UNS vesti

11. 05. 2023.

Autor: D. Bjelica Izvor: UNS

Bora Otić: Gledaoci su moja ogromna redakcija, 18 godina sam držao broj mobilnog telefona na ekranu, nikad nije zloupotrebljen

Pitanje u Omladinskoj redakciji Radio Novog Sada da li umeš da kucaš na pisaćoj mašini i potvrdan odgovor presudili su da počne medijski život Bore Otića.

„Bio sam tonac jedno deset godina u radiju“, krenuo je s pričom Otić.

Slušali su ga studenti, mladi i iskusniji novinari koje je okupila u skučenom prostoru kancelarije UNS-ovog Društva novinara Vojvodine Borina priča.

Prostor taman toliki da odgovori želji da se prisnost vrati u razgovor novinara.

„Radio sam muzičke emisije. Nisam batalio. Pošto Muzička redakcija nije imala način da me zaposli, a krenule su godine kad treba da se radi nešto ozbiljnije, stiče radni staž i novci, malo drugačiji. Onda se ukazala prilika da budem tonac. I ja prihvatim to. I, napravimo i tu cirkus“, šeretski se osmehnuo.

Krenuo je sa anegdotama iz vremena starih kilometarskih magnetofonskih traka.

„Vreme mraka“

Tada Borin „šef“,  čika Beli, tražio je da se prema magnetofonskim trakama odnose kao prema svetinji i opominjao radijske novinare da ih ne seku jer se „kupuju za devize“.

„Pokojni Joca Nikolić radio je kod nas u Muzičkoj redakciji u radiju i voleo je to što ja radim. Video je da tu ima neke razlike. Da sam ja malo drugačiji. Kaže mi jedan dan `hajde lafe da snimimo emisiju, a da niko ne zna šta ćemo da radimo`. Kažem `hajde`. To je bilo vreme bez interneta, mobilnih telefona... Ništa. Mrak. U odnosu na danas“, priča Bora.

Kako je Nikolić imao prijatelja koji je bio u Ujedinjenim nacijama i slao na trakama snimke sa zasedanja Bora i Joca su se dosetili da uzmu govore i da u montaži naprave da Irak i Iran budu drugari.

„Tras, tras, tras, tras... polepimo mi to i pošaljemo na neko evropsko takmičenje. Treću nagradu dobijemo mi. Niko ništa kod nas u radiju ne zna. Mi smo to radili noću, na divljaka. Naš budžet je bio nekoliko flaša koka-kole“, ispričao je Otić.

Prođe neko vreme, stigne pismo u radio, priča teče dalje, a u to vreme je Bora Otić bio asistent pripravnik.

„Iz Skandinavije dođe pismo kako bi voleli da emituju tu emisiju koja je nagrađena. Mi smo zvali Jocu tada Žan. On je bio na takmičenju, ali skroman čovek. Ćuti. Mi smo to radili za našu dušu. I tu se sad jave stari ton majstori koji, prvo, imaju zvanje i znanje, drugo, imaju i sujetu. Imaju i godina. I sad tu pojavila se neka deca koja im kvare tvrđavicu. Sazovu oni sastanak – o čemu je tu reč, kakva je to emisija i ko je to odobrio da ide na takmičenje. Da preslušaju oni šta smo mi to poslali i da vide da li je to dobro. Mi pukli od smeha. Kažemo to je žirirano, dobilo nagradu. Ne, oni hoće da preslušaju....I, nisu našli grešku“.

Čika Acin savet

“Vidim ja da si ti to zagrizao”, rekao je na Borinim radijskim počecima novinar u sportskoj redakciji Aca Stojković, i pozvao ga da ga nečemu nauči. U to vreme bez olovke nije moglo da se radi.

„Dobar novinar mora da ima tri olovke. Ima jednu zlatnu, kad treba nešto važno da potpiše, nju izvadi. Ima jednu švrljavu hemijsku koja ga uvek izneveri. Kad treba da piše, ona ne piše. I, ima jednu malu, grafitnu, koja uvek radi. Ja i dan danas vučem tri olovke. Ne znam šta će mi, ali ih imam u torbi“, ispričao je Otić savet koji je prihvatio.

Revolucionarne novine u to vreme na radiju bile su novogodišnji maratoni i noćni program.

„Noćni program kad smo počeli, to je bilo čudo“, prisetio se Otić.

Smislio je štos i pozdravio slušaoce u ponoć rečima „prvi put u istoriji radiodifuzije naši tehničari će montirati opremu i mi ćemo emitovati signal koji  može da menja boju latica cveća u vašim domovima“.

Javljali su se slušaoci i prihvatili šaljivu igru jedne zimske noći koja je trajala do pet izjutra.

„Radio sam i ozbiljnije stvari...da ne mislite...“, začuo se smeh i govornika i prisutnih.

„Da podelim i ovo sa vama, da i ovaj naš novinarski posao ima jednu lepšu stranu kad se može i kad se sme. Dobar novinar je kao i dobar vojni pilot. Mora pilot da ima malo i bećarskog, prkosnog, buntovnog, svojeglavog, malo inata i mnogo volje da dobije bitku i pobedi sile koje ga vuku na dole. Bez toga nema pobede u vazduhu. Tako je i sa nama koji smo u etru“.

Prva godina tavorenja

Na nagovor Pere Jovanovića usledio je prelazak na televiziju. Poznanstvo sa Borom postojalo je iz vremena kada je Jovanović, radio emisiju „Randevu sa muzikom“ nedeljom i bio u Muzičkoj redakciji Radio Novog Sada.

 „Pređemo mi, Ksenija i ja u televiziju. I, tu sam svašta radio. Prvih godinu dana mi ondašnji urednik nije dao da radim ništa. Pera kaže idi gore da ti da neki sto gde ćeš da sediš u redakciji. Dođem, on počne s vrata da viče na mene. Ja u čudu, ničim izazvanom reakcijom, kažem komšija, direktor me poslao da kažeš gde ću da sednem... on viče. I ostane tako. Mi pišemo projekte, oni odbiju. Dva meseca prođe mi ponovo napišemo, oni ponovo odbiju, nema para, vozila, nema kamere, nema ovoga, onoga. I to mi je bilo strašno. Nešto pišeš, radiš, a ne činiš ništa. Tavoriš, a program ide. Ti ničemu ne služiš. Izboksam ja jednu priliku da radim kviz, zvao se „Šanksa“, kao šank i šansa. Doveo sam drugare koji su bili koktel majstori. Pravili smo koktele, pričali o tome i delili nagrade i poklončiće u nagradnoj igri dok su gledaoci pogađali tajanstveni predmet. Sve dok naš direktor nije rekao ne može više, nema para za nagrade. I ja šta ću, više nemam nagrade“, teče dalje priča o novinarstvu.

Dosetio se da nabere šipak, jednu ćasu. Tako je svakome ko je učestvovao u kontakt programu tadašnje Televizije Novi Sad Bora u svojoj emisiji dodeljivao po šipak. Svi se radovali, kao pravi milioneri.

Vodio je i uređivao i Nedeljno popodne, a za emisiju „5kazanje“ se dogovorio, kako to inače biva, „u hodu“.

Sve je pet

„Direktor je vozio auto, zajedno smo išli do Crne Gore. Skinuo bi on mene, čujem ja već priču, sa Nedeljnog popodneva. I mislim, bolje ja sam da izađem nego da mi lomi nogu. Kaže: ` Šta misliš da damo nekom drugom to Nedeljno popodne, ja kažem: `Da, naravno, treba`. Pita `Šta ćeš ti da radiš`, ja kažem `Radiću jednu kolažnu emisiju`. Odgovara: `Aha, a o čemu?`, kažem ja: ` O konjima, fijakerima, tamburama... lov, hrana`.  On će `dobro, a kada će da ide`. Sad, mislim, šta je najgore. I, kažem petkom u 22 i 20 sata. Uz`o prajm tajm. Strašno. Kaže on dobro, a kako će ti se zvati emisija. `5kazanje`. A zašto?. `Pa zato što će se svi kao ti pitati zašto. Imaće pet priča, ići će petkom. Imaš pet u osnovi. `Kad počinješ?`, pita on. Kažem: `kad se vratimo s mora`“.

Prvi prilog za „5kazanje“ bio je o genetskim resursima, banci gena, autohtonoj vrsti stoke Podolsko goveče, rogata bela marva, priča dalje Bora, a snimao je u Deliblatskoj peščari.

„Fenomenalno vreme se namestilo. Oblaci. Zeleno. Rogovi ogromni... Nacionalna geografija. Čudo. Pokojni Dule Čekić i ja smo otišli da snimamo“.

U to vreme, objasnio je Bora, imao je laptop uparen sa telefonom tako da je mogao da sms poruke koje dobija čita u emisiji i to je bila ta interakcija sa gledaocima. SMS je tada bila glavna pisana komunikacija.

Borba za rad

„Da bi to moglo da radi morao sam da ukinem pozive na telefon, da ne smetaju. Tako da nisam bio dostupan, a prvi prilog u emisiji `5kazanje` ide. Prođe tu jedno 15 minuta. Ulazi portir u studio i kaže `Zove te direktor, javi mu se`. To je 22.45, petak. Uključim telefon, kažem `Alo`, a on `Šta ti meni alo, jesi ti lud, kakva je to poljoprivredna emisija`. Kažem `Nije poljoprivredna`, On: `Šta nije poljoprivredna, menjaj to. I tu on mene otpiše. Dođe 14. februar Sveti Trifun. Pet meseci ja radim, odskočio. Čudo. Elita novosadska na Petrovaradinskoj tvrđavi, lekari, profesori, akademici, svi sa leptir mašnama. Ulazim da snimim prilog za naš program. Kad su ovi skočili `Jao Boki što ti ono bilo dobro. Jao kakav ti je onaj prilog. Ovaj moj u čudu. I tako ja odskočim i opstanem“.

Sve vreme, 18 godina, bila je borba da može da se radi i tako do poslednjeg dana, govori Otić.

„Polovinu vremena i energije sam potrošio na borbu da dobijem pravo da radim“, glasno razmišlja i pamti da se susretao sa sitnim podmetanjima - nema kaseta, kamera, kola, termina za montažu, pa probijanje termina, kasni emisija zbog Dnevnika, onda skinu emisiju, promene termin emitovanja. Jedno veliko nepoštovanje gledalaca...

Imao je sreću, priča Bora, da radi sa Duletom Čekićem, koji je bio i šef snimatelja, a potpuno je podržavao Borin rad, kao i snimateljem Draganom Miljanićem, koji je došao kasnije i najduže su radili zajedno.

„Bili smo odličan tandem na snimanjima, uživali smo obojica i to se prenelo i na gledaoce“. 

Otić je obojicu snimatelja nazvao dvojicom neviđenih majstora.

Veliku promenu u radu početkom dvehiljaditih donela je nova oprema, di-vi kem, nije više beta. Mogli su da skinu kameru s ramena, pojavio se bežični mikrofon, potpuno nova dimenzija bez kablova i stativa.

Magično `ne može`

„Bilo mi je važno da gledaocima pokažemo kakva je namera emisije, da je dobronamerna, poštena, prijemčiva, da nema ružnih stvari. Da prikazujemo lepu stranu života. I to smo pokazali na primerima ljudi koje mi već poznajemo. Onda sam bio dovoljno hrabar da svoj broj telefona okačim na ekran. I on je 18 godina tamo stajao. Niko to nije nikad zloupotrebio. Naprotiv. Kad im nešto treba oni zovu. Kad nešto treba u televiziji oni zovu mene da pitaju. Kažem im ne znam, ali mogu ja dalje da pitam“, priča Otić.

Gledaoci su prihvatili poziv da i oni predlažu teme.

„To je postala jedna ogromna redakcija koja je interaktivna, da nisam nikad imao problem sa temom. Ladovina kod mene. Uvek spisak koji čeka“, kaže.

U prvoj godini dođemo na ideju da radimo novogodišnju emisiju, na šta su moji u Televiziji rekli ne može.

„Inače, to je prva reč koju sam čuo kad sam ušao u Televiziju. Ne može. U Radiju je sve moglo. I odmah. Ne može da se desi da ne radi lampica, da nešto nije u funkciji i da nešto ne može. Može sve“, govori Otić.

Jedan kadar, jedna emisija

Ipak je rešio da snimi novogodišnje „5kazanje“.

„Hteo sam da imam salu koja ima binu. Da na bini budu gosti. Da u sali budu stolovi. Da pozovem ljude koji su bili u emisiji te godine, da dođu da zajedno proslavimo Novu godinu. I da dođe jedno pet bandi muzičara, tamburaša“.

Dok je tražio salu naišao je drugar, Jaroslav Pap, čuveni fotoreporter, i rekao Bori da ima baš to što traži u njegovom rodnom selu Laliću.

„Ajmo u Lalić. Dođemo u kafanu. Odlična sala. Zamislio sam da ćemo okititi krep papirom. Staviti jelku. I staviti na nju pufne od vate. Retro da napravimo potpuno. Titovu sliku negde u budžak da stavimo. Sedimo mi i pričamo, a jedan čiča, za drugim stolom kaže: `Jel, šta vi to radite?`. Odgovaramo da se dogovaramo za novogodišnju emisiju. `Aha, a šta ćete jesti`, pita. Kažem `Pa, nešto ćemo jesti`. Kaže da će naći jedno svinjče, da mi skuvamo. Majstor Dule, mesar iz Lalića. I tako smo imali dva kotla paprikaša da sve nahranimo “, priča Otić.

Sto minuta je onda bila emisija, od 22.20 do ponoći i, priča ide dalje, Bora je tražio od snimatelja da sve snime u jednom kadru.

„Moj drugar Arpika je držao sat zidni da imam neku orijentaciju o vremenu. Kad ga podigne da ja vidim koliko je sati. Pet bandi tamburaških, jedan mikrofon i ja sam snimio muziku, razgovore i zamolim Peru Zubca da mi napiše koračnicu. Još je Pera bio kod nas u Televiziji. Odštampam i stavim u plave koverte na stolove i zamolim goste da ne otvaraju dok ne kažem. Braša montažer se obuče u kratke pantalone, mornarsku majicu i kapu i izađe sa harmonikom na binu da svira koračnicu. Zamolim ih da otvore koverte, uzmu tekst pesme i kao u partizanskim filmovima 200 ljudi peva `Novi Sad se diči Borom, `5kazanje` snima on, na melodiju partizanske pesme po šumama i gorama... I sto minuta u sekund smo spakovali“.

Odneo je emisiju, priča, kod onih koji su rekli da ne može i rekao da ne treba da se montira. Snimili su je Duško i Dragan u jednom kadru. Menjali se, kad se umore, teška je kameretina bila, velika 400tka.

Novinar koji voli sagovornika

„To nikad niko nije uradio. Radili su Rusi neki film u jednom kadru. Oni su probali i uvežbavali. To je kontrolisana situacija. A, ovde... To je tako ostalo da se još neko seća da smo mi bubnuli sto minuta u jednom kadru“.

Kad odemo na teren, govori Bora, pa se vratimo nama ogromno srce - šta smo doživeli, koga smo upoznali.

„Uvek sam puštao da sagovornici imaju glavnu reč. Mi koji imamo to oružje koje se zove mikrofon. Tu moć. Možemo da isečemo čoveka u dvadeset sekundi, minut, da se više nikad ne povrati. Zašto bih ja imao pitanje koje traje tri minuta, a on da kaže da. Imao sam ideju da to tako bude, i tako je i bilo, da budem samo tu da kanališem. Ako treba da kucnem sa leve ili desne strane, da drži tu liniju koju želim. Za sve ove godine nikad nismo prešli odnos tri prema jedan sirovog i izmontiranog materijala. Što je jako dobro“.

Kaže da su sa zadovoljstvom montažeri radili na emisiji i da takve podrške nije bilo da bi teško „5kazanje“ trajalo skoro dve decenije.

„Dve godine, ne može duže da traje, govorili su urednici. Pocepaćete se, poderati, potrošićete teme. Sto minuta svake nedelje smo radili. To je filmski format. Ko na ringišpilu smo bili. Nismo stajali. Posle šest, sedam godina, to je prešlo na sat i deset. Poslednje što smo radili je 55 minuta. Žao mi je što je emitovano u es-de formatu, što nije ha-de. Mi donesemo materijal koji je ha-de, onda ga pokvarimo. Ko Vršački vinogradi što od dobrog vina prave Banatski rizling“.

Na Borinom predavanju moglo se čuti koliko voli ljude koje snima, priču o deda Iki, deda Branku Kurjačkom iz Srbobrana, koji je u vreme snimanja imao 101 godinu, Ljubinki...

Bez zbogom

„Desilo se nešto neobično. Kada smo pričali da li ćemo nastaviti ili nećemo, rekli su - da nastavićemo, nikakav problem. I dođe taj 11. novembar prošle godine. To je valjda petak bio. Završimo emisiju tako što ćemo nastaviti sledeće nedelje, po dogovoru. Ne kažemo ni doviđenja, zbogom, ni ništa. I naravno ne nastavimo sledeće nedelje. Predomislili se moji u RTV. Trapavo se završilo, nekorektno prema gledaocima“.

Tako je prestalo emitovanje emisije „5kazanje“ na Radio-televiziji Vojvodine kada je Bora Otić otišao u penziju.

Studentima novinarstva i prisutnim novinarima sa kojima je razgovarao, bez srdžbe, rekao je da ne misli da treba da oni koji završe radni vek drže njihova radna mesta beskonačno , ali da se tako ne okončava saradnja sa autorom emisije koja je brend televizije i da se tako ne odnosi prema gledaocima.

Kazao je da su postojali razgovori, ali i da „niko nije prstom mrdnuo“, da je prošlo sto dana od neemitovanja i da je odlučio da počne da emituje „Borino 5kazanje“ na Jutjub kanalu https://www.youtube.com/user/5Kazanje

 „Pritisak gledalaca je bio- zašto nema, zašto ne radite, hajde da radite. Imam sve resurse da mogu da nastavim. Petkom u 21 sat emitujemo emisiju na Jutjub kanalu, za one koji žele da održe taj ritual. Ali smo dali i mogućnost da posebno pogledaju priloge, a mogu ih pronaći i preko ključnih reči“.

Bora je sada „sam svoj majstor“, odnosno on je snimateljsko-novinarska ekipa.

Trired i još jedared

„Poslednjih nekoliko godina sam radio i kao snimatelj. Uhvatio sam se u koštac i sa snimateljskim poslom. Pristojne rezultate sam napravio i u toj oblasti. Tehnika se promenila. Nisu više one kameretine. Sad je to jedna kamera pristojnih dimenzija koja ima veći čip nego što je imala ona što je imala 12, 13 kilograma. Dron se danas podrazumeva. Ko dobar dan. Kadar iz vazduha je postao standard“.

Od početka karijere do danas, ispričao je Bora, izmiče mu da snimi Ajnfort kapije.

„Ne da se jednostavno. Verovatno neću nikad ni snimiti...“ rekao je, ali se i brzo vratio optimizmu da će možda i uspeti.

Upisao se i u pisce. Knjige Borine se zovu „Šorom sredom“, „Šorom sredom dvared“ i pošto će biti trilogija, treća, najavio je, zvaće se „Šorom sredom trired“.

„I onda nema više, trired... Ali, zapravo ima,`Trired i još jedared`“.