Vesti

28. 12. 2013.

Autor: Željko Cvijanović Izvor: Politika

I jogin, i komesar, po kestleru

Povodom teksta „Rodoljupcima više smeta sećanje na zloupotrebe, nego one same”, Politika, 21. decembra 2013)

Teško je ne biti zahvalan Ivanu Medenici, prema sopstvenom priznanju, „odgovornom građaninu Srbije”, što je potegao onoliki teorijski instrumentarijum kako bi sve nas suočio sa krivicom sa kojom nam se ima živeti – čitaoce dok slušaju pesmu Tamo daleko, mene što sam se usudio da tu krivicu osporim kao političku glupost a Ljiljanu Smajlović što je, kaže on, „njen ideološki ‘background’” prizvao moje reagovanje.

Hajde najpre da vidimo kako stojimo sa teorijom, koju Medenica priziva da bi dokazao kako je Tamo daleko pesma na koju su 90-tih godina „nalegli (…) teški i zloćudni slojevi” značenja. Pozivajući se na svoj doktorat i reditelja i teoretičara Antoana Viteza – tim redom – Medenica kaže da umetnička dela iz prošlosti do nas dolaze u izmenjenom obliku, „s delimično izgubljenim izvornim konotacijama i sa, s druge strane, naslagama potonjih tumačenja i doživljaja”.

„Teza da je klasično delo klasično”, piše Medenica, „zato što ima potpuno univerzalno značenje, isto i danas i u doba nastanka, je pozitivistička zabluda koju je savremena teorija odavno odbacila”.

Reč je o opštem mestu poststrukturalističke teorije, koja se kod nas često primala tako da je s njom bezmalo već tri decenije svaki savremeni Svetozar Ružičić opsedao majstoričine dvore. Prema toj školi mišljenja, umetničko delo nije autonomno, tako da njegova značenja nisu ni u rukama autora (kao prema pozitivističkim tumačenjima) ni isključivo unutar samog dela (kako tvrdi imanentna kritika).

Ovde u tumačenju dela/teksta učestvuje njegov saodnos sa ranijim i potonjim delima, idejama i događajima. Ništa sporno: ni sad, kao ni u prošlom tekstu, nemam problem s tim da Medenica Tamo daleko tumači kao pesmu isprljanu 90-tim, kao što ga ne bih imao ni da mu Tamo daleko budi, recimo, erotske impresije. Uostalom, ta širina i sloboda tumačenja neke radikalne teoretičare navela je da umetničko delo sagledavaju kao Roršahovu mrlju – sve što u njemu vidimo može biti legitimno.

Nametanje večne krivice

Problem nastaje tamo gde Medenica ne razume da je poststrukturalizam, upravo zato što je otvorio sebi neslućenu širinu i slobodu tumačenja, morao da se odrekne arbitrarnosti, prema kojoj tumačenja dela umetnosti imaju pretenziju da budu jedine i neporecive istine. Za razliku od, na primer, biografskog (pozitivističkog) pristupa.

Tumačeći Tamo daleko, Medenica, međutim, poseže za intertekstualnom širokom slobodom tumačenja, ali svoj zaključak pozitivistički brani kao jedini i neporeciv, previđajući da se ta dva aspekta dve škole teorijski isključuju. Slikovitije, Kestlerovu dihotomiju između komesara (koja podrazumeva nula slobode i svu odgovornost) i jogina (koja znači apsoutnu slobodu i nula odgovornosti), Medenica razrešava grabeći apsolutnu slobodu jogina i apsolutnu odgovornost (moć) komesara, pritom se verovatno pitajući kako se niko toga nije setio pre njega. Međutim, posezalo se za tom teorijski neodrživom nedoslednosti svaki put kad je jedan stav političke volje trebalo naknadno odbraniti posezanjem u arsenal teorije. Otuda je Medeničino tumačenje.

Tamo daleko političko, a teorija, doktorati i trice pojavljuju se tek kao maska objektivnosti i zasenjivanje prostote, kao komi fo, ili, u prevodu na savremeni jezik, kao Megatrend.

Moje nepristajanje na tu arbitrarnost Medenica drži dovoljnim da bi ga nazvao „kvazipolemikom”. Zato što je, kaže on – a ja se potpuno slažem – polemika nemoguća „bez i minimuma konsenzusa potrebnog za debatu”. Dobro, a šta bi bio taj minimum? I onda, ecce homo, Medenica kaže: „U ‘našem slučaju’, minimum bi bilo priznati da su na pesmu Tamo daleko nalegli slojevi interpretacijskih zloupotreba u ratovima devedesetih”.

Elem, da bih se kvalifikovao za polemiku sa Medenicom, morao bih da prihvatim njegov osnovni stav, koji napadam? Da bih mogao da osporim njegov stav, morao bih da se najpre složim s njim? Koja je to škola mišljenja, koji model konsenzualnosti? Poperov? Ili Kardeljev? Ako je svojim uslovom za postizanje konsenzusa kao uslova za polemiku Medenica hteo da bude duhovit, izviniće, ali to je humor Kursadžija („da se ti i ja dogovorimo da sve bude po mome”). Ako je pak bio ozbiljan – bolje da je pokušao da bude duhovit.

Plašim se, međutim, da je bio mrtav ozbiljan. Jer svojim uslovom za konsenzus Medenica svedoči da je društveni dijalog u Srbiji moguć samo na temelju pristajanja na srpsku krivicu. To je, dakle, konsenzus! I to je valjda razlog zašto danas u meinstream delusrpskog javnog prostora nema mesta za toliko ljudi od stava i integriteta, budući da su na crnim listama nestali kao što su iz čeških viceva svojevremeno nestajali oni koji su postavljali neprijatna pitanja. Zato li je u srpskom javnom prostoru, u trenutku dok se zemlja razara i spolja i iznutra, tako malo debate o suštinskim pitanjima i tako malo suprotstavljenih mišljenja. Samo zato što neki ljudi koji bi toj debati mogli da doprinesu odbijaju da nastupaju sa pozicije priznanja srpske krivice.

Zahvalan sam Ivanu Medenici za to saznanje, imaću ubuduće tu stvar u vidu. Sad znam da, zbog mog nepristajanja na krivicu kao tačku konsenzusa, propuštamo sjajnu polemiku: kada bih samo pristao, verovatno bi se siti ispričali na temu da li Srbe treba denacifikovati ili defašisizovati.

Izvinjavajući se čitaocima što ću biti za trenutak ličan, osvrnuću se i na Medeničinu naslovnu tvrdnju, u kojoj mi zamera da „Rodoljupcima” – a to sam valjda ja – „više smeta sećanje na zloupotrebe, nego one same”. Bio sam jedan od prvih srpskih novinara koji je u drugoj polovini devedesetih pisao o zločinu u Srebrenici i u oktobru 1998. bio učesnik jednog međunarodnog skupa u Amsterdamu, gde sam govorio o tome. Početkom 2001. kao urednik Duge inicirao sam objavljivanje ispovesti preživelih Srebreničana. A onda, kad je Srebrenica postala nastavak rata drugim sredstvima protiv Srbije, kada je postala falsifikat i ideološka vrednost koja je trebalo da stoji nasuprot svih srpskih razumnih zahteva, zaćutao sam o tome čim mi se učinilo da je vreme da pristojan svet zaćuti. Naravno, tada je tu priču, kao deo pritiska na srpsku državu i nametanja večne krivice srpskom narodu, preuzeo deo ovdašnjih liberala, istih onih koji su, dostojno ga ispraćajući, više baštinili ubicu Jovu Kapičića, nego jednog Jovana Ristića ili Slobodana Jovanovića.

Izmeštanje ose društvenog konsenzusa

Otuda, ne uklapajući se u Medeničin foto-robot poželjnog „rodoljupca”, nisam slučajno pomenuo identičan stav o srpskoj krivici dela srpskih liberala, komunista i bošnjačkih šovinista. S tim što ove prve najmanje razumem. Svojom arbitrarnosti, koja se ne razlikuje mnogo od najrigidnijih komunističkih presuda, i insistiranjem da je društveni dijalog moguć samo na priznanju srpske krivice oni izmeštaju osu društvenog konsenzusa, i tada najradikalnije političke ideje postaju normalne, dok one centrističke postaju radikalne.

Samo tada rušenje ustava može da bude i legitiman i društveno poželjan politički akt, dok odbrana istog tog ustava postaje ekstremni nacionalizam. Samo tada moguće je poređenje, kakvo pravi Medenica, između istorijskog bagaža Lijepe naše i Tamo daleko.

S tim što tu postoje i razlike jer se, kaže on, „u Hrvatskoj ipak radi na uklanjanju tog prizvuka”. Radi se, priznaje Medenica i u Srbiji, „ali je pitanje koliko”. Izmeštanje te ose sasvim je dakle gluvo čak i na činjenice o tamošnjem povampirenju ustaštva već samim tim što je svako ovdašnje odbijanje dijaloga na aksiomu o srpskoj krivici proglašeno manifestacijom srpskog fašizma i kao takvo se ima proterati iz javnog prostora.

Takvo izmeštanje ose društvenog konsenzusa temelj je svake podele društva. Ako se pak složimo da je integracija društva uslov bez kojeg se ne može ostvariti nikakav napredak, ni politički, ni društveni, pa ni ekonomski, može se reći da Srbija od 2008. godine, kada je ta osa definitivno izmeštena, već ubire plodove insistiranja na konsenzusu o srpskoj krivici. Mnogi koji bi imali šta da kažu o današnjim prilikama nemaju pristup medijima ili, ako ih slučajno zapadne, bivaju proglašeni ekstremistima i jurodivcima.

Naravno, nemam ništa protiv toga da Medenica bira s kim će da polemiše i pod kojim uslovima, kao što nemam ništa protiv ni da posle ovoga ponovo zaćutim. Samo bih voleo da znam da li Medenica i njegovi istomišljenici – moralno opredeljeni priklanjajući se jačem i disurzivno artikulisani pozicijom društvene moći –ponekad pretpostave kuda to vodi i Srbiju i njih, i kakav ih i s kim dijalog očekuje za ne tako dugo vreme.

P.S. Zbog vrlo ličnih razloga uzdržaću se od odgovora bivšem glavnom uredniku liberalnog Danasa Mihalu Ramaču, koji me uverava kako je „komunistička Srbija” bila „prilično pristojno mesto za život”. Naime, pošto sam sredinom 80-tih jednom svom već ostarelom pretku, Ramačevom ideološkom sabratu, u polemičkom žaru poklonio 7.000 dana u Sibiru Karla Štajnera, osećao sam se veoma nametljivo i glupo. Takvu nezrelu glupost ne bih ponovio, nekim ljudima u nekim prilikama ipak ne treba remetiti sreću.