Vesti
23. 07. 2024.
Od novinara do zatvorenika: Pomoć za Andreja Gnjota
Andrej Gnjot je priveden na beogradskom aerodromu u oktobru 2023. i na zahtev Belorusije upućen Interpolu. Belorusko tužilaštvo optužuje Andreja da je u periodu od 2012. do 2018. godine nije platio porez u iznosu od 900 hiljada beloruskih rubalja.
Prema Andrejevim rečima, slučaj je izmišljen kako bi ga nasilno vratio u Belorusiju i osudio na osnovu političkih članaka. Beloruske vlasti su počele da koriste takvu šemu još 2021. godine, pošto Interpol ne prihvata zahteve za političke članke.
Link na koji možete donirati
Andrej Gnjot je diplomirao na Fakultetu za žurnalistiku Beloruskog Univerziteta BSU i oduvek je bio politički aktivan. Od 1999. godine nastoji da promeni situaciju u Belorusiji na bolje. Posle dugogodišnjeg rada u beloruskim medijima, savladao je i profesiju filmskog stvaraoca.
Godine 2020. Andrej je postao jedan od osnivača i inspirisao stvaranje Udruženja slobodnih sportista SOS.BI, čiji su članovi učestvovali u mirnim protestima i kampanjama solidarnosti.
Članovi ovog Udruženja bili su i među autorima otvorenog pisma sportista i sportskih poslenika sa zahtevom da se prekine nasilje u Belorusiji i da se održe novi fer izbori. Ovo pismo je potpisalo 2000 potpisnika.
Andrej Gnjot je bio jedan od učesnika sastavljača žalbe Međunarodnom olimpijskom komitetu o kršenju članova Olimpijske povelje od strane beloruskih vlasti. Kao rezultat toga, MOK je prestao da finansira Nacionalni olimpijski komitet Belorusije i primorao je A. Lukašenka da podnese ostavku na mesto predsednika NOK-a. Zahvaljujući sportskoj zajednici, otkazano je i Svetsko prvenstvo u hokeju u Belorusiji. Ovo je bio snažan udarac režimu, jer je sport, a posebno hokej, Lukašenkova omiljena „igračka” i propagandno sredstvo.
Od avgusta 2020, Andrej je član grupe za razmenu video zapisa profesionalnih novinara. Andrej je poslao mnogo video snimaka, koji su emitovani na TV kanalu „Real Time“ i drugim nezavisnim beloruskim medijima. A Instagram stranica SOS.BI postala je medijski resurs sa 20 hiljada pratilaca.
Od oktobra 2020. godine počela je represija nad sportistima koji su bili članovi Udruženja. Bili su zatočeni, premlaćivani, suđeni i zatvarani, gde su nastavljali da ih ponižavaju i premlaćuju. Mnogi od njih morali su da pobegnu u inostranstvo.
U junu 2021. Andrej je dobio poziv u Glavno odeljenje Istražnog komiteta Minska. Istražitelj, koji je potpisao dokument, poznat je po vođenju najpoznatijih represivnih političkih procesa, poput slučaja Romana Protaseviča i Eduarda Palčisa. Nakon toga, Andrej je odlučio da napusti zemlju. Prvo u Rusiju, a potom na Tajland, gde je radio i živeo do pritvora.
U oktobru 2022. KGB je označio SOS.BI kao ekstremističku formaciju. To znači da je učešće, pomoć i svaki kontakt sa Udruženjem krivično delo.
U decembru 2022. godine pokrenut je krivični postupak protiv Andreja Gnjota. Viši sud Republike Srbije, gde se tada nalazio Andrej, 7. decembra 2023. doneo je odluku da ga izruči. Na odluku je uložena žalba tek 19. februara 2024. i vraćena na drugo ročište 26. marta i 1. aprila. Sve ovo vreme Andrej je bio u Centralnom zatvoru u Beogradu, među pravim ubicama, silovateljima i vođama narko-kartela. Međutim, i posle ponovljenog suđenja, Andrej je u zatvoru ostao do 5. juna, kada je Apelacioni sud meru zabrane zamenio kućnim pritvorom.
U zatvoru, Andrejevo zdravlje se značajno pogoršalo — leva noga mu je delimično paralizovana. Medicinska nega u zatvoru je bila praktično nedostupna, čak nije dobijao ni obične lekove protiv bolova.
Andrej trenutno nema poslovne ili druge pasivne prihode. Već 8 meseci mora da plaća skupe advokatske honorare, a od 25. aprila mora da plaća kiriju za stan u kućnom pritvoru, koji košta višestruko od tržišne cene. Niko ne želi da iznajmi stan osobi u kućnom pritvoru, a oni koji pristanu, traže visoke naknade. Zakupnina stana za 3 meseca iznosila je 5000 evra — i to je bila avansna uplata samo za potpisivanje ugovora. Ali je potrebno još novca za advokate, hranu i lekove.
Danas je pažnja celog sveta usmerena na Andreja, ali to ne donosi sredstva. Niko se ne obavezuje da plati advokate, iznajmi stan, niko ne donosi hranu Andreju besplatno. Podrška je moralna, politička i javna, ali nije materijalna. Bez advokata je nemoguće braniti se na sudu, a poslednje ročište još uvek nije zakazano. Apelacioni sud Srbije nema vremenskih ograničenja — suđenje se može održati za 2 nedelje ili 3 meseca. Srpska birokratija je jedna od najsporijih u Evropi. Andrejev slučaj je politički, a Srbija nije deo Evropske unije, izuzetno je teško uticati na ovu državu.
Kako se mora osećati čovek u stranoj zemlji, u stranom zatvoru, bez kontakta sa prijateljima i rođacima, bez novca, bez medicinske nege i sa svakodnevnom opasnošću od izručenja na mučenje i smrt? Kućni pritvor je život učinio jednostavnim — postoji veza, a stan nije zatvorska ćelija. Ali ekstradicija nije ukinuta. Potvrđena je, a da biste je ukinuli, morate se očajnički boriti. A za to su potrebni resursi: fizički, moralni i materijalni. Kažu da se život ne može kupiti, ali se u Andrejevoj situaciji može kupiti. Možete promeniti zatvor za kućni pritvor — novcem. Advokati moraju da rade — to iziskuje novac. Zdravlje se mora održavati – to iziskuje novac. Morate jesti i piti svaki dan — to iziskuje novac.
Koliko je potrebno?
10.000 €
Ovo je minimalni iznos koji Andreju treba za početak.
„Da ne biste ponovo završili u zatvoru, potrebno je platiti kiriju za stan za sopstveni pritvor. Cene takvih stanova su mnogo veće od tržišnih, jer niko ne želi da iznajmljuje stanove ljudima u kućnom pritvoru. Po pravilima sam dao avans za 3 meseca — 5000 evra. 25. jul je sledeći rok za plaćanje unapred.
Račun za ročište advokata u Višem sudu pravde 26. marta i 1. aprila iznosio je 7.000 evra. To uključuje pripremu svih dokumenata, žalbe i rad sa dokazima. Takav posao mogu da rade samo domaći srpski advokati i niko drugi.
Mesečna hrana i lekovi koštaju najmanje 500 evra, prema najkonzervativnijim procenama.
Dok smo bili u zatvoru, morali smo da kupujemo hranu (uglavnom konzervisanu) iz zatvorske prodavnice. Inače se ne bi imalo šta jesti: bube i crvi plutali su u zatvorskoj supi, koja se donosila samo u vreme ručka. Cene u ovoj prodavnici su više nego u običnoj prodavnici. Za hranu je trebalo da se troši najmanje 300 evra mesečno. Za 7 meseci zatvora, suma je bila impresivna — 2100 evra.
Ne trošim novac na odeću: imam jednu patike, 4 majice, 1 par pantalona. Sve dok je leto i toplo, to mi je dovoljno. Iako se to ne može nazvati odećom.
Nemam nikakvo zdravstveno osiguranje, jer za to nema para. To je veliki rizik: u slučaju bilo kakve bolesti ili povrede, ili ako vam se noga pogorša, moraćete da platite dosta novca za lekove — ovde se lekovi plaćaju, a za strance su još skuplji“.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.