Vesti
08. 11. 2013.
Šta posle Tijanića?
Filmski scenarista i kritičar Dimitrije Vojnov postavio je nedavno ovo pitanje; možda bi „Pečat“ mogao da pomogne svojim odgovorom Pitanje koje još od ponedeljka 28. oktobra čuči u mnogim srpskim glavama, uobličio je proteklog vikenda Dimitrije Vojnov, dramski pisac i filmski kritičar, u autorskom tekstu za „Novine novosadske“, naslovljenom: „RTS, šta posle Tijanića?“
Sam članak ne nudi nikakav smislen odgovor na postavljeno pitanje, pošto se Vojnov više bavio neumerenim pohvalama na račun nedavno preminulog Aleksandra Tijanića nego što je pokušavao da ponudi kakve smislene predloge i predviđanja.
Svejedno, Vojnov zaslužuje priznanje zbog toga što je – prema uvidu autora ovog teksta – prvi makar postavio pitanje dalje sudbine Javnog servisa.
U ime svojevrsnog odgovora na Vojnovljevo pitanje, evo „Pečat“ ima predlog.
Možda bi bilo dobro da Javni servis najzad postane – Javni servis. Odnosno, da Radio-televizija Srbije konačno počne da radi u korist srpske javnosti, onako kako bi i morala, a kako nikako da počne da deluje.
U ovom veku, RTS ni u jednom značajnijem trenutku nije nastupao sa položaja srpskih nacionalnih interesa. Iskreno govoreći, uglavnom nije nastupao ni sa suprotnih. RTS se, u stvari, već 13 godina grčevito trudi da po svim pitanjima, pa čak i po onima koja se tiču najvažnijih izazova sa kojima se srpsko društvo i država suočavaju, nastupa sa takozvanih neutralnih stanovišta. Na srpskom jeziku se takva stanovišta izvorno nazivaju nepristrasnim, što je izraz koji, mnogo jasnije nego odgovarajuće mu tuđice, ukazuje na veštačku prirodu takvog položaja.
Nepristrasnost u velikoj meri podrazumeva nepripadanje, i u toj tački dolazimo do osnovne nevolje. Ako RTS ne pripada nama – a prestaje da nam pripada onda kada, na primer, o Kosovu i Metohiji ili o vukovarskom progonu ćirilice počne da izveštava „nepristrasno“ – ko nam onda pripada? Koji će to javni servis nastupati sa srpskih položaja i zastupati srpske stavove, ako RTS izbegava to da radi?!
Nažalost, minulih godina RTS je skoro uvek upravo izbegavao srpske položaje i stavove. Kada su i gde su oni povremeno izbijali, to je bilo više zahvaljujući ličnom pečatu samih autora, nego kakve utemeljene programske politike.
Naravno da je u tom pogledu RTS jasan izuzetak. Čak i besprizorno izvikani Bi-Bi-Si, vajni utemeljivač takve „nepristrasnosti“ u novinarstvu, nikada nije „neutralan“ kada je reč o britanskim interesima, koje britanska kruna pak prepoznaje u svakom ćošku planete. Možemo samo da zamislimo koliko bi „neutralan“ bio Bi-Bi-Si, kada bi neka strana sila okupirala deo njihove teritorije, ili kada bi Britaniju neko ucenjivao kojekakvim mističnim i sumnjivim pristupanjem Evropskoj uniji!
Nurudin, glavni junak remek-dela Meše Selimovića „Derviš i smrt“, raspitujući se o sudbini utamničenog brata kod kadije koji mu je brata i zatvorio, u jednom trenutku popusti pa kadiji, koji mu na neposredna pitanja neprestano odgovara navodima iz „Kurana“, uzvrati takođe citatom iz muslimanske svete knjige:
„Nisam tada ni osjetio da sam u tim razmjerama vječnosti izgubio brata“, pomisli odmah potom, kada shvati da baš on nikada ne sme sebi da dozvoli da o rođenom bratu govori kroz opšta mesta. Ko će za moga brata govoriti kao brat, ako ja o njemu govorim kao derviš? – pitao je sam sebe kasnije, sagledajući da je ostavio svoga najrođenijeg na cedilu zato što je pokušao da bude nepristrasan. To je ta zamka u koju prečesto upadaju ovdašnja glasila, a naročito Radio-televizija Srbije kao Javni servis koji nikada ne bi smeo da o svom narodu i svojoj državi govori nepristrasno.
Zbog mogućih malograđanskih tumačenja, valja reći da pristrasno nije isto što i neobjektivno. Recimo, može čoveku da bude krivo što je srpska reprezentacija izgubila, ali to ne mora da ga spreči da sagleda slabosti u igri te iste reprezentacije i da prizna da je protivnik bio bolji. Upravo bi takav stav trebalo očekivati od Javnog servisa – objektivno sagledavanje stanja i činjenica, ali sa srpskog stanovišta. Ta dva možda nije uvek lako, ali jeste moguće pomiriti, a RTS je, nažalost, najčešće izbegavao i da pokuša da ih objedini.
Koliko je RTS bio svih ovih godina neosetljiv za javnost i državu, toliko je bio beskrajno uslužan prema svakoj vlasti. Tako je i danas: upravo u trenutku dok nastaju ovi redovi, na Prvom programu prikazuje se prva ovosezonska emisija „Upitnik“, u kojoj je voditeljka Olivera Jovićević okupila, na temu lokalnih izbora na Kosovu, sledeća tri sagovornika: Milovana Drecuna, Krstimira Pantića i Olivera Ivanovića. Njih trojica su po najvećem broju pitanja potpuni istomišljenici, i to na liniji zvaničnog Beograda, dok pristalice bojkota izbora – one opcije koju je očigledno podržalo većinsko stanovništvo na severu pokrajine – nisu bile pozvane u emisiju. Kakva je rasprava pa mogla da se razvije, u takvom sastavu?! A upravo takvi, provladini sastavi, preovlađuju na RTS-u, dok se njima suprotstavljeni stavovi prećutkuju, zanemaruju i guraju ukraj u svakoj prilici.
Na kraju, ne treba zaboraviti ni slučajeve, istina ne mnogo česte, u kojima je RTS otvoreno nastupao sa protivsrpskih položaja. Na primer, po pitanjima Srebrenice, kada je izvesnoj Slađani Zarić bilo dozvoljeno da neograničeno kleveta i optužuje Republiku Srpsku da je njena vojska počinila genocid.
Kada se sve nabrojano ima u vidu, zbilja nije teško zaključiti da je RTS u ovom veku bio sve osim Javni servis Srbije. Zato na pitanje „Šta posle Tijanića?“, najlogičniji odgovor glasi: Javni servis posle Tijanića. Pravi javni servis, koji bi, kako mu i ime nagoveštava, morao da služi javnost, a ne da je zaluđuje kakvim varljivom i plitkom nepristrasnošću, zamajava preteranom servilnošću prema režimu, i vređa povremenim ispadima čistog neprijateljstva prema državi i narodu.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.