Vesti
30. 05. 2013.
Na putu za lokalnu ligu A
Jedan od naših znamenitih reditelja srednje generacije, u svom dečaštvu i mladosti imao je vokalno instrumentalni sastav pod imenom „TV moroni“.
Dakako, provokativni naziv grupe se tada pre svega odnosio na konzumente, a ne na proizvođače TV programa. Ipak, aktuelna rašomonijada oko TV pretplate, RRA, RATEL-a i ostalih skraćenica, uključujući i „Komisiju“ u kojoj učestvuje večiti Rade Veljanovski, te naši TV pregaoci, liče mi upravo na ime, te slabo zapažene grupe beogradske novotalasne scene.
U priči koja je trenutno aktuelna, po beogradskim profesionalnim krugovima pronela se vest kako će američki CNN biti lokalizovan, kako se to stručno kaže, i u Srbiji. Ova vest je izazvala pravu paniku. Posebno među emiterima, odnosno gazdama ovdašnjih, posebno nacionalnih frekvencija (ma šta to značilo, a obično ne znači mnogo).
Zatim među uvek spletkarenju i podmetanju sklonim uredničkim krugovima, jer su isti toliko puta do sada menjali dresove da više i ne znaju za koga igraju. I konačno među izumiteljima dosadašnje zakonske regulative, jer bi pojava CNN-a, kako se to u fudbalu kaže, značajno promenila situaciju na terenu, te se sluti da se mnogi više ne bi naigrali lopte, niti bi istu videli. Osim u TV prenosu. Na kablovskoj, naravno.
I inače, farsa pod imenom medijska scena Srbije polako se bliži kraju, a da ni publika, i što je najgore, sami glumci, ne znaju kako će se sve završiti. Otuda bi pojava organizovanog sistema koji se pokazao uspešnim, što smo i na svojoj koži osetili, dovela u pitanje naš takozvani sistem i sve, da izvinite, tekovine medijskih sloboda, obično ograničene retkim i ne baš velikim platama novinara.
Na stranu to što program CNN-a, koji me već dvadesetak godina informiše o svetskim događajima, liči na razglednicu iz pakla. To me vraća na, sa današnje tačke gledišta, pastoralno vreme kada sam imao prilike da uživo slušam Noama Čomskog, koji je govorio o (tadašnjoj) dramaturgiji programa vesti. Uz mogućnost sitnih odstupanja, interpretiraću:
Na početku se objavi kako je recimo u Meksiku bio zemljotres, što traje ne više od 30 sekundi. Potom aktuelni predsednik ima tri minuta da za zemljotres okrivi Fidela Kastra, ali forma je zadovoljena, zemljotres je ipak bio prvi. Potom aktuelne vesti iz ekonomije, gde uvek treba istaći zabrinutost za stanje ekonomije, potom vesti iz sveta pune krvi i razaranja, ali bez udubljivanja u uzroke sukoba, jer bi obavešten gledalac mogao da postavi nezgodna pitanja.
Potom ono što zovemo crnom hronikom, koju sledi priča, po mogućnosti o porodičnoj tragediji. Na kraju, šaljiva reportaža ili simpatična priča o svetu životinja.
Dakle, poruka vesti je „ovo su opasna vremena, Miki ostani kod kuće“ (B. Štulić). Ali uz priču za kraj, život je ipak tako lep, ne brinite. Naravno, toplih ljudskih priča više nema. Loše vesti se emituju stalno i sve ih je više. Publika ima tendenciju da ogugla na strah. Doduše, kad je nadražaj čula u pitanju, ni mi nismo tako loši, ako smo već loši u svemu drugom. Problem je samo u tome što smo slabo plaćeni, pa s vremena na vreme neki imaju tendenciju da sabotiraju uniformnost. Takvih je, srećom, sve manje.
Tako smo došli do zaključka da TV pretplata i nije najvažnija stvar u našim medijima. Osim u jednom, naravno. „Gospodo Englezi, pucajte prvi“, rečeno je jednom davno u Francuskoj, na početku jednog rata. To je prilično primenjivo kada su u pitanju oni koji su nas u medijima, delujući kao društvenopolitički radnici, svako za svoga gazdu, informisali i obrazovali. (Ovo drugo, svako u skladu sa svojim, obično, malim mogućnostima). Čekajući reakciju na još jednu, možda sasvim neproverenu glasinu o CNN-u, poput one na očiglednu nameru da se ukine pretplata, nateraće ih da zapucaju prvi. Po običaju pucaće u leđa, oni koji svih ovih godine izigravaju džuboks (ubaciš novčić da čuješ svoju pesmu) i oni koji i danas imaju ambiciju da kao društvenopolitički komesari ideološki obrazuju javnost. Samo im fali ideologija. Novca bar do sada nije nedostajalo.
Gde sam tu ja? Pitaće se i pošteni novinar, ali i redovni platiša TV pretplate.
„Nje are on the road to nonjhere“, što bi rekao David Byrne. Jednom davno sam rekao pretpostavljenom - nije nam CNN kriv što smo mi nesposobni. Bio mi je prijatelj, dobro sam prošao. Smenjen sam, privremeno. Sad je još bolje, mogu to javno da kažem. Ne očekujem posledice. One su već nastupile, ali za sve. Osim ako ne prestanemo da se trzamo na one koji viču.
Autor je spoljnopolitički komentator
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.