Vesti
10. 04. 2014.
Tačno i s ljubavlju
O s(a)vesti – esej u pokretu o Dadi Vujasinović – autorski projekt Sanje Krsmanović Tasić, premijera u Bitef teatru, ponedeljak 7. april 2014.
Blistavo i strašno. Tako se zovu dve autobiografske knjige Bekima Fehmiua. Tako bi se mogla nazvati i predstava Sanje Krsmanović Tasić “O savesti – Esej u pokretu o Dadi Vujasinović”, premijerno odigrana u Bitef teatru 7. aprila, veče uoči 20. godišnjice ubistva poznate novinarke.
Blistavom i strašnom treba dodati još – tačno i s ljubavlju. Nije ni čudo, autorka je više od toga: ona je Dadina drugarica iz detinjstva, jedna iz “žrtvovane generacije”; poznaje joj osmeh, snagu, energiju, dobrotu, upornost.
Krhkost. I ožiljke koje su ratovi devedesetih ostavili. “Jedina sreća u nesreći moje žrtvovane generacije jeste to što nas, kao svedoke, ovog puta neće moći da lažu. Nećemo im dozvoliti da ponovo falsifikuju”, pisala je 1993. godine Dada Vujasinović, a 7. aprila podsetila Sanja Krsmanović Tasić.
I sve je uspela da prikaže u kolažnoj, multimedijalnoj predstavi. I više od toga, da precizno markira dve tragične sudbine – mlade žene koja je glavom platila svoja uverenja i zemlje koja već dve decenije trpeljivo ćuti nad tom smrću. I još trpeljivije podnosi da ta smrt ostane anonimna, bez krivaca. O samoj predstavi najbolji sud je dao pozorišni kritičar Goran Cvetković u prikazu “Poetika dokumenta”, emitovanom na Radio Beogradu 9. aprila.
“Umesto da sklopi činjenice koje je otkrila i kojih se setila, koje je godinama čuvala da ih sada iznese..., umesto da te činjenice, uobičajeno, prebaci u neku vrstu dramske ili kakve druge radnje – priče, dijaloga, monologa..., Sanja Krsmanović Tasić je podelila u FUSNOTE! Na podu Bitef teatra postavljeno je desetak malih transparenata – kao dečje zastavice za mahanje na predsednikovim rođendanima – na kojima su ispisane reči – šifre, nazivi scena koje ća nam prikazati. I onda – počinje Igra istine – gledaoci, na poziv glumice, sami određuju KOJA će se zastavica oboriti, kao kad šahistima istekne vreme za smišljanje novog poteza na turnirima, pa im padne zastavica razmišljanja – a onda se pod nazivom tog malog transparenta – izvede jedna scena iz tako sklopljene predstave. A scene se zovu – SFRJ – BLOK – GODINE – RADNO-RATNA BIOGRAFIJA – ETIKA – LIČNO – LADA – ČIPS I PIVO – ISTRAGA – GLISTE – UTISAK – POLOŽAJ TELA – GOVOR – DANAS... I sve su rešene na sasvim poseban i različit način. Neka scena je samo otplesana, neka scena je snimljena, pa se emituje na video projektoru, neka scena se sastoji od čitanja intimnih pisama, neka scena sadrži dokumentarni snimak neke davne TV emisije u kojoj je novinarka bila gost i davala izjave o strahu i savesti, neka scena je prepričano odrastanje u blokovima, neka scena je samo redosled fotografija od detinjstva do smrti novinarke..., ali sve scene su visoko poetske, pozorišno maštovite i vrlo, vrlo sugestivne.
Veliki rad cele ekipe saradnika i prijatelja autorke i performerke Sanje Krsmanović Tasić umnogome se isplatio. Blagost i ljudska toplina koji daju osnovni i ton cele predstave, pravi je način duboke POBUNE protiv nasilja i smrti, koju treba da sugeriše ovaj značajan poduhvat. Autorka je pokazala i veštinu i darovitost u izboru sredstava izraza, ali najvažnije je što je svojim plemenitim delom publici približila hrabri i tragični lik Dade Vujasinović i stvorila neizbrisiv spomen ovoj hrabroj i tragičnoj mladoj ženi, koja je platila mnoge račune vremena u kojem je iskušavala sile mraka u kojem je nestala. Zahvaljujem na ovakvom radu i čestitam na moralnom i umetničkom stavu autorke. BRAVO!”
Ovome valja dodati još dve crtice, citate Bogdana Tirnanića i Ljubodraga Stojadinovića, takođe deo predstave.
”Proizvođači jeftinih metafora možda će reći da je na Dadu Vujasinović pucalo jedno vreme. To je možda najlakši način da se tragična smrt jedne mlade novinarke počisti pod tepih naše otupele stvarnosti”, napisao je Tirnanić 1994, a mnogo kasnije Stojadinović objasnio: “Samo se ludi ne boje ubica niti ministara koji znaju njihova imena. A ćute. Ali novine moraju da izlaze, a novinar koji od straha zaćuti ionako je mrtav”.
Na kraju, multimedijalnu monodramu pomogli su i Anastasia Tasić (Video rad/scenografija/dizajn programa), Aleksandra Đokić (muzika), Boris Čakširan (kostim), Aleksandra Vujasinović, Jelena Veljković, Maja Domonji (istraživanje/saradnja na dramaturgiji).
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.