Vesti

17. 05. 2024.

Autor: Andrej Ivanji Izvor: Vreme

Poslednji potez Ivana Ivanjija

Besmisleno je reći da nas je iznenadila smrt čoveka koji je zagazio u 96. godinu, ali smo nekako počeli da verujemo da je besmrtan i da će, u najmanju ruku, dogurati do stote. Ali, Ivan Ivanji je uvek bio svojeglav. Obavio je što je imao na ovom svetu i otišao pod svojim uslovima

“Koliko se sećam, kad sam video da razdvajaju na ulazu u Aušvic, meni je bilo logično da razdvajaju na sposobne i nesposobne za rad i da će sposobni za rad biti bolje hranjeni, nisam slutio da će nesposobne odmah ubiti. Kad sam dospeo do esesovskog lekara koji je odlučivao ko je zdrav, a ko nije, samo sam rekao: ‘Ich bin arbeitsfähig!’ (Ja sam sposoban za rad!); njemu je bilo svejedno. A sa 15 godina i nekoliko meseci bio sam tu, na oštrici noža, da li sam sposoban za rad ili ne, mada je bilo dece mojih godina koja su proglašena sposobnom, kao neki Žorž Fenje, koji je posle živeo u Parizu, pa se ubio, kao mnogi bivši logoraši.

Pričalo se o koncentracionim logorima i o tome šta se dešava sa Jevrejima širom Evrope, ali mi nismo verovali da je to istina. Još u Aušvicu, kad mi je neki logoraš na pitanje ‘Šta to smrdi?’ odgovorio: ‘To su tvoji roditelji’, verovao sam da preteruju. Zašto pričaju tako ogavne stvari, da se odmah spaljuju ljudi? Da je to istina, shvatio sam nešto kasnije. Dotle je sve bila zanimljiva avantura, a posle je borba da se preživi sledećih pet minuta ili sledeći dan bila važnija nego sve ostalo”, govorio je Ivan Ivanji u velikom intervjuu za “Vreme” nakon što ga je 2016. godine kolegijum bio izabrao za ličnost godine.

Iz Aušvica, u kome je registrovan 27. maja 1944, kao “radno sposoban” posle nekoliko nedelja bio je prebačan u koncentracioni logor Buhenvald kraj Vajmara, u čijim je radnim komandosima robovao narednu godinu dana, do oslobođenja. Čuveni cinični natpis “Arbeit macht frei” (Rad oslobađa), koji je bio marketinški slogan Aušvica, zamenio je za u Nemačkoj jednako zloslutnu etiketu Buhenvalda “Jedem das Seine” (Svakome svoje), napisanu slovima u stilu u Vajmaru nastalog bauhausa koji su nacisti prognali, a koja je krasila gvozdenu kapiju logora na brdu Etersberg, iznad grada Getea i Šilera. Ali to je druga i duga priča o kojoj je napisao roman Slova od kovanog gvožđa.

Ta godina obeležila je nesvakidašnje dug život Ivana Ivanjija, ali na njegovu decu i unuke ta rana igra sa smrću nije uticala ni koji način: nikome nikada nije nametao tu temu, u ponor koji je nosio u sebi propadao bi sam i iz njega izlazio sa novim knjigama, počev od prvog romana Čoveka nisu ubili, koji je napisao kao dvadesetpetogišnjak.

Uprkos savetima dobronamernih psihijatara, nikada nije išao na terapiju, govorio je da se pisanjem oslobađao tereta koji mu je na pleća natovario logor. Voleo je da pripoveda, pa i o tom dobu, ali se gnušao svake patetike sležući ramenima što publika od autora koji su preživeli Holokaust “očekuje kuknjavu”. Od njega je čuli nisu.

Svedok

Ali kada bi ga neko pitao o logoraškim danima i “vremenu zla” kome je svedočio, iako mu je bilo dojadilo da o tome govori, spremno je odgovarao, smatrao je svojom dužnošću da prenese šta je bilo, da se nikada ne bi ponovilo, govoreći istinu i samo istinu, ali ne polažući monopol na celu istinu, svestan da njenu svekolikost niko ne može da obuhvati.

Iako je imao neverovatno, “slonovsko” pamćenje, preispitivao je svako svoje sećanje, kopao po svim dostupnim dokumentima, s vremenom napunio svoju biblioteku stotinama knjiga o koncentracionim logorima, prinudnom radu u Hitlerovoj Nemačkoj, nacizmu, fašizmu i njihovim prorocima. Kada biste ga pitali o nekom događaju od pre pola i više veka, on bi vam spremno odgovarao šta je ko tom prilikom rekao, kakvo je vreme bilo, šta se jelo i pilo, kakve su bile reakcije prisutnih, ko je koga mrko ili blagonaklono gledao…

Njegovim rečima: “Dosadilo mi je da pišem i pričam o Holokaustu, zanima me šta se događa danas. Ali, mislim da mi je obaveza da odgovaram na pitanja, kad sam već ostao živ, a uvek se pojavi neko da zapitkuje. Ne potresam se ja kada se prisećam šta se zbilo, kada govorim i pišem o događajima koje sam doživeo kao dečak sa petnaest i šesnaest godina. Nije u tome problem. Moja večita dilema je kako da u smislu anglosaksonskog zakonodavstva kažem istinu, ništa drugo nego istinu. Celu istinu i inače niko ne zna. A moje sećanje je varljivo, malo je detalja ostalo jasno, mnogo toga je izgubljeno u magli zaborava”. Njegovo koketiranje sa “maglom zaborava” oni koji su ga poznavali nisu uzimali za ozbiljno.

Duže od pola veka vodio je dnevnik koji je zvao “Zbrda-zdola” i u koji je kratko beležio najvažnije privatne i svetske događaje da bi kasnije mogao da osveži sećanje. Tu ne piše samo šta je, na primer, Tito rekao Šmitu, već i gde mu ćerka putuje sa ansamblom “Lole” (KUD “Ivo Lola Ribar”) ili, kasnije, kako su njegovi unuci proslavili rođendan njegovih praunuka.

To već spada u period o kome je pisao u romanu Moj lepi život u paklu.

Odbijao je da ga posmatraju kao pisca Holokausta jer, zaista, pisao je sve i svašta – od istorijskih romana, preko naučne fantastike i krimića, do knjiga za decu. Trilogiju o rimskim carevima Dioklecijan, Konstantin i Julijan smatrao je svojom najvažnijom književnom zaostavštinom.

Operisan od mržnje

Nikada ga nisam čuo da sa mržnjom govori o bilo kome. Govorio je da mu je osećanje mržnje nepoznato. Upozoravao je posle Drugog svetskog rata da ne treba govoriti “Nemci” kada se misli na naciste, a kasnije, u Nemačkoj i Austriji, da ne smeju da govore “Srbi” kada misle na Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića ili Ratka Mladića i njihove zločinačke bande.

Rado je u javnosti hvalio mlade kolege, a kada ne bi imao šta pohvalno da kaže, ćutao bi. Pomagao je kome god je mogao da pomogne i nikada nije očekivao zahvalnost. Pritom je govorio da od ljudi ništa dobro ne očekuje jer tako ne može da se razočara, već samo prijatno iznenadi kada se ispostavi da nije bio u pravu.

Za nas je Ivan Ivanji bio tata, deka, pradeda. Upadali smo mu u reč, prevrtali očima kada bi ponavljao neku priču koju smo čuli nebrojeno puta, nestrpljivo reagovali na njegove pridike, one kakve svi stariji rođaci deklamuju mlađima. Govorio je da voli da drži predavanja samo zato što ga tu niko ne prekida. A na nebrojenim predavanjima i susretima publika bi gutala svaku njegovu reč. Bio je nadaren govornik i jedan od onih retkih ljudi koji je umeo nabolje da promeni i inspiriše one koji bi bili u prilici da ga slušaju.

Do koje mere, videlo se po reakcijama ljudi nakon njegove smrti koja je u 96. godini došla “iznenadno” jer se nekako činio besmrtnim. Sam je nebrojeno puta ponavljao da je njegov garantni rok istekao pre mnogo decenija.

Nimalo se nije plašio smrti, plašio se bola i pre svega fizičke nemoći. Samostalnom, kakav je čitavog života bio, bila mu je noćna mora i sama pomisao da zavisi od drugih.

Radoholik i epikurejac

Sam je počeo da živi sa šesnaest godina, odmah posle logora. Odbio je da mu neko od malobrojnih rođaka koji su preživeli Šou bude staratelj, govorio da mu je posle nacista dosta bilo kakvog starateljstva. Osim od lekara, ja nikada nisam čuo da je od bilo koga tražio ikakvu pomoć. To mu je bilo neprijatno, kao i da sluša pohvale na svoj račun.

Život mu je bio ispunjen radom. “Uvek može da se radi, i kada si bolestan”, govorio je. “Tada samo radiš malo sporije.” Sećam se kako je pod bubrežnim napadom, stenjući od bola, sedao za pisaći sto da nešto završi. Broj njegovih bibliografskih jedinica, više od 150, ako se ne varam, i to bez novinskih članaka, od čega 26 romana, govori sam za sebe. Pisao je i na nemačkom i na srpskom, kako mu kada dođe.

Ali, daleko od toga da mu se život svodio na rad. Naprotiv, bio je epikurejac. Svaki dan posle oslobođenja iz logora smatrao je poklonom u kome treba uživati. Kao dete iz buržujske porodice koje je imalo i svoju guvernantu, o čemu je pisao u romanu Guvernanta, koje je preko noći ostalo bez roditelja i detinjstva, zgrtanje novca, nekretnina, skupi automobili ili garderoba ništa mu pod milim bogom nisu značili. Živeo je sa svešću da sve može da nestane u jednom izdisaju i da treba živeti za trenutak u kome se nalaziš.

Voleo je da dobro jede i pije, provodio je sa porodicom i po dva meseca svakog leta uvek u istoj sobi sa velikom terasom i pogledom na more u hotelu “Slavija” na Slovenskoj plaži, ali mu na pamet nije padalo da kupi kuću na moru, što je srednji jugoslovenski sloj dizanjem kredita sebi bez većih problema mogao da priušti. “Moje je da vas naučim kako lepo da živite”, govorio je mojoj sestri i meni. A šta ćemo mi sa tim da uradimo, to je naša stvar.

A što se kriza u životu tiče, njih prevazilaziš sa svešću da “možeš ono što moraš samo ako hoćeš”. Ne gledaš unapred, ne osvrćeš se unazad, preživljavaš sat za satom, dan za danom. Tako je on preživeo logor.

Tito i partija

Ivan Ivanji je verovao u jugoslovensko samoupravljenje, u jugoslovenski tip socijalizma. Voleo je Tita. Ja sam mu govorio da on u Titu nalazi surogat za oca od koga se oprostio kada je imao dvanaest godina, za očinski autoritet, da ima Vaterkomplex, a on je to sa osmehom prihvatao. Ostao je titoista do kraja, bez ikakve iluzije o svim njegovim greškama i manama SFRJ upozoravajući da uvek sve treba sagledavati u istorijskom kontekstu. Gadio se pogubnog nacionalizma koji je preplavio sada postjugoslovenski prostor.

Kada je Slobodan Milošević 1987. preuzeo vlast u Savezu komunista Srbije, vratio je partijsku knjižicu uz obrazloženje da nije on napustio partiju, već da je partija napustila sebe. Držao se do kraja života maksime da je čovek bez principa i obraza niko i ništa, svestan da čoveka sa takvim stavom u današnjoj Srbiji smatraju budalom. Bio je nepotkupljiv.

Individualac po prirodi, nikada nije bio deo ni jedne grupe, klike, frakcije, kafanske družbe. U Jugoslaviji je pronašao domovinu, kada se raspala ostao je apatrid i pored srpskog i austrijskog državljanstva koje je imao. “Zavičaj mi je Bečkerek, a kod kuće sam u svom stanu na Voždovcu”, govorio je. O tome, o identitetu, pisao je u svom poslednjem romanu Usamljenost manjine, koji je smatrao svojim najboljim književnim delom.

Balerina

Dragoslava Nikolić rodila se u kući u Rakovici. Majka joj je umrla sa dvadeset i šest godina od tuberkuloze. Otac, stolar, predratni komunista, priključio se još 1941. Prvoj proleterskoj brigadi i otišao u šumu. Deci je rekao da ide da se bori za njihovu bolju budućnost, da budu dobra, da će se vratiti kada pobedi. Nije se vratio. Raznela ga je granata na Sutjesci. Ona je to saznala tek posle rata. Dotle ga je čekala.

Nju, njenu sestru i brata za vreme okupacije čuvao je ujak, nadrealista, slikar, salonski komunista. Kuvao je supu od kopriva, pravio gulaš od puževa kada nije bilo ničeg drugog. U dvorištu male porodične kuće inscenirao je predstave za decu. Ona bi igrala, stalno je igrala, skakala u ritmu neke zamišljene muzike. Nikada nije prestala da igra.

Radojica Živanović Noe ju je skicirao olovkom kako igra, podiže nogu do glave, kako spava. Imam u kući čitav niz crteža koje je prikazuju u pokretu. Njegovi autoportreti iz tog vremena prikazuju ga kako praznim očima zuri u nešto zlokobno. Ili je prosto bio zabrinut sa troje sestrine dece usred svetskog rata.

Počele su borbe za oslobođenje Beograda. “Rat je gotov!”, uzviknuo je jednog dana Noe. Rekao je da ide do centra da slavi, naredio im da ne izlaze iz kuće, rekao da će doći pre mraka. Nikada se nije vratio. Kao što joj se ni otac nije vratio. “Zalutali metak”, pričalo se kasnije mada ima i drugih verzija iste pogibije. Nju nije mnogo zanimalo kako je stradao kad se nije vratio. Čitavog života borila se protiv osećanja da se ljudi koje voli neće vratiti kud god da su pošli.

Imala je devet godina kada je rat u Jugoslaviji završen. Mnogobrojne tetke i stric prodali su porodičnu kuću, i nju, njenu malo stariju sestru i malo mlađeg brata strpali u dom za decu bez roditelja u Zvečanskoj. Nikada im to nije zamerila. Kada su počele da pokazuju brigu za decu poginulog brata, tetke su htele da se školuje za tekstilnu ili štamparsku radnicu. A ona je htela da igra, samo je htela da igra.

Sama se upisala u baletsku školu kod tada čuvene Nine Kirsanove. Umalo da je ne završi, ne zbog igre – igrala je kao prava mala balerina, svaki njen korak i skok ispunjavali su prostor radošću – već zbog klavira. U baletsku školu išle su uglavnom devojčice iz buržujskih porodica koje su imale klavir kod kuće i privatne časove muzike, a ona je bila siroče iz Zvečanske. Prozvali su je “kengur” zato što se činilo kao da preskače u neki drugi svet kada bi izvodila grane jeté, u svet u kome joj na otvorenoj sceni aplaudiraju ujak, otac i majka.

Povodom očeve smrti dajem ovoliko prostora majci jer bi neprimereno bilo pisati o njemu, a ne pisati i o njoj. U šest godina mlađu balerinu Savremenog pozorišta na Terazijama Ivan Ivanji se zaljubio kada je imao 36 godina. Bila je njegov život, njoj je posvetio roman Balerina i rat. Bili su u braku duže od pola veka. Dvoje ljudi koji su kao deca izgubili roditelje, kojima ni grobno mesto nisu znali, jedan u drugom su pronašli ono što vernici pronalaze u Bogu.

Od kada ga je napustila na Veliku subotu pre devet godina, dijagnostifikovao je kod sebe ludilo jer je svakog dana pričao sa njom. Svaki put kada bi mu se nešto lepo događalo, stideo bi se što je još uvek živ, a nje nema. Bio mu se izbrisao osmeh sa lica.

Disciplinovan i odgovoran kakav je bio, nije joj se odmah priključio jer još uvek nije bio završio sav posao. Pisao je dve knjige godišnje na dva jezika i bezbroj članaka za “Vreme”.

Kao jedan od poslednjih živih svedoka “vremena zla”, smatrao je svojom dužnošću da neprestano upozorava na opasnosti koje donosi zaborav, na povratak nacionalizma, rasizma i modernih diktatora, na smrt izbegličke dece koja beže od ratova i nemaštine u svetu koji se ponovo nalazi na prekretnici.

“Bavite se tom decom”, govorio je. “Njihovo davljenje u moru jednako je strašno kao gušenje jevrejske dece u gasnim komorama.” Bio je zabrinu za svet koji se ponovo našao na raskršću.

Smrt u Vajmaru

Tata nije čekao smrt, išao joj je u susret. Kao toliko puta dosad, krenuli smo za Vajmar 4. maja. Sam više da putuje nije mogao, ali je voleo.

Dok smo bili u gradu “najsvetlijeg i najmračnijeg” što Nemačka može da pruži, blagoslovio je naslovnu stranu svoje nove knjige koju, kao i sve prethodne, objavljuje Laguna pod naslovom Bilo jednom u Jugoslaviji, imao u vajmarskom pozorištu književno veče posvećeno bauhausu pod nacional-socijalizmom i čitao iz romana Slova od kovanog gvožđa, otvorio u Vajmaru Muzej prinudnog rada u nacističkoj Nemačkoj, dao sijaset intervjua za nemačke medije.

Potom je večerao špargle i popio belo vino u Geteovoj omiljenoj kafani “Beli labud”, pričao o svom belom labudu Dragani, otišao u Hitlerov omiljeni hotel “Elephant” (Slon) gde je fireru u inat voleo da odseda, legao u krevet i zaspao, ovog puta zauvek, i to na Dan pobede nad fašizmom 9. maja 2024. u 96. godini, u gradu u koji su ga nacisti bili deportovali u proleće pre 80 godina sa namerom da ga ubiju, jedva desetak kilometara od koncentracionog logora Buhenvald. Konačno je bio obavio sav posao.

Da je tako opisao smrt nekog svog junaka, rekao bih mu: “Pretera ga, tata, malo je to previše simbolike”. A to čak nije bilo sve. Slavio se hrišćanski praznik Vaznesenje, dan kada se Isus vinuo u nebesa, pa su celim Vajmarom odzvanjala crkvena zvona. U hotelskoj sali, u kojoj je često imao književne večeri, održavao se koncert klasične muzike. Dva dana kasnije, u Skupštini grada bila je izložena Knjiga žalosti.

Kao da je inscenirao sopstvenu smrt, Ivan Ivanji je otišao pod sopstvenim uslovima. Ne samo da nisu uspeli da ga ubiju, već je za sobom ostavio dvoje dece, četvoro unuka, troje praunuka i duboku brazdu u podneblju u kome je živeo. Radoznao do samog kraja, bio se pitao šta će iz nje na kraju da iznikne.

Lepi život u paklu

Književnik, prevodilac i autor “Vremena” Ivan Ivanji preminuo je 9. maja u 96. godini.

Napisao je 26 romana, neke izvorno na srpskom, neke na nemačkom, tri zbirke pripovedaka, tri knjige poezije, pisao je drame, knjige za decu, memoare, eseje…

Na nemački je, pored ostalih, prevodio Kiša i Albaharija, sa nemačkog Brehta, Borherta, Grasa, Bela, Encesbergera, Jaspersa. Prevodio je mađarsku poeziju na srpski.

Radio je kao nastavnik nacrtne geometrije, kao novinar, bio je umetnički direktor Savremenog pozorišta na Terazijama, zamenik upravnika Narodnog pozorišta, Titov prevodilac za nemački jezik. Gostovao je, kako je sam govorio, u diplomatiji kao ataše za kulturu i štampu u jugoslovenskoj ambasadi u Bonu od 1974. do 1978. godine. Do raspada SFRJ bio je generalni sekretar Saveza književnika Jugoslavije.

Bio je počasni građanin Vajmara, nosilac najvišeg državnog odlikovanja pokrajine Tiringije, ordenja Nemačke i Austrije. Koliko je autoru ovog teksta poznato, od SFRJ, njenih naslednica pod raznim imenima i države Srbije nikada ni jedno priznanje nije dobio.

Rođen je u Zrenjaninu 24. januara 1929. godine u sekularnoj jevrejskoj lekarskoj porodici. Roditelje su mu ubili ubrzo nakon nemačke okupacije 1941. godine. On je preživeo nacističke koncentracione logore Aušvic i Buhenvald. Kasnije je pisao o “svom lepom životu u paklu”.