Vesti

09. 04. 2014.

Autor: O. Radulović Izvor: Ilustrovana politika

Stradanje jedne profesije

Deceniju i po traje ponovno ubijanje ovog beogradskog novinara, jer upravo toliko porodica, rodbina, prijatelji i javnost čekaju da ruka pravde stigne one koji su na Uskrs, 11. aprila 1999. godine, usmrtili vlasnika „Dnevnog telegrafa" i magazina „Evropljanin". Branka ga je držala pod ruku kada su u Ulici Ive Lole Ribara (danas Svetogorske), ispred broja 35 ušli u pasaž.

 

Poluglasno su privodili kraju razgovor započet još na ručku sa poznanicima. Bio je jedanaesti april 1999. godine, oko pet po podne. Lagano koračajući kroz prolaz, ne osvrćući se, životni saputnici Branka Prpa i Slavko Ćuruvija nisu ni primetili da su im s leđa prišle dve muške osobe.

Dosadašnja istraga je pokazala da je jedan od napadača Branku udario drškom pištolja u predelu glave i vrata, a drugi pucao u Slavka. Ostao je na mestu mrtav. 

Ubistvo Slavka Ćuruvije na Uskrs, tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, postalo je sinonim za brutalnost tadašnjeg režima, na čijem je čelu bio predsednik Slobodan Milošević.

Jer, odmah je, kao i sada, uostalom, tvrđeno da je Slavko glavom platio svoju slobodu mišljenja, govora i pisane reči.

Tačnije, to što je objavljivao u svojim nezavisnim novinama, kao i ono što je govorio u javnim nastupima, nije se dopadalo političkoj eliti toga perioda. Lično ga je predsednikova supruga Mirjana Marković, pričalo se, prozvala da je svojim pisanjem prizivao NATO bombardere. 

Istraga povodom tog zločina, praktično, nikada nije privedena kraju. I, još uvek traje, evo već deceniju i po, pa iako je mnogo šta, čini se, poznato i jasno, nepoznanica ipak ima na pretek. Ne čudi, jer tamo gde su umešane strukture državne bezbednosti, klupko se teško raspetljava, ali se ipak raspetljava.

Bar tako je najavljeno sredinom januara ove godine  kada su uhapšeni Ratko Romić i Milan Radonjić, bivši pripadnici Državne bezbednosti. Za organizovanje ubistva je osumnjičen Radomir Marković, bivši šef DBa, dok je Miroslav Kurak, bivši pripadnik posebne službe obezbeđenja u DBu, označen kao mogući egzekutor. 

Oni ne praštaju 

Slavko Ćuruvija je rođen u Zagrebu 1949. godine, u Beogradu je završio Fakultet političkih nauka, a u firmi "Mašinogradnja" mu je bilo prvo radno mesto. Odatle je 1984. prešao u Upravu za analize Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove, gde je ostao dve godine, sve do prelaska u list "Borba".

Zvanično je bio novinar "Borbe" sledećih osam godina, ali je sve vreme pisao za veći broj dnevnih listova i nedeljnika. Nameran da javnosti predoči neke istine kojima mesta nije bilo u državnim medijima, zajedno sa Momčilom Đorgovićem 1994. godine osniva "Nedeljni telegraf", prvi privatni časopis u Srbiji. Dve godine kasnije osnovali su i list "Dnevni telegraf", opet prvi privatni dnevni list u Srbiji, a 1998. i magazin "Evropljanin".  

Ćuruvijina likvidacija je neprestano povezivana sa dve okolnosti - oštrim perom, kojim je kritikovao sve što ne valja, uključujući i sam državni vrh, i vezom za porodicom Milošević Marković.

Nije, naime, nepoznanica da je u svako doba mogao da dođe do tog bračnog para, bez obzira na doba dana. Neki su to s pravom smatrali veoma čudnom vezom.

Njegov bliski prijatelj i publicista Aleksandar Tijanić je u TV dokumentarcu „Kad režim strelja" opisao taj odnos kao „pakt o nenapadanju, koji mu (Ćuruviji) omogućava da doće do značajnih informacija i time značajno uveća broj čitalaca "Dnevnog telegrafa". 

Kako god bilo, tek, činjenica je da su njegove novine bile trn u oku delu samog političkog vrha. Ostalo je zabeleženo da se odnos Slavka Ćuruvije i Mirjane Marković pogoršao u leto 1998. godine. Na Kosovu se zakuvavalo, NATO je pretio akcijom, državni mediji pisali kako su pisali, a „Dnevni telegraf" je imao svoje drugačije i prilično uznemiravajuće priče. Sve je kulminiralo sredinom oktobra iste godine, kada je „Dnevni telegraf" privremeno zabranjen(!), a prostorije im bile zapečaćene(!).

Ćuruvijino okruženje je kasnije govorilo da je Slavko posle te odluke nadležnih jednostavno "eksplodirao"! Predrag Popović je u knjizi "Oni ne praštaju" zapisao kako je Ćuruvija tada pravo otišao kod Mire, kako su "pale teške reči" i kako je upitao Miru da li oni uopšte znaju šta rade, kao i da ako tako nastave, sigurno će jednom visiti na Terazijama. 

Odmah je prema njemu krenula odmazda, valjda da bi se znalo "ko kosi, a ko vodu nosi". Tako je posle jedne sudske odluke zaplenjena celokupna imovina firme DTpres. Zbog tekstova i ilustracija u "Evropljaninu" oktobra 1998. godine je sud (opet) kaznio Ćuruviju i njegovo preduzeće sa 2,4 miliona dinara. Već sledećeg meseca doneta je nova presuda, kojom "Dnevni telegraf" treba da plati 1,2 miliona dinara zbog objavljivanja oglasa organizacije "Obraz", a po tužbi Saveza žena Jugoslavije. Taj oglas je, kako je navedeno u tužbi, "ugrozio sve građane, žene i decu".

Neposredno pre likvidacije, u martu 1999. godine, Ćuruvija je kažnjen na pet meseci zatvora zbog uznemiravanja javnosti. A onda je došao po njega taj kobni 11. april...

Ubila ga država 

Kako su odnosi Ćuruvija Marković tekli dalje, ako je kontakata uopšte i bilo, ostaje pomalo nejasno. Tek, neko je posvedočio da je posle ovih zabrana, zaplena i kazni počeo da se gomila dosije nazvan "Ćuran"! To je, naime, bilo šifrovano ime za prisluškivanje i praćenje Slavka Ćuruvije. On je, u stvari, neprekidno praćen, a u danu kada je ubijen čak 27 operativaca je bilo na ovaj ili onaj način uključeno u tu akciju.

Pri tom, na svakih pet minuta su nadležne morali da obaveštavaju o njegovom kretanju. Upravo do tih podataka je došla naknadno sprovedena istraga. A ona je baš potrajala i još uvek traje. 

Kako su se izbori približavapi, vlasti smenjivale, a udruženja novinara se obračunavala, tako je i "slučaj Ćuruvija" često izvlačen iz rukava. Pljuštala su obećanja kako će to ubistvo najzad biti rasvetljeno, samo još da... Sticao se utisak da svi sve znaju, samo je pitanje dana kada će to i da obznane. 

Ne treba mu pripisivati zasluge zbog toga, ali je činjenica da je srpski vicepremijer Aleksandar Vučić prvi javno rekao kako iza ubistva Slavka Ćuruvije stoji država! On je krajem decembra 2013. godine, gostujući u jednoj političkoj TV emisiji, doslovce rekao da je ''država izvršilac likvidacije Slavka Ćuruvije". 

Posle takve izjave, svima je bilo jasno da će se u vezi s tim zločinom uskoro nešto dogoditi. Da će se nešto pokrenuti sa mrtve tačke. I pokrenulo se već posle dve sedmice. Naime, sredinom januara je u medijima osvanula vest da su u Beogradu uhapšeni Ratko Romić i Milan Radonjić, bivši službenici DBa, pod optužbom da su učestvovali u ubistvu Slavka Ćuruvije. Tada je, podsetimo, specijalni tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević izjavio da se sumnja da su neposredni izvršioci tog ubistva operativci Državne bezbednosti Miroslav Kurak i Ratko Romić, a podstrekači Radomir Marković i Milan Radonjić. 

Novost i neka vrsta iznenađenja za javnost bila je reakcija Branke Prpe. Na izjavu tužioca Radisavljevića, ona je reagovapa rečima - Za mene je to novo ime (misleći na Miroslava Kuraka, prim. aut.) i on nije pucao u Slavka. Ne liči mi na tu osobu. Drugog koji je mene s leđa udario pištoljem po glavi nisam videla. Ona je još dodala da ju je policija, iako je videla lice čoveka koji je pucao, prvi put pozvala da rekonstruiše lik ubice tek u novembru 2000. godine.

Dakle, čak i devetnaest meseci posle Slavkovog ubistva, a da je kao i svedok poslednji put bila u sudu januara 2007.

Sve u svemu, mnogo je vremena proteklo, a da se malo ili ništa tim povodom nije učinilo. 

Još jedna izjava Branke Prpe ide u prilog pričama da kada Državna bezbednost nešto radi, onda ona vešto zavarava tragove i skreće tok istrage do istine, pa se do cilja teško dolazi.

Sećam se, objavljen je fotorobot potencijalnog ubice, koji mi se kasnije javio iz Finske otkriva još Prpa. 

To su sve bile nameštaljke. Policija takvo puštanje u javnost raznih (dez)informacija zove "zečevi". I to tako traje do današnjih dana.

Podmetanja i prisduškivanja 

A da je Branka Prpa zaista u pravu, da službe bezbednosti skreću tok istrage, potvrđuju i redovi koji slede.

Svojevremeno je procurela vest da su nekadašnji šefovi tajne policije pokušali da za ubistvo Ćuruvije optuže operativca iz Gnjilana, koga su kasnije planirali da ubiju. On je trebalo da ispadne kao frustrirani Srbin s Kosova, koji je samoinicijativno ubio novinara! Zatim je kao ubica imenovan Zoran Ristović Prika, čije je telo nađeno u Košutnjaku jula 2001. godine. Reč jeo pripadniku "Crvenih beretki". I njegove ubice nikada nisu otkrivene. Spominjan je i Luka Pejović, ali se pokazalo da u vreme ubistva Ćuruvije on uopšte nije bio ni blizu ulice Lole Ribara, gde je Ćuruvija ubijen.

Tako je bilo, tako su radili neki od pripadnika ondašnjeg DBa. Sada je, ako je verovati ko zna kojim obećanjima po redu, došlo vreme da se slučaj reši. Na razgovor i svedočenje privode se svi čije ime na bilo koji način može da se poveže sa likvidacijom Slavka Ćuruvije. Krajem januara svedočio je u sudu nekadašnji pripadnik takozvanog zemunskog klana Dejan Milenković Bagzi, a nedelju dana kasnije i Miladin Suvajdžić, zvani Đura Mutavi, bivši svedok saradnik za ubistvo premijera Zorana Đinđića. Svedočio je o ovome i Predrag Gikić, nekadašnji operativac DBa. On je ispričao da su Ćuruvijini razgovori prisluškivani od oktobra 1998. do 23. marta 1999, kada je doneta odluka da se obustavi prisluškivanje njegovih telefonskih razgovora, a da je on bio zadužen za njihovu obradu. Još je dodao kako je čuo da su vremenom ta prisluškivanja ponovo uvedena.  

Mislio sam da je prisluškivanje okončano 23. marta 1999. godine. Međutim, na moje iznenađenje, koleginica mi je rekla da je prisluškivala razgovore Ćuruvije u njegovom stanu i na dan kada je ubijen(!) naglasio je Gikić. 

Javnost i dalje iščekuje rezultate hapšenja Romića i Radonjića, odnosno njihovu priču. I Miroslava Kuraka, ako bude izručen našim vlastima.  Možda je došao trenutak da se krug zaista zatvori i istina o likvidaciji Slavka Ćuruvije izađe na svetlost dana. Da se rešenju tog slučaja ozbiljno i profesionalno priđe. Javnost Srbije to s pravom iščekuje već deceniju i po. Na to nadležne obavezuje i izjava Branke Prpe jednom crnogorskom mediju: Smatram da akcija hapšenja Slavkovih ubica predstavlja u Srbiji medijski spektakl, nalik turskim ili indijskim serijama!« 

Prikrivanje tragova

Da bi prikrili tragove, operativci Državne bezbednosti pokušali su u nekoliko navrata (a nije nemoguće da se to i sada čini) da plasiranjem neistina skrenu tok istrage. Jovo Ćuruvija, brat ubijenog Slavka, izjavio je da je u DBu postojalo Odeljenje za širenje dezinformacija, te da su njemu u više navrata dostavljana imena navodnih ubica.  Data mi je 2. aprila 2001. godine cedulja sa imenom ubice S. L. i njegova adresa, što sam predao tadašnjem ministru policije Dušanu Mihajloviću. Slučajno je tada bio prisutan i Boris Tadić. Zatim mi je, u dva navrata, poturana priča da su to uradili Srbi preko Drine. Naravno, nisam poverovao  rekao je Jovan. 

Obećanja

I ovo je primer kako su pljuštala obećanja da će slučaj biti rešen. Jovan Ćuruvija je 2010. godine, uoči obeležavanja dana ubistva brata Slavka, zamolio tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića da ne dolazi na mesto ubistva: "Poslao sam Vam pismo sa molbom da me primite na kraći sastanak početkom 2009. godine, ali me do danas niste udostojili odgovora i zato Vam se ovako obraćam. Na obeležavanju godišnjice ubistva moga brata 2006. godine izrazili ste nezadovoljstvo što su ubice na slobodi. Na obeležavanju godišnjice 2008. rekli ste medijima da čekate izveštaj policije koji se odnosi na taj zločin. Prošle su godine, a Vi niste saopštili javnosti da li ste dobili izveštaj ili ga još čekate. Zato ne dolazite."