Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Vesti
20. 02. 2012.
Novinari i propagandisti
Odmah da kažem: neću da polemišem sa Ljiljanom Smajlović (Danas 15. februar), neću da branim ili opravdavam koleginice i kolege koje ona opisuje veoma ružnim rečima, ali hoću da reagujem bar na neke neistine kojima se Lj. S. služi kao argumentima.
Piše ona tako da je...“režim Slobodana Miloševića ubio Slavka Ćuruviju, kom NUNS u jesen 1998, kao „udbašu“ i „rodonačelniku žute štampe“ u Srbiji nije dao podršku. Tek je mrtvog Slavka NUNS prigrlio kao svog mučenika“. Bez imalo stida tvrdi to Lj. S. iako je Slavko dolazio u Medija centar, koji je deo NUNS-a, držao konferenciju za novinare, iako je stalno bio u kontaktu sa nama, iako je on bio jedan od onih s kojima smo razmenili telefone za „ne daj bože“, pa smo tako i došli u štampariju koja nije htela da štampa njegove novine...
Povod za njeno žustro reagovanje očigledno nije toliko odgovor na, istini za volju, nimalo nežan tekst kolege Miloša Vasića (Danas 13. februar), koliko odluka Apelacionog suda u Beogradu kojom se Nezavisnom udruženju novinara Srbije (NUNS) priznaju ista prava na Dom novinara kao i Udruženju novinara Srbije (UNS). Sud je, kaže Lj. S, doneo „politički dirigovanu odluku... pozivajući se ne na zakone, već na revolucionarne zasluge udruženja koje je politički blisko sadašnjim vlastodršcima“.
Kako sam ja jedan od osnivača NUNS-a, čime se ponosim, iako sam pre toga dugo godina bio član UNS-a, čitaoce treba samo ukratko podsetiti šta su to i zašto ovi „revolucionari“ uradili pre 19 godina, kada više nisu ni mogli ni hteli da budu članovi (ondašnjeg) UNS-a.
Autoritarni režim Slobodana Miloševića bio je početkom devedesetih godina prošlog veka u punom zamahu, a sve njegove ratne i druge poduhvate besramno su podržavali mediji koji su bili pod kontrolom vlasti i u kojima su se novinari pretvorili u najobičnije propagandiste. Malo je bilo nerežimskih medija u kojima su novinari i dalje nastojali da ostanu verni osnovnim pravilima profesije. Opirući se represiji, nasrtajima na slobodu štampe, spontano su nastajale i organizacije kao Savez nezavisnih sindikata novinara, Odbor za slobodu medija, a posle Skupštine UNS-a održanoj na Tari, jula 1992, kada je praktično uspostavljena kontrola režima nad UNS-om, i Predsedništvo Vanredne skupštine Udruženja novinara u stalnom zasedanju.
Lj. S. kaže da se „seća okolnosti pod kojima se u prostorijama Vremena radilo na političkom i finansijskom projektu zvanom NUNS“. To ima veze sa istinom samo utoliko što se i u Vremenu, kao i u drugim redakcijama i pomenutim institucijama, pogotovo nakon neuspešnih razgovora sa rukovodstvom UNS-a posle Tare, uveliko razmišljalo o potrebi da se osnuje jedno novo, pravo novinarsko, profesionalno udruženje. Nikakav politički i finansijski projekat nije stvaran u Vremenu, gde sam i ja radio, pa bih verovatno i znao nešto o tome.
A da je sve naše nezadovoljstvo stanjem u medijima i postojećem novinarskom udruženju, svim našim „teorijskim“ razgovorima, trebalo pretočiti u nešto konkretno, doprinela je i odluka RTS-a januara 1993. da se 1.103 radnika pošalju na „prinudni odmor“. Osnovan je Fond novinarske solidarnos ti, koji je posle apela javnosti i pomoći Credibel banke došao i do minimalnih sredstava za pomoć najugroženijim kolegama. U jednom montažnom kontejneru, u holu Doma omladine nastao je i Medija centar, koji je postao i sedište Fonda.
Vanredna skupština Udruženja novinara u stalnom zasedanju, Sindikat Nezavisnost, Fond solidarnosti, Odbor za slobodu medija... sve te i druge organizacije, uz sve veće nezadovoljstvo stanjem u medijima (naravno i u društvu uopšte), totalnim gubitkom kredibiliteta UNS-a kao profesionalne novinarske organizacije i istovremeno sve veći pritisak vlasti uz optužbe da smo izdajnici i strani plaćenici, jednostavno su nas naterali da osnujemo novo udruženje u kojem bi novinari mogli da budu samo novinari.
To je najzad i ostvareno 25. marta 1994. U dupke punoj velikoj sali Doma omladine osnovano je Nezavisno udruženje novinara Srbije, za prvog predsednika izabran je ugledni novinar RTS-a (dok nije proglašen nepodobnim) Dragoljub Nikitović Nikita. NUNS je ubrzo postao član Međunarodne federacije novinara, a u jesen iste godine registrovan je i Medija centar.
Svojevrsna je ironija da su i NUNS i Medija centar nastali upravo „zahvaljujući“ tadašnjim najvećim protivnicima - UNS-u (koji je postao slepo oruđe režima) i Tanjugovom Međunarodnom press centru (koji je u najkritičnijim trenucima praktično bio zatvoren, pogotovo za strane novinare). Uspešno, profesionalno delovanje i brzo stečeni ugled u zemlji, kao i kod stranih kolega, bio je razlog više da UNS vodi stalnu kampanju protiv NUNS-a i ometa dobijanje svih pogodnosti koje je država davala novinarima. Naravno da UNS-u ni na kraj pameti nije bilo da nam ponude bar deo zgrade koja je bila namenjena svim novinarima. Uostalom, za to pravo NUNS se, posle višegodišnjeg suđenja, izborio tek nedavno odlukom Apelacionog suda.
Iako i ja mislim da je stanje u medijima danas daleko od sjajnog, besmisleno je upoređivati, u stvari izjednačavati sadašnje vreme i uslove sa onim u vreme Miloševića. „U Vremenu sam bila zato što u režimskim medijima u ono vreme nije bilo moguće izražavanje drugačijeg mišljenja, baš kao što to nije moguće ni danas.“ A da li se Lj. S. seća šta je nezavisnim medijima i novinarima radila ona vlast, ako ne baš i njoj lično? Proganjala nas je, maltretirala, prisluškivala, osuđivala, zatvarala novine, najzad i ubila Slavka.
Teško je uzdržati se i ne polemisati, kao što sam obećao na početku teksta. Uostalom, na sajtu NUNS-a u arhivi, postoji i članak napisan povodom 15. godišnjice NUNS-a. Tamo, na osnovu dokumenata, i Lj. S. može da se podseti događaja vezanih za osnivanje NUNS-a, ali i onoga što je prethodilo tome, a što Lj. S. možda ne zna, jer i nije bila ovde.
U skladu sa rečnikom Lj. S., koja govori o „revolucionarnim zaslugama udruženja“ (NUNS-a), autor ovog teksta razmenio je mišljenje sa osnivačkim „tvrdim jezgrom“ (izvinjavam se ovog puta izostavljenim) koje se borilo i izborilo da novinari Srbije dobiju pravu profesionalnu organizaciju. Hvala na podsećanju i podršci Gordani Logar, Milanu Vlajčiću, Draganu Janjiću i Velimiru Ćurgusu Kazimiru.
Autor: Hari Štajner, novinar, jedan od osnivača NUNS-a i prvi direktor beogradskog Medija centra
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.