Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Vesti
02. 08. 2011.
Kršenje demokratske procedure u ime građana
Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije povodom stavova Dragane Milićević, državne sekretarke u Ministarstvu kulture i informacionih tehnologija
Neću se baviti ključnom porukom Dragane Milićević, državne sekretarke u Ministarstvu kulture i informacionih tehnologija, profesionalnim udruženjima i medijskoj industriji da Nacrt medijske strategije “nije Sveto pismo” iz jednostavnog razloga: potpuno se slažem sa ovom tvrdnjom.
Iskustvo me, međutim, uči da kad god neko usklikne, da parafraziram sekretarku, kako neće zadovoljavati nečije interese, već interese građana, stvar postaje više nego ozbiljna. Zbog toga, treba se vratiti na početak ove storije o medijskoj strategiji da bi, ako ništa drugo, građani shvatili šta je njihov i sekretarkin interes, a nije naš. Kad kažem „naš„, da ne bude zabune, mislim na medijska udruženja, asocijacije i medijsku industriju.
Ministarstvo kulture je sredinom prošle godine platilo oko 40.000 evra trojici stranih eksperata da urade Medijsku studiju. Ljudi seli, napisali ono što se njima učinilo dobrim za građane Srbije, ali ponuđenim rešenjima niko nije bio zadovoljan, ni novinari, ni medijska industrija, a bogami ni Ministarstvo. Zato je za izradu Medijske strategije uplaćeno još 40.000 evra, ovoga puta, na konto „Price Water house Coopers“, jedne od četiri najveće konsultantske kuće u svetu kojoj, doduše, medijska problematika nije baš najuža specijalnost, no dobro. To što su, međutim, u „Price Water house Coopers“ sročili izgleda uopšte nije bilo u „interesu građana“ jer je taj dokument za javnost ostao tajna.
Pošto se Ministarstvu prilično žurilo (ovi iz EU imaju nezgodnu naviku da insistiraju na rokovima) spasonosno rešenje je pronađeno. Formira se radna grupa od medijskih eksperata koje su delegirali NUNS, UNS, NDNV, Lokal pres, ANEM i Asocijacije medija. Čak i država imenuje svoja dva predstavnika.
Za četvrtinu novca koji je dat „Price Water house Coopers“, radna grupa je dobila rok od mesec dana da uradi nacrt medijske strategije, a ministar Marković tada reče da smo na „istom poslu“. Radna grupa je završila svoj posao, kako je bilo dogovoreno, 1. juna. Sva rešenja su jednoglasno podržana od svih članova radne grupe, i onih koje je imenovala država, ministar Marković potpisao Nacrt i potom je usledila javna rasprava u kojoj, koliko ja znam, a znam prilično, uglavnom nisu učestvovali građani već medijski profesionalci.
Ova predistorija procesa pisanja medijske strategija važna je zbog ključne stvari oko koje se trenutno spore udruženja i asocijacije sa Ministarstvom. Gospođa Milićević sada kaže da smo mi svoj posao završili i da je pravo Ministarstva da napiše tekst koji ne mora, ali može biti sasvim različit od onog što piše u Nacrtu. Pritom, dodaje, nije obaveza Ministarstva da nas konsultuje oko konačnog teksta.
Ovde se postavlja logično pitanje: zašto smo onda uludo potrošili godinu dana i stotinak hiljada evra tih istih građana Srbije na koje se poziva Milićevićeva ako će neko u Ministarstvu da sedne i napiše strategiju? Ako je već postojala ovakva namera, zašto Ministarstvo kulture nije izašlo 1. juna sa svojim viđenjem medijske scene do 2016, godine pa da onda, kako to demokratska procedura nalaže, vodimo javnu raspravu o dokumentu koji sadrži ključne stavove države?
Da li je u duhu demokratske procedure da se usvoji tako važan dokument praktično bez javne rasprave?
Državna sekretarka zapravo treba da odgovori na ova pitanja umesto što vređa našu inteligenciju i poručuje da Nacrt nije Sveto pismo. Pa, naravno da nije. Niko to nije ni tvrdio, ali umesto što nas je vlast, kako sada stvari stoje, samo zamajavala godinu dana, moralo se izaći pred javnost sa jasnim stavovima o ključnim pitanjima kao što su povlačenje države iz vlasništva u medijima, transparentnost vlasništva, medijska koncentracija, nastavak privatizacije medija, položaj manjinskih medija, mehanizam uspostavljanja ravnopravnosti svih aktera na medijskom tržištu, finansiranje javnog interesa, finansiranje javnog servisa...
Do dana današnjeg, međutim, niko ne zna kakav je stav države prema ovim ključnim pitanjima medijske strategije. A, moralo bi da se zna ako ni zbog čega drugog ono zbog zakonitosti.
Javna rasprava, u tome je njena suština, vodi se o zakonima i drugim aktima koje predlaže država, a ne radne grupe, medijska udruženja ili asocijacije. Samim činom „puštanja“ Nacrta medijske strategije u javnu raspravu taj dokument je postao državni dokument koji izražava stav Ministarstva kulture.Taj dokument, podrazumeva se, sklon je promenama jer zato i služi javna rasprava, ali osnovna rešenja, barem je takva demokratska praksa, moraju se zadržati.
U suprotnom, ako javna rasprava pokaže neodrživost ponuđenih rešenja, dokument se povlači iz javne rasprave i cela procedura se ponavlja.
Zbog svega toga, Ministarstvo kulture je obavezno, ukoliko suštinski promeni Nacrt medijske strategije, da sa novim predlogom ponovo ide u javnu raspravu. Ili to ili će prekršiti zakon.Medijska udruženja i asocijacije samo na tome i insistiraju i ni na čemu drugom.
Dakle, nije reč o Svetom pismu nego o zakonitosti.Siguran sam da sve ovo znaju i u Ministarstvu kulture, ali neko, izgleda, očigledno nije izvukao pouke iz blamaže oko izmena Zakona o informisanju, pa pokušava nešto slično. I ishod će, potpuno sam siguran, biti istovetan. Ko ne veruje neka pročita intervju Vensana Dežera, šefa delegacije EU u Srbiji, od pre neki dan.
Vukašin Obradović
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.