Vesti
09. 04. 2014.
Zar je trebalo dvadeset godina
Posle predstave „O s(a)vesti”, eseja u pokretu o Dadi Vujasinović u Bitef teatru
Kada čoveka svedemo samo na slučaj njegove smrti, iznova ubijamo njegov život.
Dvadeset godina se bavimo time kako je umrla Dada Vujasinović, čime iznova poništavamo njen veoma intenzivan život, vredno novinarsko nasleđe, etičnost, ljubav, njen glas, osmeh, precizne dijagnoze, sumorna predviđanja.
Debatujući samo o istrazi, tužilačkom dosijeu, nalazu patologa, balističara, baratajući nespretno forenzičkim terminima, svesno ili nesvesno udaljavamo se od suštine, od svesti, savesti, kao da namerno želimo da poništimo sam sadržaj - život i delo Dade Vujasinović.
Da li je to strah od suočavanja sa neposrednom prošlošću, sa zapažanjima vrsne reporterke, komentarima analitičarke, dosetkama polemičarke, strah od suočavanja sa razlozima zbog kojih je izgubila život, sa motivima koji su uticali na to da jedan život, koji je u isto vreme i simbol zdravog razuma, bude prekinut?
Gledajući predstavu koju je kao svojevrsni omaž Dadi napravila njena drugarica Sanja Krsmanović Tasić, slušao sam i glas pokojnog kolege Zorana Mamule, takođe Dadinog druga, koji je na isti način u redakciji B92 govorio o Dadi, sa puno ljubavi, privrženosti, sa puno vrednosti koje su nosili u tom teškom vremenu.
I Dadi i Srbiji se dogodilo ono što je ona najavljivala kao rezultat opšte neosetljivosti na strahote koje su činjene u ime patriotizma. Dogodila se amnezija, ignorisanje, dogodila se „Oluja”, bombardovanje SR Jugoslavije, Kosovo, zaborav, potiskivanje, poniženje i sramota.
I tu sramotu sam osetio i čitajući knjigu „Svedočenja (iz obeščašćene zemlje)” sa tekstovima i pismima Dade Vujasinović, koje je u Kanadi objavila Dadina sestra još 1995. godine, gledajući predstavu „O s(a)vesti”, čitajući sadržaj dosijea sa dokumentima iz istrage.
U tom periodu, stasale su nove generacije novinara, učene nekim novim vrednostima, bez oslanjanja na kontinuitet vrednosti koje su uspostavljali novinari kao što je Dada. Ne učeći se na tekstovima, reportažama, komentarima vrsne novinarke...
Možda tek sa nekim saznanjem o smrti, ali bez jasnih razloga, motiva, uzroka... Bez jasne pouke iz ovog slučaja o tome šta je novinarstvo, šta znači odbrana principa, smisla javnog delovanja u funkciji javnog servisa, odbrana javnog interesa. Šta znači nepokolebljivost i hrabrost i koliko je važno očuvati taj prostor za istinske novinare i medije.
Danas postajemo sve svesniji toga da smo nečinjenjem, kada je reč o žrtvama istinske borbe za osnovne postulate profesije, stvorili prostor da nam se stalno ponavljaju situacije u kojima se crtaju mete na novinarima i medijima, prave spiskovi novinara „plaćenika” i „izdajnika”, kada novinare kao što je bila Dada policija čuva 24 sata dnevno više od pet godina, kada novinare koji istražuju ubistva svojih kolega prozivaju mogući saučesnici, kada mogući likvidatori novinara, po informacijama policije, tuže svoje potencijalne mete...
Autorka Sanja Krsmanović Tasić u predstavi svedoči o rečenici koju je Dadina mama izgovorila u januaru ove godine, a koja glasi: „Pa zar ti je trebalo dvadeset godina?” (za pravljenje predstave o Dadinom i njenom životu, jednom vremenu i jednoj tragičnoj sudbini).
I zaista, posle toliko vremena, dužni smo da uradimo sve što možemo da ispravimo greške, okajemo grehove, ali isto tako da učinimo delo Dade Vujasinović delom našeg profesionalnog nasleđa koje će biti ugrađeno u obrazovanje budućih novinara i medijskih radnika.
Kakvo god da je naše novinarstvo, kakvo god da je bilo devedesetih godina, ipak je znatan broj novinara pokazao zube Miloševićevom režimu, nacionalizmu, ratu i velikoj krađi. Neki su platili glavom, neki zdravljem, neki duševnim bolovima.
Kada se setimo devedesetih, uglavnom se stidimo. Novinarstvo koje se usprotivilo Miloševiću je, ipak, jedna od retkih enklava srpskog društva na koju se danas može biti ponosan. Dada je jedna od osoba koja simbolizuje novinarski otpor duhovnoj i profesionalnoj korupciji.
Možda je griža savesti zbog sadašnjeg posrnuća profesije razlog za odsustvo ozbiljnog rada na upoznavanju javnosti sa Dadinim nasleđem. A možda smo samo slomljeni i ne smemo da priznamo da je uzalud umrla, pošto se novinarstvo, čini se, rastočilo u divljoj i korumpiranoj tranziciji.
Možda bismo mogli da počnemo obnovu profesije tako što ćemo se detaljno setiti, što ćemo analizirati šta je Dada pisala u novinama, šta je Slavko Ćuruvija pisao o Slobi, šta je istraživao Milan Pantić.
Ova predstava i Dadina knjiga moraju biti deo tog informativnog i obrazovnog procesa, neka vrsta katarze za Dadine savremenike i jedinstvenog putokaza za buduće novinare.
Komentari (1)
ostavi komentar09.04.
2014.
treba prestati, valja se
Treba prestati da se smrt koristi u ličnoj promociji.
Odgovori