Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Vesti
24. 10. 2011.
Javna vojna tajna
Interesi bezbednosti države su javna stvar i tiču se svakoga ko je birao one koji su spremni da je upropaste
Novine su objavile kako su državni organi Srbije apsolutno nespremni za rat. Koji, uostalom, nećemo ni voditi. Ali ako bi nekim lošim sticajem okolnosti do toga došlo, država (sa takvim organima) bi se našla u nebranom grožđu.
To, da je država pored posrtanja u miru krajnje kilava „ako nas neko napadne”, jeste državna tajna. Ako se tajna čuva, moglo bi se reći kako problem i ne postoji.
Naravno da novine nisu sklone da čuvaju bilo kakve tajne, jer da je tako – ne bi ni izlazile. Iza nečega što je definisano kao vojna ili državna tajna, postoji jaka dimna zavesa i sistemsko zamračenje. Šta je uopšte tajna od javnog značaja?
Verujte da za takvo odgonetanje ne postoje dovoljno dobra pravila, niti je iko propisao šta se sve i za čije babe zdravlje može proglasiti stepenovanom tajnom. Stepenovanje je određeno zbog nivoa štete koje otkrivanje misterije može naneti. Pa tako vojska ima spise koji su interni, poverljivi i strogo poverljivi.
Državna tajna je najviši stepen diskrecije, i moglo bi se pomisliti da sudbina države zavisi od glagoljivosti njenih vrlih službenika, ili od radoznale štampe, sklone otkrivanju teških istina koje se moraju sakriti od javnosti.
Kraće rečeno, tajna je ono što neko odredi kao tajnu. Taj neko može biti iz bilo kog državnog organa čiji se rad kompromituje istinom.
U bliskoj prošlosti a i danas, institucijom tajne su prečesto skrivane brljotine koje su deo biografije nekih ličnosti. Tajna je ko je pratio i ubio Dadu Vujasinović, Milana Pantića i Slavka Ćuruviju. Ko je stavio kašikaru na prozor Dejana Anastasijevića!
To su i danas državne tajne, i pored obećanja države da će otkriti ko ih krije. Neko u aparatu, dakle „organ” krije strašne istine od drugih organa. I dalje je vojna tajna ko je ubio gardiste u Topčideru, a posebno zbog čega.
Odavno se zna da je formulacija vojne istražne komisije da su ti dečaci počinili „međusobno samoubistvo”, krajnje sumanuta.
Država je odbila da otvori dosijea tajnih službi, jer bi se saznalo ko je od važnih ljudi današnjice bio, ili jeste njihov vrli doušnik, zarobljen zauvek i začauren u svojoj mračnoj biografiji. Naravno da se nekih tajni valja držati, jer dobre države bez loših i opasnih tajni ne može biti. Pa je zbog toga jako zanimljiva informacija o raspojasanosti i totalnoj demobilizaciji nekih državnih organa, koje bi bilo kakav rat zatekao sa spuštenim pantalonama.
To depresivno saznanje o radu skupe države i njenih službenih štetočina nisu izmislile novine. Da jesu – to bi bila defetistička laž, kleveta na račun revnosnih organa vlasti i raspirivanje nepoverenja u dostojne činovnike, koje ništa ne sme iznenaditi. Ne sme, dabome, jer je njihov patriotizam suviše skup za blejanje i nerad.
Informacija o nespremnosti saopštena je na nekakvom odboru za bezbednost, pa je ta vest lako procurila u javnost. Saznanje o kilavosti „organa” nije nikoga iznenadila. Narod je sve to primio mirno, jer šta je drugo uopšte moglo da se očekuje. Ali država se brani od loših vesti o sebi kretanjem u krugu sopstvenih apsurda.
Novinarka, koja je objavila neprijatnu vest za državu a dobru za novine i javnost, mogla bi da odgovara. Da plati tešku globu gramzivoj državi, ili čak da zaglavi u apsu. Nije ona Ceca pa da dobije digitalnu alku okačenu za nožni zglob. Budući da sam jedno vreme proveo u svetu raznih tajni, od kojih su neke bile relativno opravdane a druge neopisivo tupe, sklon sam da tvrdim kako osumnjičena novinarka nije otkrila ništa što bi moglo da nam nanese štetu. Naprotiv!
To je samo bizarna no poučna basna o dembelima koji se ubiše da nas ubede kako su svi njihovi napori istorijski, i da je srpska država pod njihovim okom sigurna i stabilna.
Saznanje da uopšte nije tako nije ni vojna ni državna, nije nikakva tajna. Skupštinski odbor za bezbednost je dužan da poimenično i javno saopšti ko je sve brljao na štetu spremnosti ove države i za mir i za rat. Dakle da sednice o tome budu javne!
To se tiče svih građana Srbije, a ne odbora, tragikomičnog poslaničkog cirkusa, šefova kabineta i dugouhih sekretarica.
Interesi bezbednosti države su javna stvar, i tiču se svakoga ko je birao one koji su spremni da je upropaste. U tome je suština sakrivanja istine i otkrivanja tajne koja uglavnom štiti parazitski javašluk.
Ako u ovom slučaju tužilac i sudija imaju posla, njihovi predmeti nisu pošten novinarski rad. Nego upravo „organi” koji su napravili štetu. Tajna štiti samo njih. Kao onu taze udavaču iz okoline Niša, za koju svekrva kaže: „Celo selo priča da ova naša snajka nije bila poštena. Pa nek priča koj šta ’oće, mi će si ćutimo”.
Ljubodrag Stojadinović
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.