UNS vesti

21. 11. 2023.

Autor: Aleksandar Grubeša Izvor: UNS

80. godina od smrti Svetozara Toze Markovića: Srbija olako zaboravlja svoje stare heroje, tražeći nove u magli popularnije ideologije

Lako je danas biti “heroj”…

Dovoljno je da objaviš “ubitačan” tvit u kojem si im baš rekao, bez obzira šta si pričao ranije jer ljudi oduvek prekratko pamte, ili fotografiju s puškom i komentarom da evo baš ideš da braniš Kosovo; gde ti zapravo ne pada na pamet da odeš sve i da moraš. Ili pak da, ako si na nekoj bitnoj funkciji, samo za promenu uradiš posao za koji si plaćen da ga pošteno radiš, narodnim parama, i to pritom izreklamiraš kao da bez tebe tu i sada nikad ničega ne bi bilo.

I ti si onda danas heroj, momentalno i neporecivo, u sva tri slučaja iz fotelje, ali heroj, makar nekome i mahom ni zbog čega…

A da li je to uvek bilo tako ili su nekada, pre ovih čudnih vremena i još čudnijih herojstava, heroji zaista bili heroji? Ili smo mi to sve romansirali i umislili, a istorija, koju po pravilu sklepaju pobednici, preuveličala jedne, a nezasluženo na stub srama stavila druge?

Jedan od prvih narodnih heroja socijalističke Jugoslavije, ukazom AVNOJ-a još dok je itekako besneo Drugi svetski rat na ovim prostorima 1944, postao je Svetozar Marković Toza, komunistički revolucionar čiji je život potrajao jedva 30 godina i voljno je dat za oslobođenje zemlje od fašističkog okupatora. Obešen je 9. februara 1943. i ove godine je navršeno punih 80 godina od njegove prerane smrti.

Bilo je to zlo vreme koje je podjednako rađalo heroje i izdajnike. One koji su digli glavu protiv terora okupacije, pa mnogi poginuli da im se ni imena, ni groba, niti punog dometa herojstva ne zna; kao i one oportuniste, kakvih uvek i svugde ima, koji su brzopleto, bilo iz straha ili iz smišljene koristi, prigrabili priliku da se iz blata uzdignu u lagodniji život kroz saradnju sa okupacionim vlastima.

Danas je jasno da je to, uporedo sa ratom za oslobođenje zemlje, ujedno bio i rat ideologija: monarhističke koja je, uprkos herojskom otporu vojske Kraljevine Jugoslavije daleko nadmoćnijem neprijatelju, lako i brzo izgubila Aprilski rat i nudila kontinuitet starog; te socijalističke, koja je nudila nešto novo, sveže i malom čoveku sa margina lanca ishrane obećavala drugačiju podelu karata u društvu koje će biti izgrađeno iz pepela starog i ratom opustošenog.

Poznato je da su komunisti bili ti koji su se posle rata uzdigli do novih visina i zavladali zemljom kroz novu doktrinu. A ljudi ko ljudi, kvarljiva su roba… I ako je na početku bajke postojao divan ideal o društvenoj ravnopravnosti, nije bilo teško predvideti da kada se jednom uzme vlast to neće biti baš sasvim tako i da će uvek postojati jednakiji među “jednakima”.

Da li su onda i komunisti bili svojevrsni oportunisti, koristeći rat da pojedini među njima u borbu „gologuzi“ uđu, a iz nje izađu direktno u udobne fotelje? Gledano s ove distance, možda to i tako može da se posmatra… ali čak ni to ne može osporiti činjenicu da je upravo njihovo gerilsko ratovanje na ovom prostoru zarobilo neobično veliki broj nemačkih vojnika, da bi na kraju preraslo u pravu vojsku i zadalo završni udarac okupatoru, donevši narodima potonje Jugoslavije oslobođenje.

Nažalost, po cenu velikog broja nevinih žrtava, ali još se nije dogodio rat u kojem je sloboda izvojevana pijuckanjem špricera sa onima koji su te porobili, dok čekaš da im dosadi pa da sami odu. Da li je to onda bilo herojstvo jedne ideologije i opravdani sunovrat druge? Ko bi to znao…

Tek, danas, nekoliko decenija nakon “demokratskih promena” i raspada zemlje izgrađene na utopijskom socijalizmu, živimo u samostalnoj Srbiji koja često olako gura pod tepih antifašistički doprinos svojih komunističkih predaka, faktografski potkovan i od celog sveta priznat kao takav; dok se iz petnih žila trudi da pronađe alibi za pojedina dela onog “drugog oslobodilačkog pokreta”, koji je na prvom mestu branio poziciju srpskog kralja u egzilu i u istorijskim čitankama škola koje smo učili bio označen etiketom saradnika okupatora.

Jesu li zaista bili to? Ili su sve one fotografije nasmejanih četnika, zagrljenih s nemačkim oficirima, u uvek temeljnim nemačkim arhivama plod nekog fotošopa pre svog vremena? Izgleda da svako vreme ima svog Veljka Bulajića, samo što se današnji zove Radoš Bajić…

Ove prve polako zaboravljamo i njihovu zaostavštinu gledamo s podsmehom, dok ove druge s premalo nespornih dokaza da je ipak bilo sasvim drugačije nego što su nas ranije učili, polako ali sigurno rehabilitujemo i romansiramo, jer samostalnoj Srbiji, sasvim očekivano, trebaju nedvosmisleno srpski heroji.

Najlakše je upasti u zamku mitološke istorije, zasnovane na onome za šta želiš da je tako bilo i “činjenicama” tipa “pričao mi jedan čovek…”, što je odlična uvertira za grotesku. A pravu istinu, koja je, valjda, uvek negde između, ćemo možda naći jednom kada napokon naučimo da racionalno razmišljamo trezvenom glavom, umesto varljivim srcem… ako i tada…

O da, lako je danas biti “heroj”…

I zato se vratimo na Svetozara Markovića Tozu, prateći samo ono što nudi koliko-toliko pouzdana istorijska dokumentacija.

Partijski život Svetozara Markovića

Svetozar Marković Toza rođen je 13. jula 1913. u Tarašu kraj Bečkereka (današnji Zrenjanin) i još kao srednjoškolac je bio politički aktivan, a zvanični član Komunističke partije Jugoslavije postao je 1935. godine.

Ozbiljno narušenog zdravlja na plućima, tokom rada u rudniku Kreka kod Tuzle, više je bio za nekog partijskog komesara i agitatora, nego za borca s puškom u ruci kakvi će zemlji trebati svega nekoliko godina kasnije. Ali, prihvatio je domete svoje uloge i nije ih prokockao neuspešno tražeći više od toga.

Uzdizao se kroz partijsku hijerarhiju zajedno sa Žarkom Zrenjaninom, više puta hapšen jer vlasti Kraljevine Jugoslavije nimalo blagonaklono nisu gledale na subverzivne aktivnosti komunista kroz podizanje svesti i očekivanja radnika i poljoprivrednika, tako da Aprilski rat, te potonju okupaciju Jugoslavije, dočekuje na funkciji organizacionog sekretara PK KPJ za Vojvodinu.

Banat u kojem je živeo okupirao je nemački Vermaht, a Zrenjanin i Marković su u januaru 1941. prebačeni u Bačku sa nimalo lakim zadatkom da konsoliduju tamošnje partijske organizacije, koje su u teškim uslovima mađarske okupacije pod Hortijevim fašistima bile gotovo ugašene, i brzo ih pretvara u sposobne diverzantske grupe.

Tako je 1942. godine dospeo u Novi Sad, koji je, upravo nakon diverzija šajkaškog partizanskog odreda, još vidao bolne rane zloglasne racije iz januara te godine širom Bačke, kada je samo u ovom gradu, u znak stravično neljudske odmazde, zverski pobijeno i bačeno pod led Dunava nekoliko hiljada mahom nevinih Novosađana - Srba, Jevreja, Roma…

Osnivač i urednik „Slobodne Vojvodine“, preteče novosadskog „Dnevnika“

Upravo u Novom Sadu 15. novembra 1942. godine izlazi prvi broj lista “Slobodna Vojvodina”, čiji je osnivač i urednik bio Toza Marković.

“Braćo, na dan vašeg velikog praznika šaljemo vam u ime naroda Vojvodine svoje plamene i bratske pozdrave. Narodi Vojvodine, koji nose teške okove fašističke okupacije, znaju za slavnu borbu Sovjetskog naroda i njegove Crvene Armije, oni znaju da bi bez te borbe civilizovano i slobodoljubivo čovečanstvo postalo plen hitlerovskog divljaštva”, objavljeno je na naslovnoj strani prvog broja “Slobodne Vojvodine”, koji je štampan u Vojislava Ilića 15 (tada Kisačkoj 89).

U listu se pisalo o borbama na istočnom frontu, borbi kineskog naroda, borbi nemačkog naroda protiv fašizma, o značaju partizanskog ratovanja...

Partizanska baza i tajna štamparija “Slobodne Vojvodine” nalazila se u sigurnoj kući u Ivanjdanskom naselju u Kisačkoj 89. Naselja pod tim imenom više nema, ali kuća je i danas na istom mestu, samo što joj je sada adresa Vojislava Ilića 15 i zaštićena je kao spomenik kulture, nakon što je dugi niz godina bila pretvorena u svojevrsni muzej štampe.

U vreme rata, bila je to kuća Ćire Šovljanskog i njegovog brata, zidana je kao dvojna, što ju je činilo idealnom da, uz malo prepravki, poprilično dobro sakrije tajne aktivnosti koje su se u njoj dešavale iza idile obične novosadske porodice.

Tako je ovaj prizemni objekat imao dva podruma u koje se ulazilo sa terasice okrenute ka dvorištu, gde su se nalazila i ulazna vrata u dva stana. Sama partizanska baza je napravljena u pregradnom zidu upravo između ta dva podruma, s ulazom ispod stepenica koje su vodile ka tavanu u stanu Ćire Šovljanskog. Napravljen je mali kapak, koji su stepenice dobro maskirale i nije ga bilo lako naći.

Ni lupanje u zid podruma ne bi puno pomoglo u potrazi jer bi odjek pretpostavio da se iza zida krije šupljina, ali bi svako zaključio da jednostavno dolazi iz susednog podruma.

Bila je ta baza jako skučen prostor, jedva metar široka i dva i po metra dugačka, uz nisku tavanicu na jedva 1.6 metara visine. A opet, u njoj su uspevala da se stisnu po dva-tri čoveka i da na pisaćoj mašini i starom rotacionom Geštetneru prave revolucionarne novine. Da usred ratne oluje pruže narodu utehu i olakšanje, u ofanzivi municijom od hartije na okupaciju, koju je neprijatelj dobro odmah procenio kao ništa manje ubitačnu od metaka.

U toj kući krili su se Svetozar Marković Toza i njegova supruga Milica, kao i Tozin partijski kolega Branko Bajić.

Hapšenje i smrt Toze Markovića

Vremena za euforiju zbog uspešno umnoženog i razdeljenog broja “Slobodne Vojvodine” nije bilo mnogo, jer je samo tri dana kasnije, 18. novembra uveče, mađarska policija krenula u akciju hapšenja Markovića i Bajića, tačno znajući gde se i kod koga se kriju.

Nikada se nije otkrilo ko ih je potkazao. Izdaja se godinama pripisivala Sveti Stepanovu, koji je bio Tozina veza i na listi sumnjivih kod mađarskih vlasti, te u isto vreme uhapšen i mučen, ali je nekoliko godina nakon rata pretraživanje okupacione arhive dokazalo da je Stepanov uhapšen kada je već uveliko izdato naređenje o blokadi Ivanjdanskog naselja.

Izdajnik je ipak bio neko drugi, a tih dana je mnogo ljudi pohapšeno i ko zna ko je podlegao batinanju u policiji.

Zanimljivo je i to da novosadska policija Kraljevine Jugoslavije nije uništila kartoteku političkih zatvorenika i osuđenika pre početka okupacije i hortijevska policija je na tacni dobila kompletnu dokumentaciju i podatke o svim vojvođanskim komunistima, uključujući lični opis i otiske prstiju Toze Markovića.

Takođe, Stepanov je bio u bazi i tačno je znao gde se nalazi, zbog čega bi je policija, da je on bio taj koji je odao drugove, odmah pronašla.

Umesto toga, Hortijevi policajci su brzo pronašli kuću Šovljanskih i digli iz kreveta Ćiru i njegovu suprugu Ljubicu, ali su posle dugo tražili bazu skrivenu u njoj, ne znajući gde se nalazi.

U bazi su kada je došla policija bili Bajić i Marković, kao i njegova supruga Milica, za koju tada niko od prisutnih nije znao da je trudna.

Nakon višečasovne, temeljne pretrage zamaskirana vrata ispod tavanskih stepenica su napokon otkrivena, ali je na pokušaj provale unutra odgovoreno vatrom iz pištolja i jedan policijski agent je ranjen. Ćiru su pretukli, a onda su krenuli da udaraju i njegovu suprugu, ubeđujući ga da siđe u podrum da nagovori ilegalce da se predaju. On je pristao i sišao u bazu. Međutim, samo je zamenio mesto sa Milicom, koja je izašla da zaštiti prijateljicu Ljubicu, dok je Ćira, umesto da drugove nagovori na mirnu predaju, odlučio da ostane sa Tozom i Brankom u otporu do kraja.

Niko od njih u tom trenutku nije znao da je Tozina supruga Milica trudna i da će mu kasnije na svet doneti drugo dete.

Negde pred zoru 19. novembra, mađarski policajci su se dosetili da bušilicama razbijaju ploču terase ispod koje je bila baza i da u podrum ubace dimne bombe, ne bi li ih konačno isterasli napolje.

Bekstva više definitivno nije bilo i trojica opkoljenih muškaraca su pred sobom imala samo dva izbora: da se predaju ili da prekrate sebi život kako živi ne bi pali u ruke okupatora i posle pod mukama odali još nekog od drugova.

Mučan zadatak je na sebe preuzeo upravo Svetozar Marković, upucavši Ćiru i Branka. Poslednji metak u cevi Toza je ostavio za sebe ali je, gorkom igrom sudbine, preživeo pucanj sebi u glavu.

Teško ranjen je ostao u životu još nepuna dva meseca, a okupacione vlasti su ga lečile samo da bi ga mučile kako bi im otkrio razmere oslobodilačkog pokreta u Vojvodini.

Pomiren sa svojom sudbinom, Toza je pod mukama ćutao i nije odao nikoga, da bi na kraju bio osuđen na smrt vešanjem u kasarani na Futoškom putu u Novom Sadu.

Svetozar Marković Toza je iza sebe ostavio potresno oproštajno pismo roditeljima i ženi Milici.

"Dragi i mili moji roditelji, osuđen sam na smrt i danas će biti izvršena kazna. Osećam se dobro i potpuno sam svestan onoga što sam radio i za šta sam živeo. Bio sam uvek vaš dobar sin, iako ste zbog mene dosta propatili. Ali tako je to moralo da bude. Idem u smrt bez i najmanje straha. Nikada se ničega nisam bojao, pa tako i sada. Nisam o vama znao ništa punih 16 meseci, te ne znam da li ste u životu i kako ste. Hvala vam na svemu. Plamene pozdrave vama i mojoj dragoj braći: Ljubi, Urošu i Radi. Topao pozdrav Mari. Mnogo volim, grlim i ljubim našu decu: Katicu, Brašu i Micu. Pozdrav svima ostalima. Moja draga Milica ostaje i dobro će vaspitati malu moju Ružicu i dete koje očekuje. 9. II 1943. Vaš Svetozar."

Sahranjen je na Almaškom groblju u Novom Sadu, svega par stotina metara od kuće u Ulici Vojislava Ilića 15, u kojoj je proveo svoje poslednje sate na slobodi.

Sećanje na Tozu u Novom Sadu – ulica, škola i bista u „Dnevniku“

Ime Branka Bajića nosi sada lepa, moderna ulica iza Novosadskog sajma, koja danas izbija na Bulevar Evrope, dok je Svetozar Marković Toza ima ulicu negde čak na Klisi.

Njegovo ime nosi osnovna škola na novosadskoj Detelinari, a bista mu se decenijama nalazila u ulaznom holu zgrade “Dnevnika” na Bulevaru oslobođenja, najstarijeg i danas jedinog dnevnog lista na srpskom jeziku u Pokrajini, koji i dalje baštini “Slobodnu Vojvodinu” kao svoj prapočetak, a Tozu Markovića kao svog osnivača i prvog urednika.

Međutim, “Dnevnik” je pre više od godinu dana iseljen iz nekada svoje zgrade, koja danas ima drugog, privatnog vlasnika i predviđena je za rušenje i modernizaciju; s neizvesnom budućnošću hoće li se “Dnevnik” tamo ikada vratiti kada radovi, koji još nisu ni započeti, jednom budu završeni. A i ako se vrati, hoće li novinare u holu zgrade tamo i dalje dočekivati Tozina bista podsećati ih na njegovo zaveštanje? Ili će se potezom pera i to promeniti, a prošlost opet olako zaboraviti?

U maju 2023, svega tri meseca nakon 80. godišnjice smrti, neko je uspeo i da oskrnavi grob Svetozara Markovića Toze na Almaškom groblju. Nije tome pridat naročiti značaj i nikada nije otkriven počinilac.

Jer lako je danas biti “heroj”…

 

Tekst je nastao u okviru projekta " „Svetozar Marković Toza – slova od baruta“  koji se sufinansira iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.