Vesti
20. 09. 2013.
Naš članak, vaša vest
Jedna od najvećih muka istraživačkog novinarstva sve češće postaje dilema – ko je napisao tekst koji prenosi konkurencija? Koji je medij prvi imao informaciju? U žestokoj konkurenciji dnevnih listova, televizija, agencija ili portala, sve se češće zaboravlja na novinarski kodeks koji zahteva da se navede izvor informacije.
Tuđi novinarski radovi lažno se predstavljaju kao sopstveni proizvod. Tako je „Politikin” tekst pod naslovom „MMF traži da penzija padne na 43,3 odsto plate”, objavljen 17. septembra, ugledna B92 prepričala u večernjim vestima tog dana, ali bez pozivanja na Politiku.
Može se diskutovati da li je reč o novinarskoj „kopi-pejst” varijanti ili o „nadgradnji” „Politikinog” teksta, ali je upadljivo da je prilog objavljen u vestima te televizije upadljivo sličan „Politikinom” tekstu. Taj utisak pojačava i sagovornik koji je i u „Politici” i na B92 – isti, ekonomista Miladin Kovačević.
Novinarska etika bi verovatno nalagala da B92 makar napomene da je do ekskluzivne vesti prva došla „Politika”, koja je članak objavila na prvoj strani.
U svakidašnjoj trci za tiražom ili gledaocima, naročito posle eksplozije portala na tržištu medija, sve češći novinarski manir je „kraduckanje” – što bi rekao Velja Ilić. U nekim slučajevima se čini kao da tekstovi ili prilozi padaju pravo sa neba direktno na papir dnevnog lista ili na ekran televizora, jer je jasno da su preuzeti od nekoga. Ali, čik neka čitaoci ili gledaoci dokuče ko je originalni proizvođač vesti. To konzumente novinarskog proizvoda, na kraju krajeva, previše i ne zanima.
Preuzimanje celokupnih tekstova ili priloga, delova teksta ili vesti, bez napominjanja izvora, čini se da postaje sve češća novinarska praksa. Portali, recimo, žive i razvijaju se gotovo isključivo na agencijskim vestima, s tim da se sva ta šuma vesti i priloga ne potpisuje kao agencijski proizvod, te čitalac stiče utisak da su portali postali pravi rudnici za proizvodnju brzih vesti, reportaža, članaka ili trač rubrika.
Ponekad se događa i da same agencije, prenoseći tekstove iz štampe ili priloge sa televizije, zažmure i „zaborave” da pomenu izvor, pa onda tek dolazi do prave medijske zavrzlame: jer, štampa ih onda preuzme, ali, ako ne navede agenciju kao izvor, tada se tekst ili prilog nekoliko puta zavrti u krug javnim prostorom, kao pas koji juri za svojim repom.
Magazin „Nedeljnik” je upravo iz tih razloga pokrenuo inicijativu da samoregulatorno telo štampanih medija, Savet za štampu, pokrene javnu debatu svih strukovnih udruženja kako bi se zaštitila autorska prava i doneo kodeks i uputstvo za prenošenje tekstova iz drugih medija.
Odgovorni u „Nedeljniku” smatraju da je ovaj list oštećen jer je intervju s Milanom Krkobabićem prosleđen agencijama i nekim medijima. Ali, ispostavilo se da su neke dnevne novine taj intervju – navele kao svoj! Jedan tabloid je taj intervju plasirao kao glavnu najavu i udarni tekst na drugoj i trećoj strani, dok je drugi tabloid tradicionalno, u štampanom izdanju, citirao mlađanog Krkobabića, ne navodeći izvore. Time se običnom čitaocu nameće zaključak da čita originalni intervju lista za koji je dao pare. A ne njegovog konkurenta.
Da je ovaj ekskluzivni intervju sa Milanom Krkobabićem objavio „Nedeljnik”, naveli su samo „Politika” i „Blic” (u antrfileu), iako su njegove delove citirale agencije i drugi mediji.
Ovakva situacija se ponavlja iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, i postaje manir gotovo svih medija. Ne tvrdimo da je „Politika” cvećka u odnosu na konkurenciju, ali je makar pokušaj da se razmrsi ovaj čvor doprinos poštovanju novinarskih kodeksa i osvetljavanju medijske pomračine.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.