Vesti

09. 05. 2014.

Autor: Marija Krtinić Izvor: Danas

I Hegel i Gete sumnjičeni za komunizam

Dvadeset godina postojanja Kraljevine Jugoslavije obeležila je sumnjičavost prema stranim novinarima koji su posećivali Jugoslaviju, kao i dopisnicima koji su iz nje redovno izveštavali, ističe na početku razgovora za Danas Pravo istoričarka Ivana Dobrivojević.

 

Odgovarajući na pitanje kako se rad novinara i stranih dopisnika menjao sa promenom vlasti u istoriji Jugoslavije, ona kaže da je u doba šestojanuarskog režima kralja Aleksandra (1929 1935) Centralni Presbiro, propagandno telo zaduženo za nadzor nad štampom, pravio detaljne mesečne izveštaje o aktivnostima stranih novinara koji su dolazili u Jugoslaviju. Izveštaji su osim osnovnih generalija novinara, sadržali i detaljan opis njihovog kretanja, a neretko i spisak lica sa kojima su se susretali i razgovarali, kao i koja su pitanja tom prilikom postavljali.

Ovi izveštaji su obavezno sadržali i kvalifikaciju "piše pozitivno, može biti koristan" ili "piše tendenciozno". Novinari koji su afirmativno pisali o šestojanuarskom režimu bivali su nagrađeni. Prilikom svake sledeće posete zemlji mogli su računati na lako dobijanje intervjua od članova vlade, ali i na besplatne železničke karte.

Sa druge strane, oni novinari čije je pisanje karakterisano kao "tendenciozno" najčešće nisu mogli dobiti vizu za sledeću posetu. Vlasti nisu prezale ni od proterivanja stranih dopisnika, pa je tako zbog "neprijateljskog" držanja prema režimu i nepovoljnih natpisa o Jugoslaviji 1929. godine proteran dopisnik Berliner Tageblata, a 1932. i dopisnica Tajmsa.

Kako je izgledala štampa u periodu vladavine kralja Aleksandra Karađorđevića, posebno u periodu Šestojanuarske diktature? Koje su teme bile dozvoljene, a koje zabranjene za novinare? Šta su to vlasti najviše želele da prikriju?

Iako je Vidovdanski ustav garantovao slobodu štampe, već je prvi Zakon o štampi, donet 1925. godine, bio restriktivan. Zakon je naišao na oštru kritiku, a mnogi su isticali da po svom sadržaju ovaj zakonodavni akt mnogo više liči na kakvu policijsku uredbu nego na zakon. Godine 1929. donet je novi zakon o štampi. Sloboda štampe više nije ni deklarativno garantovana, a vlasti su mogle zabraniti sve one listove za koje bi procenile da su u tekstu uvredile kralja i članove kraljevskog doma, organe vlasti, izazivale mržnju protiv države u celini, izazivale verski i plemenski razdor ili pak podsticale građane na menjanje zakona.

Odluke o zabranama su donosili državni tužioci ili policijske vlasti, a na njihovo rešenje nije bilo moguće uložiti žalbu. Ministar unutrašnjih poslova je mogao da potpuno zabrani izlaženje novina ukoliko su bile bar tri puta u mesecu zabranjene, ako ne štampaju ispravke vlasti u narednom broju ili ako odgovorno lice ne plati novčanu globu na koju je osuđeno u roku od tri dana. Za krivična dela učinjena po Zakonu o štampi odgovarali bi zajedno pisac, urednik, izdavač, štampar i rasturač, dakle uvedena je kolektivna odgovornost. Kako je na štampu prebacivana odgovornost za kreiranje atmosfere koja je dovela do skupštinskog atentata (jun 1928), režim je ovako strog nadzor pravdao "višim državnim interesima".

Stroga cenzura je jugoslovenske listove pretvorila u hroničare uspeha vlasti. Podrazumevalo se da listovi ne smeju ni na koji način analizirati ili preispitivati rad vlade, iznositi kakve predloge i sugestije, baviti se nacrtima zakona i slično. U takvoj klimi, novinari su se stali okretati i relativno marginalnim temama. Iako je stopa kriminala beležila stalni pad, nije bilo dana "da listovi ne zabeleže kakav zločin ili prestup, ubistvo, silovanje, provalništvo, poharu manjeg ili višeg stila".

Radi lakše cenzure, propagande, plasiranja informacija, nadzora nad pisanjem štampe, kako domaće tako i inostrane, ali i nad kretanjem novinara, aprila 1929. godine je pri Predsedništvu vlade obrazovan, po nemačkom modelu, Centralni Presbiro, jedna od prvih ustanova obaveštajne i propagandne službe ove vrste u Evropi. Ovo propagandno telo je preko navedenih odseka pratilo celokupno pisanje domaće i strane štampe, programe svih domaćih i nekih inostranih radiostanica, ali i filmove i pozorišta. Presbiro je organizovao dopisničku službu u celoj Jugoslaviji. Paradoksalno, dopisnici su bili mnogo više od izveštača. Predstavljajući se kao trgovački putnici, neformalno su razgovarali sa običnim ljudima i tako skupljali informacije o (ne)raspoloženju prema režimu.

Na šta je vlast bila osetljiv?

Vlasti su naročito osetljive bile na i najmanji pomen diktature ili revolucije, čak i u udaljenim delovima sveta, a odeljenje za Državnu zaštitu je strogo vodilo računa da cenzorima ne promakne poneki tekst koji bi predstavljao "komunističku propagandu". Cenzori su u svemu videli opasnost, pa su plenjeni članci o pripremi novog zakona o vojsci, problemima indijskih katolika budući da se u tekstu pominjao i pokret koji se zalagao za samostalnu Indiju, molbi hrvatskih prodavaca na malo kralju da zaštiti interese malih točionica, kraju španske diktature, zakrčenosti stanice u Bosanskom Brodu, preskupom centralizmu u Rumuniji, poskupljenju cigareta, nemaru opštinskih vlasti koje nisu procenile štetu nastalu posle grada u Primorju, apelu zagrebačkih stanara na kralja povodom loših uslova života u Zagrebu, berzama rada koje ne pružaju gotovo nikakvu pomoć nezaposlenim radnicima, odbijanju Ministarstva prosvete da dozvoli osnivanje privatne gimnazije, vojnoj avionskoj nesreći, vojnim manevrima i slično. Početkom 1930. umalo nije zabranjena Politika zbog teksta o unuci Stanoja Glavaša koja je izgubila tri sina u ratu i za njih dobija 40 dinara invalidnine.

Ovaj tekst je smatran kritikom invalidskog zakona, ali je ipak dopušten budući da je cenzor ocenio da bi nedolazak Politike u unutrašnjost izazvao razne komentare, što bi bilo daleko gore od izlaska teksta u izdanju za unutrašnjost. Do kakvih grotesknih situacija je dovodila preterana strogost i rigidnost cenzora najbolje ilustruje slučaj jednog beogradskog lista. Naime, redakcija je htela da na dečijoj strani objavi bajku o nekom krokodilu koji je jurio decu. U priči je taj krokodil došao na Terazije, pred njim je bežao Perica, a za njim jurio žandarm.

Cenzura nije dala da to bude žandarm, da ga ne bi progutao krokodil! Ipak, kako nisu postojala jasno određena pravila šta se od tekstova može propustiti, a šta ne, mnogo puta se dešavalo da pojedini članci izađu u Beogradu, a budu zabranjeni u Zagrebu i obrnuto.

Koji su oblici cenzure postojali u to vreme?

Iako je izgrađen čitav sistem nadzora nad listovima i časopisima, ali i knjigama, filmovima, radio emisijama i pozorišnim predstavama, vlasti su se suočavale sa nedostatkom kvalifikovanih a politički odanih činovnika koji bi vršili cenzorski posao. U prevelikom strahu od komunističke propagande, a bez ikakvog znanja o komunističkoj ideologiji, cenzori su zabranjivali dela Ludviga Rena, Eriha Remarka i Egona Kiša proglašavajući ih "najmarkantnijim ličnostima komunističke literature". Za komunizam su "sumnjičeni" Hegel i Gete, ali i profesor Pravnog fakulteta Dragoljub Jovanović. Na proslavi Svetog Save u Đevđeliji poglavar sreza je zabranio izvođenje Nušićevog "Analfabeta", budući da je, kako je ocenio veliki župan Bitoljske oblasti, "vrlo nezgodno" da se komad prikaže jer se ne sme "pred masom sveta" "omalovažavati i ubijati ugled državne vlasti". Sličnu sudbinu je doživela i dramatizacija Sremčevog romana "Pop Ćira i pop Spira" u Splitu, jer su "neka lica iz publike protestovala protiv iznošenja pravoslavnih sveštenika na pozornicu na način koji je povredio njihova osećanja". Bez jasnih pravila cenzurisanja, pod budnim okom Odeljenja za državnu zaštitu, državni tužioci i policijski službenici koji su u doba šestojanuarskog režima vršili odgovoran cenzorski posao bili su izloženi stalnom pritisku vlasti koje su ih za najmanju pogrešku pozivale na odgovornost. U takvoj atmosferi, u strahu za sopstvenu materijalnu sigurnost i egzistenciju, cenzori su preterivali u rigidnosti, pleneći i šta treba i šta ne treba.

Koliko se situacija promenila nakon ubistva kralja Aleksandra?

Posle ubistva kralja Aleksandra u Marseju 1934. godine, umesto maloletnog kralja Petra II vladalo je namesništvo. U maju 1935. godine organizovani su izbori, stranka Bogoljuba Jevtića je poražena, a novu vladu je formirao Milan Stojadinović (19351939). Diktatura je okončana, do tada zabranjene političke partije su ponovo počele da igraju važnu ulogu u političkom životu, ali položaj štampe nije bitnije promenjen. Na snazi je i dalje ostao Septembarski ustav (1931), koji nije garantovao slobodu štampe, uloga Presbiroa je ostala nepromenjena, a novine, ali i radio, kao novi medij, pozitivno su pisali o radu vlade. Marija Krtinić

 

Cenzura z FNRJ

U čemu se cenzura socijalističke Jugoslavije razlikovala od cenzure u Kraljevini? Prve posleratne godine obeležila je stroga cenzura, stroža nego ona u Kraljevini. Organizovan je agitacionopropagandni aparat (Agitprop), koji je vršio nadzor nad štampom. U Agitpropu su redovno održavani sastanci na kojima su novinari dobijali detaljna uputstva kako da pišu o važnim unutrašnjim i spoljnopolitičkim temama. Ponekad se dešavalo da se u Agitpropu napišu gotovi članci koje je samo trebalo publikovati.

Stroga cenzura, ali i autocenzura uticala je da tekstovi objavljivani u jugoslovenskim novinama liče jedni na druge. U prvoj posleratnoj deceniji se posve nekritički pisalo o Petogodišnjem planu, industrijalizaciji i velikim privrednim uspesima, rastućem životnom standardu i izgradnji stanova. Kako su novine bile puki propagandni instrument u rukama vlasti, građani su preko Borbe pozivani da prijave sve "prekomerno bogate" susede. Privatnost nije poštovana, pa je štampa objavljivala imena i adrese ljudi koji su, prema partijskim merilima, "neracionalno koristili" svoje stanove.

Dok su se novinari u Kraljevini na razne načine dovijali ne bi li izbegli cenzuru, u prvoj posleratnoj deceniji u štampi je preovladavao unisoni stav. Sa demokratizacijom društva koja se počela osećati već od sredine pedesetih, slabila je i cenzura. Iako je, počev od šezdesetih godina, nadzor nad štampom i celokupnim kulturnim stvaralaštvom bio daleko blaži u Jugoslaviji nego u ostalim istočnoevropskim zemljama, i dalje su postojale teme o kojima se nije smelo pisati.