Vesti
07. 11. 2013.
Sahrana za Srbiju
Na sahrani Aleksandra Tijanića istoričar Peđa Marković nabacio mi je u prolazu dve stvari prvo, kako ni na Titovoj sahrani ljudi nisu bili svesni da je tog dana sahranjena Jugoslavija, i drugo, kako od Titove sahrane nijednu sahranu nismo napravili kako treba.
I tu naravno nije mislio na Tijanićev dostojanstven sprovod, već sve te državne sahrane kojih je od Tita bilo dosta. Na primer, sahrani njegove supruge koju smo položili u prostoriju pored njegove jer nije bilo para da dižemo ploču, a vlada je mesec dana odlučivala da li da je položimo pored leve ili desne vazne.
Na kraju joj je iste večeri neko ukrao odlikovanja, što nije ništa čudno, jer sutra neko može da odnese i Tita, u državi u kojoj nema para ni za šta osim za državna i paradržavna preduzeća, koja svi zajedno subvencionišemo da uništavaju svoja preduzeća i našu zajedničku ekonomiju. Zato se nijedan državni organ, osim funkcionera s blinkerima, i nije pojavio na sahrani Aleksandra Tijanića koji je vodio javni servis ili Srđe Popovića, koji je vodio građanski servis.
To je pravi razlog zbog kojeg smo Titovu udovicu sahranili kao u nekakvoj paganskoj državi, baš kao što je samo u Srbiji moguće da se ni posle 70 godina ne zna gde je grob najodlikovanijeg oficira iz Drugog svetskog rata.
A to što neko misli da je državni protokol vic, da je državna sahrana vic, da je istorija za istorijske katedre, to više govori o državi i našim vlastodršcima, nego o nama samima. Jer, nigde istorija nije vic. I nigde nije vic kad iznenada premine prvi čovek državne televizije. Nema zemlje na svetu gde se bivša prva dama kojoj su se svi klanjali 30 godina, sahranjuje u važni, i nigde se nad grobom idološkog neistomišljenika ne kopaju pseće kosti kako bi se i dalje sprdali njegovom sudbinom.
Nema na svetu uspešnog društva koje ne poštuje svoje simbole. I svoju istoriju. I na kraju krajeva, najobičniji protokol. Zato je Peđa Marković bio u pravu. Jer, recite mi gde se tako sahranjuje Jovanka Broz. Pa da smo je poslali u Indiju, dali bi joj više prava. Da je iko nad Kenedijevim telom mogao da izgovori da ga je streljao brat. Gde postoji sahrana kao Đinđićeva na koju ne sme da dođe nijedan strani državnik kako ne bi rizikovao da ga skine snajper. Srbi se tada, ipak, nisu uplašili.
Bio je to prvi i poslednji put od Titove do Jovankine sahrane da su ljudi izašli na ulicu i dostojanstveno i „veliko“ ispratili čoveka koji je pokušao da im uvede red.
Ali bio je to samo pokušaj. Miloševića smo bacili pod lipu, ničiji drugi odlazak nismo zabeležili ni u medijima. Šta mislite, kakva će sahrana da bude najvećeg živog srpskog pisca koji u devedesetoj godini mora da prodaje kuću na Dedinju kako bi imao od čega da živi i koga klinci zajebavaju na internetu da je dobio Nobelovu nagradu za književnost? Čemu može da se nada bivši predsednik koji nas je izmirio u regionu, a kome se pola tabloidne Srbije smeje što mu stranka plaća vilu koju je za mandata mogao da mazne? U kojoj to državi ministar pravde napada samo bivšeg ministra pravde Snežanu Malović, koja je vodila akciju protiv Šarića, i Natu Mesarović, koja je osudila ubice Đinđića?
Sebi kopaš rupu, momče. Ko će tebe da proziva kad budeš bivši? Ko će da te zaštiti... Ne traži košarkaški selektor da se smanje izdvajanja za košarku, nego da budu kao u fudbalu! I zato je sport u Srbiji uspešan, a politika dno!
Zato u oplakivanju Tijanića deset dana niko da postavi jedino važno državno, društveno i socijalno pitanje šta će biti s RTS-om posle njega? Hoće li ga Mirkov voditi? Da li nam je uopšte potreban Javni servis? Ili ćemo i sa njim i bez njega, kako je predvideo Tijanić, uskoro da postanemo umobolna država?
Država dvoglavog oro...
Kuća se gradi od temelja. Društvo koje ne poštuje svoju istoriju i pretke, i ne zaslužuje da preživi. A država koja ne može da organizuje ni državnu sahranu, sigurno ne može da organizuje ni izbore na Kosovu. Slava mu!
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.