Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Vesti
11. 10. 2011.
Preminuo novinar Stevan Šević
Stevan Šević, dugogodišnji novinar i urednik u „Politikinoj” kući, jedan od najvećih naših reportera, umro je juče posle duge i teške bolesti u Beogradu.Ševa, kako smo ga od milošte zvali, rođen je 9. marta 1936. godine u Kadinim Selu, u tadašnjem Skopskom srezu, u Makedoniji. Godine 1941. njegove roditelje Ličane proterao je okupator u selo Pukovac, srez dobrički, otac mu je bio partizan, a i stric u odredu politički komesar.
Posle rata, njegova porodica je kolonizirana u Jabuku kod Pančeva.
U Prvoj beogradskoj gimnaziji Ševa se zainteresovao za novinarstvo, preko literarne sekcije, kada je i počeo da piše kao član redakcije „Lista mladih”. Sarađivao je u listovima „Omladina”, „Naš vesnik”, „Sport”, bio sekretar časopisa „Mladost”.
Studirao je Pravni fakultet u Beogradu, a 1958. godine došao u „Politiku”, gde je brzo pokazao reporterski dar, a jedan je od osnivača lista „Politika ekspres”, gde je radio do jula 1994. godine. Čitaoci tog lista prepoznavali su ga po sjajnim reportažama, pokrenuo je izuzetnu kontakt rubriku „Tribina”, radio je kao urednik, a jedno vreme i kao zamenik glavnog urednika.
Stevan Šević biće kremiran u petak u 12.30 časova na Novom groblju u Beogradu.
* * *
Kad je zakazala mašina, nije zakazao čovek, stoji na mesinganoj ploči, podignutoj na zidu, na uglu Zetske i Cetinjske ulice, sa leve strane kad se Cetinjskom silazi ka Skadarliji.Mlađi „Politikini” ljudi verovatno ne znaju da su to reči Stevana Ševića, tadašnjeg urednika Beogradske rubrike „Ekspresa” iz davne, beše li to 1964. godine, kad je ovaj velikan duše, tela i pera uvodio u tajne zanata jedva nešto mlađe od sebe, a iza sebe već tada imajući opus nezaboravnih reportaža i izveštaja, posebno onih iz suda.
Mnogima od nas, njegovih učenika, nije bilo jasno kako taj velikan pera s dugačkom, ali dinamičnom, „foknerovskom” rečenicom ima strpljenja da bdi nad početničkim tekstovima, nastojeći da na novinski prihvatljiv način pomiri preambicioznu „literarnost” pisaca najbanalnijih vesti sa neprikosnovenim zakonitostima novinarskog zanata.
Nije Ševa samo nastojao, uspevao je, štiteći istovremeno i integritet novinara i integritet vesti, izveštaja, reportaže. Izneo je celu generaciju sadašnjih 70-godišnjaka.
Eh, kako smo se samo gorko smejali, kad smo poslednji put u bašti „Lipovog lada” sedeli Ševa, Backo i potpisnik ovih bolnih redaka dok smo naručivali neke moderne bućkuriše s mlekom, bez traga alkohola, bez duvanskog dima, u bašti kojom je pirkao večernji povetarac s Bulevara, nekadašnjeg Carigradskog druma, i jedan od nas omatorelih „musketara” sećao se naslova priče Vladana Desnice „Olupine na suncu”.
I danas neki od nas silaze Cetinjskom, prema Skadarliji, obavezno zastanu na uglu Cetinjske i Zetske, pročitaju one Ševine reči izlivene u mesingu.
Ko je bio taj vozač kamiona koji se spuštao Cetinjskom, i kad su mu otkazale kočnice, da ne bi zgazio dete okrenuo volan ulevo i teško vozilo bukvalno zario u zid, unapred znajući da neće preživeti? Eto jedne od priča izgubljenih u vremenu kad od ljudskog podviga ostaje samo podvig, a ime i prezime čoveka koji nije otkazao kad je otkazala mašina, ostalo zagubljeno u ljudskom sećanju, a podvig, zahvaljujući Ševi, ostao u vremenu koje je prošlo, koje traje i koje će potrajati.
Nema više vinjaka, ni duvana, ni „Ekspresa”, nema od juče ni Ševe.
Ostaju ljudski večne i potvrđene one Ševine reč izlivene u mesinganoj ploči na zidu Zetske ulice da nas opominju dok trajemo.
Slavo Stojković
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.