Vesti

09. 02. 2024.

Izvor: Naša Mesta

Ćutalo se na korupciju u oblasti sufinansiranja medija

Srbija nikada nije izdvajala više novca za medije, ali je dozvolila da stopa korupcije prati to impresivno povećanje izdvajanja. Postoje tri nivoa isisavanja novca iz budžeta opština i gradova. Vlast je do sada ćutala na očiglednu korupciju u oblasti sufinansiranja medijskih sadržaja. Novi medijski akti su korak od sedam milja, ali bez političke i pravosudne volje neće se korupciji stati za vrat, rekao je u intervjuu za „Naša mesta“ Branko Žujović, novinar i urednik brojnih subotičkih medija koji se bavio istraživanjem konkursa sufinansiranja medijskih projekata.

Kako na „papiru“, a kako u praksi izgleda konkurs za sufinansiranje medijskih projekata na lokalu – istraživali ste to, možete li nam navesti neke primere?

Nedostatak spremnosti kolega da etičke profesionalne standarde postave ispred duboko usađenog osećaja da bi im profesionalnim postupanjem bila ugrožena egzistencija, obesmišljava koncept sufinansiranja medijskih sadržaja, naročito u lokalnim sredinama. Ideja da se iz javnih kasa izdvaja novac za sufinansiranje medijskih projekata na papiru zaista izgleda sjajno, ali smo, svojevremeno, prevideli da mi nemamo do kraja profesionalno izgrađene redakcije. Niko lokalnom novinaru, koji radi za crkavicu, ne može da garantuje ništa u pogledu njegove materijalne sigurnosti. Ogromna većina njih zbog egzistencijalnog straha čini otklon od profesionalnih etičkih standarda. Ti ljudi radije pribegavaju nekoj vrsti saučesništva sa vlasnicima kapitala i onima koji imaju političku moć, a pritom često krše javni interes. U toj vrsti “samoodbrane” pribegava se svojevrsnoj mimikriji, takozvanom nezameranju. Teži se registratorskom prenošenju zvaničnih saopštenja i izjava, bez ikakve provere, uz prećutkivanje zaista važnih informacija i činjenica.

Na sceni je interesni incest

Kada sam prošle godine objavio, dokumentima i nespornim činjenicama potkrepljenu vest da je lokalno javno preduzeće kupilo uređaj zvani “starter”, preplativši ga više od deset puta, niko u Subotici tu vest nije preneo. Vest je preneo jedan jedini sajt koji inače ne učestvuje na medijskim konkursima. Imamo paradoks da javni interes štite novinari i mediji koji ne dobijaju finansijsku podršku iz budžeta. Ostali, koji dobijaju priličan novac, ćutali su kao zaliveni. Time su postali posredni saučesnici očigledne kriminalne radnje. Niko vest nije preneo ni kada je to javno preduzeće uređaj na kraju vratilo dobavljaču, uz povraćaj novca. Ovakva nezdrava klima u samim medijima, u kojoj novinari ne smeju da kažu “ne” vlasnicima medija i političarima, širom je otvorila vrata fantomskim medijskim organizacijama, koje često predvode sami vlasnici lokalnih medija. Barem u Bačkoj, one ekskluzivno formiraju medijske komisije koje njihovim medijima na konkursima dodeljuju ogromne sume novca. To je korupcijski perpetuum mobile i grozan interesni incest kom, zbog očiglednog sukoba interesa, neko konačno treba da stane na put.

Kakve su sve zloupotrebe u pitanju?

U Odžacima scenografija u okviru jednog od medijskih projekata plaćena je iz opštinske kase 900.000 dinara. Kada sam sa kolegom snimateljem otišao da pregledam kompakt-diskove sa snimcima kojima je pravdan taj projekat, ispostavilo se da nikakve scenografije na snimcima nema. Za idejno rešenje te nigde pronađene scenografije Vladanu Stefanoviću plaćeno je 230.000 dinara. Deo izrade scenografije koštao je 350.000 dinara i obuhvatao je kupovinu vodenih bojica, lepka u stiku, četkica za vodene bojice, lenjira, draperija, kvaka, kesa za smeće, krovne letvice, valjka za krečenje i još koječega. U Subotici je Stefanoviću plaćeno nekoliko stotina hiljada dinara za uslugu šminkanja i kostimiranja. U mnogim papreno plaćenim “projektima” nema pravdanja troškova. Ako je nepostojeća scenografija u Odžacima građane koštala 900.000 dinara, onaj ko je konkurisao morao je da plati još toliko, jer je opština pokrivala polovinu ukupne vrednosti projekta. Sve je ovo samo kap u moru.

Međusobno jedni drugima dodeljuju sredstva

U Bačkoj imate jedan relativno uzak krug ljudi koji učestvuju u radu komisija, predvode medije i međusobno sami sebi dodeljuju sredstva. Imate projekte u kojima takozvani “bočni igrači”, a neki su u međuvremenu postali pravi mali medijski “magnati”, jednostavno sav iznos dobijen na konkursu prebace firmama Vladana Stefanovića i još nekih učesnika. Toga samo u Bačkoj ima toliko da bismo mogli ovde da govorimo ceo dan.

Želite li konkretan primer? Na jednom od medijskih konkursa u Malom Iđošu, udruženju “Putevi prirode” dato je 600.000 dinara za četiri kratka teksta, obima jedne tradicionalne novinarske šlajfne. Pomenuto udruženje, dokazao sam to kristalno jasno dokumentima, povezano je sa Veselinom Stefanovićem, bratom Vladana Stefanovića, vlasnika TV Subotica i još nekoliko medija u Bačkoj i Banatu, ali i osnivačem medijske organizacije “Komnet”. Da stvar bude tragikomična do kraja, ti kratki tekstovi su doslovno prepisani. Dva su prepisana sa “Vikipedije”, a preostala dva iz jednog naučnog rada koji sam pronašao i citirao. Članovi komisije, koja je odlučila da jedna jedina reč u jednom od tih tekstova košta 438,59 dinara, tesno su povezani sa Stefanovićem, to je očigledno ukoliko zavirite u sastave komisija godinama unazad. Ti preplaćeni i plagirani tekstovi objavljeni su na sajtu koji je povezan sa Stefanovićem. Početkom prošle nedelje, dao sam izjavu u policiji. Rekli su mi tamo da je nemoguće utvrditi stvarnu vrednost tih tekstova. Slutim da će ta maloiđoška kap u koruptivnom moru takođe vremenom ispariti, jer u našim institucijama do sada nije postojala politička klima da se urede medijski konkursi.

Da li je novi Pravilnik o sufinansiranju doneo neka bolja rešenja?

Da pođemo od opšteg okvira. Naše društvo trpi geopolitičke udare spolja i koruptivne udare iznutra. Kolokvijalno, to možemo da nazovemo “eksplozijom” i “implozijom”. Suštinski, nema razlike između Nato bombardovanja ili pljačke pošte u Kosovu polju i projektne pljačke bilo kog ovdašnjeg budžeta. Razlika je jedino u formi, dok je potpuno svejedno stradate li u eksploziji ili imploziji, s tom razlikom, kako je primetio jedan moj prijatelj, da se posledice bombardovanja i otimanja daju sanirati i rešiti. Želim da kažem da to unutrašnje razaranje Srbije korupcijom, a medijski konkursi jesu dobar primer za tu vrstu razaranja društva, može da bude prekinuto jedino ukoliko bude političke volje za tako nešto.

Imamo još jedan paradoks. Bez imalo sumnje, Srbija nikada nije izdvajala više novca za medije, ali je dozvolila da stopa korupcije prati to impresivno povećanje izdvajanja. Ukoliko ne bude pomenute političke volje, biće nam uzaludni svi pravilnici koje ćemo usvajati.

Novi pravilnik deluje kao korak od sedam milja, ali bez političke i pravosudne volje nema rešenja

Pisao sam 2022. godine o potrebi da se uspostavi jedinstvena onlajn platforma na kojoj će jednim “klikom” biti dostupne sve informacije u vezi sa medijskim projektima. Ne tvrdim da je komisija, koja je pripremila nova rešenja, to pročitala kod mene, ali je sjajno ako smo došli do istovetnog zaključka. To ohrabruje. Ohrabruje i sistem bodovanja projekata, kao i bodovanje članove komisija. Nenormalno je da u Bačkoj, kada su posredi komisije za odlučivanje o medijskim projektima, dominiraju fantomske medijske organizacije kao što je Stefanovićev “Komnet”, grupa koja sebe naziva Društvom novinara Vojvodine i još nekoliko takvih organizacija koje se skoro isključivo bave delegiranjem članova medijskih komisija. Ukoliko sam dobro obavešten, Udruženje novinara Srbije već godinama nema svoje predstavnike u medijskim komisijama na području Bačke, ali i cele Srbije. Ta činjenica puno govori sama za sebe.

Da zaključim. Novi pravilnik deluje kao korak od sedam milja, ali bez političke i pravosudne volje da se korupciji stane za vrat nijedan pravilnik sam po sebi neće biti sam po sebi rešenje. Tu stvar ne treba posmatrati samo u okviru onoga što se događa sa medijskim konkursima. Broj u profesionalno snažnih lokalnih medija obrnuto je proporcionalan intenzitetu opšte korupcije u lokalnim sredinama. Politička volja koju sam pominjao, dakle, ne odnosi se samo na pitanje sufinansiranja medijskih sadržaja.

Postoji li bojazan kako će ta rešenja izgledati u praksi?

Katastrofalno predviđam i klonim se prognoza. Ukoliko oni koji zaista odlučuju i dalje budu tolerisali medijske mangupe u svojim redovima, praksa će možda poprimiti drugačiju formu, ali će problem ostati. Govorimo o milionima, desetinama miliona evra zgrnutih proteklih godina.

U svom istraživanju „Milioneri iz konkursnog blata“ kažete da postoje tri nivoa isisavanja novca iz budžeta opština i gradova- direktno učešće, učešće preko bočnih igrača i pojavljivanje u ulozi podizvođača. Možete li objasniti sva tri nivoa i prokomentarisati da li će novi Pravilnik to omogućiti.

Direktno učešće je jasno: osnivač medija prijavljuje se i dobija novac. Problem je što postoje ozbiljne indicije da su istovetni projekti prilagani u više opština i gradova. Pitanje je kako su ti projekti pravdani,jer su lokalne redakcije male. Dodatna budžetska slast takvim igračima dolazi od bočnih igrača. Imate Milana Švelja iz Kule. Šveljo vam je postao lokalni medijski magnat. Sav novac koji je dobio u Subotici pre koju godinu, o tome sam detaljno pisao, ukupno 2.500.000 dinara, prebacio je “podizvođačima”: Vladanu Stefanoviću i ostalima koji se neprekidno pojavljuju na medijskim konkursima, ali i kao članovi medijskih komisija koje o konkursima odlučuju. To je čitav rašomon, ali ponovo, samo kap u moru. Bočni igrači su organizacije poput pomenutih “Puteva prirode”. Tako vam je Vladan Stefanović jednom direktan učesnik, drugi put je podizvođač Milanu Švelju, a treći put posredstvom brata kao veze dobija novac od projekata bočnih igrača, kao što je slučaj u Malom Iđošu.

Kako vidite sudbinu lokalnih profesionalnih medija

Hajde da krenemo opet od opšteg okvira. Ono što smo u lokalnim medijima posejali onda kada je dozvoljeno da svaki golubarnik istakne antenu i otvori radio stanicu, a naročito tokom proteklih skoro četvrt veka, danas žanjemo. “Nezavisni” mediji, sa druge strane, često imaju političku agendu određenu grantovima koja ograničava njihovo profesionalno delovanje. Sjajno je ukoliko izveštavaju o položaju stranih radnika u Linglongu, ali je vrlo loše ako se prave da ne postoji petostruko veći broj obolelih od karcinoma u Surdulici, a to povećanje broja obolelih dovodi se, opravdano, u vezu sa lokalnom fabrikom koja dolazi sa druge strane sveta. O tome možete da pronađete tek po koju vešticu.

Hajde da budemo do kraja konsekventni. Vlast je do sada ćutala na očiglednu korupciju u oblasti sufinansiranja medijskih sadržaja. Ali, vama onda dođe opozicija čiji glavni lider hladno obeća da će „otvoriti medije“ kada dođe na vlast. Kao da 2009. godine nije bilo ništa, i kao da se njegovo ime ne dovodi u vezu sa kontrolom medija. Kakve će medije otvoriti? Nisu mediji konzerva. Ovde je potrebna politička klima koja će kultivisati sasvim novu medijsku kulturu, a to se još dugo neće dogoditi. Ne živim u iluziji da postoje neutralni mediji, ali treba da postoje i postoje mediji koji, bez obzira na osnivača i politiku kojoj naginju, ne prećutkuju važne informacije i činjenice. Onda kada umesto servilnih i “nezavisnih” medija budem imali profesionalno snažne medije, to će istovremeno značiti da imamo javnost i da je korupcija svedena na nivo koji iznutra ne ugrožava društvo i samu državu.

Pominjali ste više puta da trebe obezbediti transparentnost procesa projektnog sufinansiranja, a posebno metode evaluacije projekta. Da li je to, po Vašem mišljenju, urađeno u novim aktima?

U Odžacima su nam zvaničnici opštinske administracije rekli da ih ne zanima valorizacija, već samo formalna pokrivenost “papirima”. Dodali su da je medijske konkurse “kontrolisala” žena za koju su istovremeno rekli da nema potrebne kvalifikacije za to. Taj sporni projekat, u okviru kojeg je plaćena nepostojeća scenografija, zapravo je salata tekućih kratkih izveštaja iz neke od informativnih emisija u rasponu od lokalne fudbalske lige do lokalne skupštine i od vrtića do pijace.

Novi pravilnik deluje kao unapređenje postupka evaluacije: Ukoliko platite 150.000 ili više za prilog od minut, minut i po, a često ni ne možete da pronađete emisije koje su debelo plaćene, tu nešto ozbiljno škripi. Nikada, na primer, nisam video video priloge pomenutog Milana Švelja koji su papreno plaćani, na primer u Subotici po 125.000 dinara. Naprosto, tih snimaka nema. Pitanje evaluacije vraća nas na pitanje političke volje da se svemu ovome stane na put.

Da li će i dalje biti važno da projekat bude samo „papirološki pokriven“?

Ne bi smelo da se tako nešto događa. Iskustvo nam sugeriše oprez i izostanak očekivanja da je tako nešto moguće. Slovo pravilnika kaže da će biti bolje. Trudim se da budem delotvorni pesimista, po receptu Dragoša Kalajića.

Zalažete se za onlajn platformu za medijske konkurse – kako bi ona obezbedila transparentnost i svrsishodnost sufinansiranja medija?

Pomenuo sam da je komisija koja je pripremala novi pravilnik došla do zaključka da je nova informaciona platforma neophodna. O potrebi uvođenja te platforme sam i ja pisao. Ponavljam: drago mi je što smo došli do istovetnog zaključka. Onlajn platforma trebalo bi da omogući trenutni pristup važnim informacijama. Znaćemo ko čini komisije. Nećemo više čekati da se lokalne samouprave smiluju i pošalju sastave komisija poštom, nakon nedelja i nedelja čekanja. Znaćemo ko ogromnim sredstvima podržava kakav i čiji projekat, što je takođe važno. Hoće li to biti dovoljno da se upozori na zloupotrebe i da država reaguje na njih, videćemo.

O sagovorniku:

Branko M. Žujović (1975), novinar i urednik brojnih subotičkih televizijskih, štampanih i onlajn medija. Radio je pet godina u Pekingu (2012 – 2017), u redakciji Kineskog međunarodnog radija, a od 2010. do kraja 2014. godinem bio je komentator Glasa Rusije. Piše za RT Balkan, “Pečat” i Kinesku medijsku grupu, pretežno prateći Kinu i Daleki istok. Piše o brojnim zloupotrebama u lokalnoj zajednici.

Dobitnik je “Zlatne Nike” za najbolju pisanu reportažu na festivalu “Interfer” 2021, specijalnog priznanja Udruženja novinara Srbije za seriju tekstova u vezi sa medijskim konkursima 2022. i globalne nagrade za komentar (“Silk Road Global News Award”) koju svake tri godine dodeljuje Medijska mreža Puta svile u aranžamanu dnevnika “Ženmin žibao” u Pekingu (2023. godine). Bio je potpredsednik UNS-a (2009 – 2013).

Objavio je tri knjige (“Srbija na Putu svile”, “U potrazi za državom” i “Vračević – prilozi za istoriju sela”).