Vesti
31. 10. 2014.
Ne mogu vlasnici televizija da rade šta hoće
Zvezda Javnog medijskog servisa Srbije Olivera Kovačević je posle nagađanja da li će nastaviti da radi novi ciklus emisije „Da, možda, ne“ krenula sa sedmim ciklusom.
Već prvom emisijom je izazvala polemike gledalaca.
Takva nagađanja nisu proizvod stava RTS. Svake godine novu sezonu počinjemo krajem septembra ili u oktobru i često se uklapamo s prenosima raznih sportskih takmičenja. Ta „zabrinutost“, pretpostavljam, proizlazi iz opšte medijske situacije priča Olivera Kovačević za „Blic TV magazin“.
Dolazak ruskog predsednika Vladimira Putina bio je tema kojom ste otvorili sezonu. Šta vi mislite o njegovom dolasku?
Ne dolazi nam predsednik jedne od svetskih sila u posetu svaki dan. Za nas iz medija, priča o Putinu uvek izaziva pažnju srpskog gledališta.
Da li je Srbija posle ove dve parade (gej i vojne) bolja zemlja?
Te činjenice same po sebi ne predstavljaju ogledalo našeg društva, već demonstraciju volje države. Država pokazuje šta se sve može kada se hoće.
Javno ste podržali Olju Bećković nakon što je njena emisija „Utisak nedelje“ skinuta s programa B92. Šta mislite, da li bi vas neko podržao ako bi vašu emisiju ukinuli?
Moja profesionalna obaveza je da podržavam svoje kolege, naročito ukoliko su žrtve. Pored toga, ja sam i član Suda časti UNS-a. Kapitalizam u srpskim medijima ima neobične zakonitosti. Nedavno je novinar Goran Milić rekao da je „pravo svakog privatnog medija da odluči kakav će mu program biti“. S takvim stavom se duboko ne slažem jer to bi značilo da vlasnik privatne televizije može da pušta porno filmove na nacionalnoj frekvenciji, jer je, bože moj, to njegova stanica. Neka pravila ipak postoje, pa se takve stvari ne mogu raditi, a posebno kada ste korisnik nacionalne frekvencije, koja je dobro svih građana. Međutim, važnije od pitanja „kapitalizma“ je kako je država odlučila da zakonom omogući jednom kapitalisti da ima dve nacionalne TV stanice? Koji je interes srpske javnosti u tome? Eto to su neke od aktuelnih dilema. Inače, što se podrške tiče, ja sam preživela i ukidanje televizije, a ne jedne emisije i, po pravilu, nikada vas ne podrže oni od kojih to očekujete.
Kakva je perspektiva emisija u kojima može da se čuje kritičko mišljenje, s obzirom na to da nema više „Utiska“, „Sarapinog problema“...
Emisije u kojima se suprotstavljaju stavovi su uvek poželjne i gledane. Superiorna vlast nema strah od dijaloga jer veruje u svoju argumentaciju, a kritičari će se uvek naći. Izbegavanje TV duela je uvek slabost.
Javno izražavate svoja levičarska uverenja. Svedoci smo da štrajkuju advokati, prosvetni radnici, ali oni najugroženiji i najobespravljeniji, radnici i nezaposleni ćute. Šta mislite, zašto je tako?
Zbog toga što su kod njih i strah i nada najveći.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.