Vesti
05. 06. 2013.
Televizijska pretplata ponovo kamen spoticanja
Zakonom o obligacionim odnosima jasno je propisano da se potraživanje bilo kakve naplate, pa samim tim i TV pretplate može ostvariti samo u slučaju da su obe ugovorne strane saglasne, odnosno da se plaćanje televizijske pretplate ne može zahtevati od nekoga ko sa RTS nije potpisao ugovor.
Najava vicepremijera Vlade Srbije Aleksandra Vučića, da bi televizijska pretplata uskoro mogla biti ukinuta, što je Srpska napredna stranka i najavljivala pre i tokom predizborne kampanje, ponovo je izazvala podele u javnosti. Dok su na jednoj strani protivnici TV pretplate sa odobravanjem dočekali najavu Aleksandra Vučića, na drugoj strani protivnici ovakve odluke tvrde da će se eventualnim prelaskom na budžetsko finasiranje javni servis staviti pod direktnu kontrolu vlasti.
Međutim iskustva bivših jugoslovenskih republika ukazuju da bez obzira na način naplate javni servisi bivaju nezavisni od zdravog razuma a nikako od politike, pa plaćanje putem računa za električnu energiju ili za telefon kao u Bosni i Hercegovini, stvara iluziju da država ne utiče na uređivačku politiku javnih medisjkih servisa. Ulje na vatru dodali su i zvaničnici Evropske unije koji su najoštrije osudili najavu ukidanja televizijske pretplate tvdeći da im nije jasno zbog čega bi se država olako odrekla značajnog prihoda. A kada se svemu doda i pitanje da li će ovakvom odlukom građani Srbije, koji su sve ove godine redovno plaćali pretplatu, biti stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na one koji su ignorisali ovu vrstu obaveze, onda je u potpunosti razumljiva bura koju je u javnosti izazvala najava ukidanja pretplate.
Koliko god se ova tema činila jednostavnom ona indirektno otvara čitav niz pitanja, od onih koja se odnose na pravno utemeljenje televizijske pretplate pa do prava građana da znaju šta plaćaju, s obzirom na to da se novac poreskih poreznika u pravnouređ enim državama tretira kao svojevrsna svetinja, pa je neovlašćeno zavlačenje ruke u džep građana nedopustivo i neoprostivo.
Iznuda ili obaveza
Od trenutka kada je 2005. godine uvedena televizijska pretplata u javnosti se lome koplja o njenom utemeljenju u zakonu i Ustavu. Naime, Zakon o radiodifuziji propisuje da pretplatu plaća onaj ko je prijavio prijemnik, što kako protivnici televizijske pretplate tvrde ukazuje na to da je RTS obmanuo građane tvrdeći da svako ko poseduje električno brojilo mora da plaća, što Zakon o krivičnom postupku tretira kao krivič no delo obmane. Na drugoj strani, kako objašnjava Goran Papović, predsednik Udruženja potrošača, Zakonom o obligacionim odnosima jasno je propisano da se potraživanje bilo kakve naplate, pa samim tim i TV pretplate može ostvariti samo u slučaju da su obe ugovorne strane saglasne, odnosno da se plaćanje televizijske pretplate ne može zahtevati od nekoga ko sa RTS nije potpisao ugovor.
Radio televizija Srbije sa mnom nikada nije potpisala ugovor, niti sam ja ili bilo koji drugi građanin ikad zvanično prijavio televizor.
Plaćanje je u ovom obliku, sa pravne strane, dobrovoljna stvar pojedinca i njegova lična odluka da li želi da plati ili ne. Plaćanje televizijske pretplate na jednoj strani predstavlja zakonsku obavezu ali na drugoj je evidentno da je sam zakon je manjkav. Najbolji primer konfuzije je neregulisan odnos javnog servisa i kablovskih operatera, pa građani moraju da plaćaju i kablovskom operateru i TV pretplatu - kaže Papović.
Osim Zakona o radiodifuziji i Zakona o obligacionim odnosima naplatom televizijske pretplate uz račun za struju direktno je prekršen i, kako tvrde protivnici TV pretplate, Zakon o zaštiti ličnih podataka. Naime, kako tvrdi Papović, elektrodistributivna preduzeća su prekršila ovaj zakon onog trenutka kada su javnom servisu poslala imena svojih korisnika, bez njihovog odobrenja i ugovora koji bi im to omogućio.
Da je reč o kršenju zakona ukazuje činjenica da je Elektrodistribucija bez znanja i odobrenja građana trećem licu prosledila lične podatke, kao što su adresa i matični broj navodi Goran Papović, predsednik Udruženja potrošača.
Ima li vode u Marinkovoj bari
Kada se u obzir uzme kvalitet javnih servisa u većini država EU, razumljivo je protivljenje predstavnika Unije da se u Srbiji, koja plebira da postane njen član ukine televizijske pretplata. Međutim ono što Evropljani, svesno ili nesvesno, prenebegavaju je činjenica da je ono što se kod nas promoviše kao javni medijski servis evropske Srbije daleko ispod standarda koje poznaje Evropa.Činjenica da su godinama unazad udarni termini, posle drugog televizijskog dnevnika, rezervisani isključivo za reprize serija, u mnogome je uticala da je sve više onih kojima i sam pomen TV pretplate podiže krvni pritisak. Ali nisu samo reprize serija, pa ma koliko one bile rekordne gledanosti kako to tvrde u RTS, te koje otvaraju pitanje šta to građani Srbije dobijaju za svoj novac uložen u ono što se naziva javnim servisom.
Više od tri decenije menadžment i uredništvo RTS svakodnevno teroriš u gledaoce širom Srbije emisijom Beogradska hronika, ne pitajući ih da li oni tako nešto uopšte žele da gledaju, a pre svega finasiraju. U normalnim zemljama emisije ovakvog tipa nazivaju se lokalnim ili regionalnim medijskim servisima, pa kao takvi i emituju na lokalnim i regionalnim medijima. Na drugoj strani Beograd ima svoj lokalni medijski servis u vidu Studija B, koji se finsira iz gradskog budžeta. Zato se nameće pitanje opravdanosti zahteva da građani Surdulice, Čačka, Zaječara... finasiraju jednu ovakvu emisiju. Koliko je uopšte za njih značajna informacija koji deo prestonice nema vodu, ili da li tramvaji saobraćaju neometano na liniji od Banjice do Bloka 45. Dok su na drugoj strani već duže vreme, onemogućeni da na programima javnog servisa prate, recimo, utakmice naših timova u košarkaškoj Ligi Evrope. Upravo zbog toga mnogim građanima Srbije licemerno zvuče zahtevi evropskih predstavnika u Srbiji da se odustane od ukidanja televizijske pretplate, umesto da se od vlasti zatraži jasan i precizan odgovor zbog čega Srbija ni posle šest godina, od kada je uvedena obaveza plaćanja TV pretplate, nije dobila javni medijski servis u pravom smislu te reči.
Najomraženiji račun
Baveći se temom RTV pretplate, nemoguće je zaobići podatak da su čačanski privrednici okupljeni oko Unije Čačak 2000, u februaru 2005. prvi javno digli glas protiv ovog nameta organizujući čak i protesni skup na Gradskom trgu, ocenivši ovakvu vrstu nameta kao svojevrsnu pljačku građana i privrednika Srbije. Zbog svega toga, ako bi se tražio zajednički imenitelj bivših jugoslovenskih republika, onda je to svakako otpor prema televizijskoj pretplati, koji ide do te mere da je u Hrvatskoj pokrenuta akcija odjavljivanja televizijskih prijemnika.
Na drugoj strani u Crnoj Gori se još 2008. godine, odustalo od ovakvog načina finasiranja, pa je njihov javni medijski servis postao korisnik budžeta, dok se u Bosni i Hercegovini televizijska pretplata plaća uz račun za fiksni telefon.
Za razliku od Srbije, Hrvatske ili Crne Gore, u BiH funkcionišu tri javna servisa RTV BiH, RTV Republike Srpske i RTV Federacije BiH. Specifičnost ove bivše jugoslovenske republike ogleda se u podatku da se njeni javni servisi ne finasiraju iz naknade za program koji emituju, već putem takse na posedovanje TV i radio aparata. Pa ipak ni obaveza plaćanja uz telefonski račun nije dala očekivani rezultat, budući da su se Bosanci dosetili da posebnom uplatnicom plaćaju samo onoliko koliko iznosi dug za utrošene impulse. Građani Hrvatske, gde je životni standard bolji nego u Srbiji, Bosni ili Crnoj Gori, smatraju da je 10,5 evra mesečno, koliko treba izdvojiti za televizijsku pretplatu, preveliko ulaganje zbog čega su pokrenuli akciju odjavljivanja televizora. Ovoj akciji priključio se i veliki broj medija nezadovoljnih činjenicom najveći deo kolača od pretplate ide u kasu HRT. Drugim rečima, sve ovo nedvosmisleno ukazuje da je, uprkos politič kim, verskim i kulturološ kim razlikama RTV pretplata, na prostorima bivše SFRJ, najomraženiji mesečni račun.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.