Vesti
08. 11. 2013.
Nemamo pojma
Ovih dana je na jednom blogu objavljen tekst Mirjane Marković, udovice Slobodana Miloševića i nekadašnje predsednice JUL-a, o Željku Mitroviću, vlasniku TV Pink i bivšem, kako ona nabraja, članu Glavnog odbora JUL-a, narodnom poslaniku na listi JUL-a četiri godine, direktoru Centra za marketing JUL-a i članu „ratnog štaba“ te stranke 1999. godine.
Autoru slogana „JUL je cool“ i „Bira NAROD a ne NATO“. Pokretaču tabloida „Fleš“ iz 1996-97. sa ciljem „demaskiranja“ lidera opozicije, odnosno protesta koalicije Zajedno. Vrlo edukativno štivo drugarice Marković, pogotovo za ovo naše društvo, tako sklono zaboravu. Dokaz da se prošlost i biografija možda mogu falsifikovati i relativizovati, ali da neizbrisiv trag ostaje za nama. Zauvek.
Kao i što je odnos prema sopstvenoj prošlosti ujedno pokazatelj nečijeg karaktera. Pa kada drugarica Marković za gospodina Mitrovića kaže: „Priključiće se svakome od koga može da ima koristi i distanciraće se od svakoga od koga je nema ili smatra da može da ima štete“, odmah nam pada na pamet odnos vlasnika Pinka prema Draganu Đilasu. A druga je stvar (ili zapravo prva?) to što su upravo politički protivnici JUL-a ne samo amnestirali Mitrovića, već mu omogućili da u postpetooktobarskoj Srbiji zacementira svoju moć i bogatstvo. S kim se družiš i posluješ, tako ćeš i proći.
Nikolić, Vučić i Dačić ponešto znaju o Mitrovićevoj (auto)biografskoj muci.
Dele tu muku. S tim što samo Dačić pokazuje snagu da se pogleda u ogledalo.
Nikolić verovatno ni samom sebi nije do kraja jasan, dok se Vučić ponaša kao bivši narkoman koji je postao fanatični borac protiv droga. Bivši pušač koji bi sada da zabrani cigarete. Religiozni fanatik - borbeni ateista. Radikal u svakom slučaju.
Kao što smo kao društvo skloni zaboravu, tako smo nesposobni da gledamo u budućnost. Pa nam preostaje da se saplićemo o sadašnji trenutak. Nesposobni smo i da širom otvorenih očiju gledamo, i vidimo, svet oko sebe. Procenjujemo ga sumnjičavo, fiksirani u sopstveni pupak, koji nam je centar univerzuma. Kao društvo se ponašamo nezrelo, sagledavamo procese i događaje iz magluštine istorijski poremećene percepcije. Tumačimo ih iz vizure sopstvene bolesti.
Pošto nemamo društveni konsenzus o viziji zemlje u kakvoj želimo da živimo, niti o njenoj prošlosti, niti u kakvo društvo imamo ambiciju da se razvijemo, sve nam je relativno, a svoje halucinacije smatramo za realnost. Pa su nam, na primer, podjednako dobri i Zapad i Istok. I EU i Rusija. I Amerika i Kina.
Pošto umesto stremljenja ka kristalno jasnoj viziji obitavamo u zamućenoj halucinaciji, spas nalazimo u relativizaciji svega.
To je suština onoga o Srbiji „između Istoka i Zapada“ i famozne spoljne politike „četiri stuba“. Biće da smo ili pametniji od svih ili da zapravo nemamo pojma. Pošto činjenica pokazuju da pametniji od svih svakako nismo, biće da smo ono drugo. Uplašeni bolesnik.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.