Vase Miskina, i što je pitanje odakle su došle eksplozije na Markalama. Zatim, kako deluje činjenica da se otkrivaju toliki zločini nad Srbima, ali da se otkriva gde i kako ratuju mudžahedini... A zbog objavljivanja takvih tačnih informacija potezana je optužba da se radi o ratnohuškačkom novinarstvu... Izgleda, ne deluje nikako. Sada bi trebalo taj neko ko je ranije imao te optužbe da ih povuče ili bar preispita.
Kako vidite medijsku situaciju u Srbiji?
- Naša štampa i naši mediji, a pre svega oni centralni i netabloidni, imaju u celini jedan zadatak - da sve ključne i važne teme stave u zapećak i da nijedno ključno pitanje Srbije ne izbije u prvi plan i da se odgovorno razmatra, jer bi tako došlo do formiranja kritičke javnosti. To je osnovni cilj, i neko ga sprovodi svesno, a neko zato da bi se uklopio u opšti trend. Naši mediji tako rade već jako dugo. O bilo kojoj temi da je reč - reformama, privatizaciji, rasprodaji javnih dobara...
Zaključujete da ima autocenzure?
- Osnovni signal o tome da u Srbiji vlada nekakva autocenzura došao je od nekog stranca, ne znam koga više, mislim da je (Jelko) Kacin to rekao prvi... Oni stvarno nemaju više nikakvo moralno pravo da pričaju o cenzuri i autocenzuri u Srbiji. Kacin, ili bilo ko sa Zapada, uz veoma retke časne izuzetke, poslednji je čovek na ovom svetu koji treba takva i slična pitanja da postavlja. Da to priča posle ovoga što su hiljaditi put ponovili, sada na primeru Ukrajine, gde nijednom nisu primetili naciste, svastike, Desni sektor, fašističke pozdrave, gde su postali saveznici nacizma... Tako se onaj Mek Kejn slika okružen aktivistima Majdana sa nacističkim pozdravom...
Dobro, da li vas neko lično kao vlasnika i urednika Pečata pritiska?
- Ne, nema ni jednog jedinog političara koji je ikada intervenisao ili nas na bilo koji način pritiskao, iako nam uređivački nijedna vlast nije bila po volji. Postojao je samo jedan pritisak od strane žutih, iskazan kroz pokušaj otkazivanja poslovnog prostora u kome je boravila redakcija. Jednostavno, niko me od političara nije zvao.
Vas su lično novinari svojevremeno optuživali za strahovladu na RTS?
- Niko nije otpušten na RTS-u. Nego je 1.140 ljudi otišlo na prinudni odmor. Ima li 1.140 novinara na RTS-u? Sada u Srbiji? Nisu otpušteni nego su primali 80 odsto plate. Nijednog čoveka nisam ja stavio na spisak za prinudni odmor, nego šefovi radnih jedinica. Odlučivali su njihovi urednici i šefovi. I niko nije otpušten, nego su neki kršili pravila, neki su već uveliko radili za druge kompanije, recimo Dojče vele, BBC. Iako su u RTS-u dobijali platu. Po sili zakona morali su biti otpušteni. Karakteristično je niko ne spominje onih 1.100 ljudi koji nisu novinari a morali su takođe na prinudni odmor po sili zakona.
Ko sada stvara medijsku sliku u Srbiji?
- Novinari, koji su nekvalifikovani i najvećim delom "žuti". I urednici čija je ogromna većina još "žuća". Ne znaju ništa o temi o kojoj pišu ili prave prilog. Namnožila se vrsta novinara koji ne rade ništa sem što podnose diktafon nekom. Jedino što znaju je da traže i da uzimaju izjavu "recite to, recite to". Mnogo toga izvire iz same, sa Zapada uvezene, prirode tabloidnog novinarstva. Ta povika na tabloide danas je opravdana, ali sve je to napisao pre 40 godina Ginter Valaraf o Bild cajtungu. Njegova knjiga zove se "Operacija Bild", i tabloid i dalje funkcioniše onako kako je to on opisao. Bild je, kao što znamo, vrlo čitan tabloid. Informacija objavljena u tabloidu po pravilu ne odgovara stvarnom događaju ili istini, ona je uvek modifikovana. Ne govorim o lažnim vestima, nego o obradi stvarnosti. Priroda tabloida je takva da mora da intrigira i da zadovoljava nekakve strasti publike. Nas dok razgovaramo sada može neko da slika kroz prozor i da tom događaju da drugačiju konotaciju u tabloidu.
Kako ocenjujete uticaj tabloida?
- A u čemu su to pa tabloidi uspeli? Šta je bilo sa tim ljudima koje su, kako kažu, satanizovali? Je li Dulić ili Đilas recimo za nešto osuđen? Koliko je ljudi godinama prolazilo "toplog zeca" u vreme vladavine nekakve Džesi ili Rakića i Đilasovih naloga? Onda to nikome nije smetalo i niko od tih koji su bili na tapetu nije imao porodicu i decu. Imaju li samo oni decu i porodicu i kada su ih se setili? Tabloidi nemaju nikakvog presudnog uticaja. Oni obeležavaju ljude, koji u međuvremenu samo napreduju - postaju junaci, lideri stranke, ostaju predsednici sportskih klubova, ministri, žrtve koje svi žale.... Koga su važnog tabloidi nameračili a da je nastradao? Naravno, nanose neku štetu, ali šta je njihov uticaj? Ništa. Ništa u odnosu na ono što čine centralni štampani mediji i sve televizije sa nacionalnom frekvencijom na čelu sa Javnim servisom na kome se drže i "crnih lista" i cenzure.
Nikad direktiva, samo opredeljenje
- Ne postoji nijedan novinar koji može da kaže da sam mu ja dao neku direktivu kako da piše, uradi ovo ili ono, promenio mu tekst, sem uredničkih intervencija, što radim i danas u Pečatu. Neko je imao hrabrosti da nešto napiše, a drugi nije. Postoji i pitanje opredeljenja ljudi i spremnosti na žrtvu onog ko se bori za istinu, a da o čovekovom karakteru i ne govorim.
Opredeljenje nije cenzura koja smeta objektivnosti. Vi danas imate ljude koji nemaju nikakvo opredeljenje. Kad kažem opredeljenje, ne mislim striktno na političko. Možete imati kritičan stav prema neoliberalizmu, ili privatizaciji javnih dobara ili prema socijalnoj državi. To su uverenja. Ogromna većina naših novinara "žutost" smatra obrascem profesionalizma i u tome su sadržana sva njihova "uverenja". Od toga boluje naše današnje novinarstvo.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.