Vesti

20. 02. 2012.

Čiji je Dom novinara

Zgrada Doma novinara Srbije u beogradskoj Resavskoj ulici više od deceniju predmet je spora Udruženja novinara Srbije (UNS), koje tvrdi da je jedini vlasnik objekta, i Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), koje smatra da i oni imaju pravo vlasništva nad tom imovinom, budući da su njegovi članovi nekada bili članovi UNS-a. O tome da li je nedavna presuda Apelacionog suda po kojoj je zgrada proglašena zajedničkim vlasništvom rešenje prihvatljivo za obe strane ili izvor novih nesporazuma i sudskih sporova razgovarali smo s Jelkom Jovanović, potpredsednicom NUNS-a, i Ninom Brajovićem, generalnim sekretarom UNS-a.

Politika: Kakva je vaša reakcija na presudu Apelacionog suda?

Brajović: Presuda je nezakonita zato što ne postoji nijedan zakon koji može da utvrdi da neko može da stekne zajedničku imovinu na taj način. Imovina se stiče pravnim poslom, zakonom, nasleđivanjem, što, takođe, NUNS ne ispunjava. U tri
različita sudska spora pred šest sudskih instanci sudovi su potvrdili da je UNS vlasnik Doma novinara. Dakle, ova presuda je izuzetak i Apelacioni sud je doneo koristeći se moralno-političkim, a ne pravnim kriterijumima, pa je jednom većinskom udruženju novinara oduzeto moralno pravo da u potpunosti raspolaže svojom imovinom.

Jovanović: Mi nismo ni do sada komentarisali presude, pa nećemo ni ovu iako je izvršna u našu korist. U izvesnom smislu postupak još traje zbog zahteva za reviziju i ustavne žalbe koje je podneo UNS, pa jedino što mogu da kažem jeste
da moje kolege i ja smatramo da su se pravda i pravo ovog puta susreli.
Apelacioni sud je prihvatio svedočenja, pre svega, naših svedoka, među kojima su bila i dva bivša predsednika UNS-a, Zaharije Trnavčević, koji je naš član, i Ljiljana Zorkić-Turudić, koja je aktivna članica UNS-a i danas. Oni, kao i niz
drugih svedoka, potvrdili su da je velika grupa novinara u vreme devedesetih bila prinuđena da osnuje novo udruženje jer nisu mogli u okviru tada jedinog udruženja UNS-a nekoliko godina da nametnu profesionalnost. Suprotstavljali su
se služenju režimu, ratnohuškačkom i propagandnom radu i svim ostalim stvarima koje su bile svojstvene režimu Slobodana Miloševića i njegovim sledbenicima. Pokazali smo i da se rukovodstvo UNS-a nije držalo sopstvenog statuta. Jedini
razlog za osnivanje NUNS-a tada i za njegov opstanak do danas bilo je insistiranje na profesionalizmu.

Brajović: Ja se sećam da su svi svedoci rekli da je u pitanju osnivanje novog udruženja, dakle, problem je u tome što NUNS nema kontinuitet, pa ni kontinuitet imovine nad zgradom. I tu je jedini problem.

Politika: Da li članovi NUNS-a, koji su dobrim delom bili članovi UNS-a, imaju bilo kakva prava u odnosu na imovinu udruženja kojem su nekad pripadali?

Brajović: Prava nisu sporna. Mi nismo sporili moralno pravo kolegama iz NUNS-a da koriste Dom novinara, to pravo sam na neki način i zvanično potvrdio kada se NUNS nasilno, uz pomoć policije, uselio 2002. godine u zgradu Doma novinara.
Tada sam čestitao Gordani Suši useljenje i poželeo da se svi problemi između dva udruženja ubuduće rešavaju dogovorom. Bilo je niz takvih pokušaja i obraćanja skupštini NUNS-a, barem mojih, jer sam u dva mandata bio predsednik UNS-a.

Jovanović: Tačno je da je uprava UNS-a u jednom trenutku dozvolila da koristimo drugi sprat bez naknade za kiriju, ali postoji i spor koji je UNS pokrenuo za naše iseljenje. Taj spor još nije okončan zato što se čekao rezultat ovog spora i pretpostavljam da će biti rešen u našu korist pošto je presuda Apelacionog suda izvršna. Saglasna sam, kao i svi naši članovi, da je najbolje sve naredne sporove rešiti van suda jer su suđenja iscrpljivanje vremena i snaga i skupa su. Ali, mi ne želimo politizovanje spora, pošto u ovom postupku uopšte nije reč o političkim uverenjima nego stvarima pravne i imovinske prirode.

Brajović: Bila bi sreća da slučaj nije politički. Čitajući presudu Apelacionog suda, jasno je da se ona ne zasniva na zakonu, nego na političkoj podobnosti nekih novinara u prošlosti jer se jedno udruženje, UNS, proglašava odgovornim za nepoštovanje kodeksa i vlastitog statuta i zato mu se oduzima imovina. Takođe, NUNS je pre 5. oktobra imao Konvenciju sa strankama DOS-a, pored ostalog i o tome, u tački osam, da se Dom novinara da na ravnopravno korišćenje svim novinarskim udruženjima, nakon što stranke DOS-a dođu na vlast. I evo vidite danas se to obećanje ispunjava.

Jovanović: Da ste vi u pravu, da smo mi u NUNS-u, rukovodstvo i članovi, pre 5. oktobra bili politički aktivisti i poslušnici režima novog režima mi bismo veoma lako dobili zgradu. Osnovali bismo krizni štab, kao što je bilo tada popularno, ušli u zgradu i bojim se da sudskih sporova ne bi ni bilo. Ne, to se nije desilo zato što mi nismo tako hteli. Došli smo kod vas nekoliko dana kasnije i održali sastanak s vama u Resavskoj 28.

Brajović: Jesam li tada ponudio da sve može da se zove NUNS i da na čelu svega može da stoji Gordana Suša, ali uz jedan uslov da se pitaju svi novinari Srbije na jednoj makar „kozačkoj“ skupštini?

Jovanović: Nije moglo sve da se zove NUNS, jer ste vi imali ogroman bagaž. A kako je lustracija izostala nismo mogli da dozvolimo da se kaže: „Evo, nismo više UNS, svi smo NUNS i sad smo svi čisti”. Mi poštujemo odluke vašeg Suda časti da urednike režimskih medija isključi iz članstva, ali to nije dovoljna cena za uništavanje profesije. Uostalom, prošlogodišnja skupštine NUNS-a odlučila je da se još nisu stekli uslovi za ujedinjavanje zato što su okolnosti koje su i dovele do osnivanja NUNS-a, nažalost, u dobroj meri i dalje na snazi.

Brajović: Kad već govorimo o prihodima i imovini, NUNS je vlasnik profitnog preduzeće Medija centra. Kao što UNS ima neke svoje prihode ima ih i NUNS. Da li onda imamo i mi pravo na nešto što je neko finansirao iz inostranstva, odnosno na Medija centar ili je to ekskluzivno pravo članova NUNS-a?

Jovanović: Koliko znam prema UNS-ovom statutu i vi možete da formirate preduzeće. Mi smo bili prinuđeni da osnujemo Medija centar kako bismo opstali.

Brajović: Zanimljivo je pitanje kako Medija centar koristi „ekstra” zonu grada Beograda po ceni od 600 i 300 dinara po metru kvadratnom. To je ispod minimalne cene koju dozvoljavaju propisi grada Beograda.

Jovanović: Mislim da i druga udruženja u toj zoni imaju sličnu cenu.

Politika: NUNS je imao ideju da se osnuje zadužbina ili legat, kojoj bi pripao
i Dom novinara, i da se tom imovinom zajednički upravlja.

Brajović: Da, ali treba da se ispuni uslov o zajedničkoj imovini. Mi sporimo da je Dom novinara zajednička imovina. Legat ne može da ostavi pravno lice, već fizičko kao zadužbinu generacijama.

Jovanović: Kao što je i Dom novinara!

Brajović: Zgradu je napravila beogradska sekcija Jugoslovenskog novinarskog udruženja čiju tradiciju baštini UNS i prema tome ne može biti legat. NUNS ne samo da nas je tužio za zgradu u Resavskoj nego se obratio i pravobranilaštvu Beograda i Srbije i tražio da nam se oduzme i poslovni prostor u Knez Mihailovoj, gde je Pres-centar UNS-a i Savez novinara Srbije i Crne Gore. Tu tužbu je u maju 2010. godine napisao NUNS, a molbu pravobranilaštvu potpisao Đorđe Vlajić, tadašnji predsednik NUNS-a.

Jovanović: I da li je taj spor pokrenut?

Brajović: Na sreću nije daleko. S druge strane, mi nikad nismo i nećemo podnositi zahtev gradu da vam ne da poslovni prostor ispod minimalne cene koju su propisali samom uredbom.

Jovanović: A od kada vi koristite zgradu u Resavskoj?

Brajović: Od 1986. godine, jer je bila nacionalizovana, pa ju je preuzeo Tanjug, pa Zavod za statistiku…

Jovanović: Znam i kako je vraćena: političkom voljom Dragoslava Markovića i zahvaljujući zakonu koji je važio jedan dan.

Brajović: To je lex specialis.

Jovanović: Ali je to bila društvena imovina i nije vam vraćena, već data na korišćenje.

Brajović: Na korišćenje i raspolaganje. Raspolaganje društvenom imovinom je zamena za vlasništvo koji je pružao mogućnost i da je otuđite. Znači – pun kapacitet vlasništva u okviru socijalističkog uređenja. Po padu Berlinskog zida mi smo stekli uslove da imovinu uknjižimo i to smo i uradili.

Jovanović: Nisam znala da je Berlinski zid imao uticaj i na to. Zašto imovinu niste odmah uknjižili?

Brajović: Onog časa kada sam saznao da postoji zakonska mogućnost to sam i učinio.

Jovanović: Znači, 2003. godine?

Brajović: Da. Kao građansko pravno lice, za razliku od NUNS-a koji je bio društvena organizacija, mi smo po zakonu dobili pravo da imovinu uknjižimo kao vlasništvo. Nismo ništa drugo uradili nego sproveli zakonsku odredbu koja je bila na snazi, a s kojom se saglasilo i Republičko javno pravobranilaštvo. Oni su brinuli o društvenoj imovini, kao što vi „brinete” o državnoj, pa podnosite pravobranilaštvu tužbu koju treba da sprovedu protiv UNS-a. To je ono što nam smeta.

Jovanović: Nama 18 godina smeta to što smo siroče i pored svih zakonskih prava. Meni bi bilo drago da su stvari završene bez sudskih postupaka i sporova. Sad smo tu gde smo, posle izvršne presude Apelacionog suda, a mislim da je sada već i uknjižba gotova, interesuje nas da li postoje obaveze za koje se ne zna, recimo neki hipotekarni krediti? To će biti vrlo nezgodno ako dobijemo u miraz.

Brajović: Mislim da neće biti nikakav problem da presuda bude stavljena van snage. Ni Ustavni ni Vrhovni kasacioni sud, ako se poštuju zakoni, ne mogu da potvrde ustavnost i zakonitost ove presude. Bilo bi lepo da budete fer prema nama kao što smo mi bili prema vama kada smo, i to dva puta, imali istu ovakvu presudu. Tada nismo preduzimali nikakve korake o kojim vi sada pričate.

Jovanović: A zahtev za iseljenje?

Brajović: Taj zahtev je bio simboličan nakon vašeg nasilnog useljenja. Nikada se nismo interesovali za njegovu sudbinu. U svakom slučaju, nikada nismo tražili naplatu sudskih troškova, prepustili smo da koristite vanredni pravni lek i mislim da treba to da uradite i kad smo mi u pitanju.

Politika: Da li je moguće spor rešiti dogovorom?

Brajović: Ako bude pameti da se napravi neki dogovor, da svako prihvati i nešto što mu ne odgovara, onda ćemo doći do rešenja.
Jovanović: Mi smo za dogovor. Ni sada ne bismo išli na sud da nismo morali.

Jelena Čalija
Višnja Dugalić