Vesti
27. 08. 2014.
Da li je moguće da je Vučić najnapredniji čitalac „Politike”?
(Povodom teksta „Karta za Holivud”, „Politika”, 22. avgust)
Umesto da se razume kao ispravka svega onoga što Ljiljana Smajlović još nije u stanju kritički da obradi, većina čitalaca „Politike”, uključujući i Srboljuba Bogdanovića, doživela je svojevrsno raspamećivanje, pomračenje svesti, nešto kao totalnu blokadu u čitanju i razumevanju kada sam - kao neke od najupečatljivijih činjenica da smo u ratu činili stvari koje se ne mogu prebaciti na krivicu Zapada ili bilo koga drugog - naveo trogodišnje granatiranje Sarajeva, genocid u Srebrenici za koji je, po odluci Međunarodnog suda pravde, Srbija suodgovorna zato što ga nije sprečila i proterivanje 862.979 Albanaca sa Kosova od marta do juna 1999. godine.
Da su malo bolje obratili pažnju, Bogdanović i istomišljenici ovaj broj mogli su da pročitaju na stranici 189-190 dokumentacije o zločinima na Kosovu koju sam bio priložio u linku u trećem pasusu s kraja. Taj broj nije mi dao ni NATO, ni Si-En-En, ni Holbruk, niti bilo koji drugi demon većine čitalaca „Politike” već je on javni podatak organizacije UNHCRa i „Hjuman rajts voča”, čiji su aktivisti nadljudskim naporima radili kako bi to na terenu dokumentovali. Momentalno je usledilo poricanje, unezvereni napadi, diskvalifikacije.
Administrator onlajn izdanja „Politike” bez problema je puštao komentare koji su dovodili u vezu nacionalno poreklo mog imena sa mojim navodnim „antisrpskim” opredeljenjem, dok komentari onih koji su pokušali argumentovano i bez vređanja da brane stavove izrečene u tekstu i koji su sticajem okolnosti stigli na moju mejl adresu - nikada nisu objavljeni.
U tom smislu, ne mogu da ne primetim ironiju u razvoju događaja i detalj da je osoba koja će mi zvanično odgovoriti na tekst morala da se zove „Srboljub”, jer, po kriterijumu „Politikinih” čitalaca, izgleda, ništa približno ekvivalentno ne bi ni moglo da zaleči rane koje im je naneo jedan „Ištvan”.
Uvredio sam, dakle, zato što govorim o našim sopstvenim nedelima. Zar je to toliki problem? Namera da se potisne afirmacija našeg udela u zločinima, da nikada ne dođemo do toga da sami odmeravamo sopstvene postupke panično brani ideologiju koja se zove nacionalizam, u konkretnom slučaju naš srpski nacionalizam. Ali, takva ne doprinosi ni demokratizaciji, ni razvoju, ni promeni svesti, niti tome da bilo kao društvo ili kao pojedinci izgradimo integritet na prihvatanju sopstvenih grešaka.
Da budemo bolji kao ljudi i da nas ne zanima da li to i drugi rade, nego da uradimo mi. Da prekinemo sa tom ružnom navikom da se bržebolje branimo relativizacijom „a šta su sve oni nama radili?”.
Zašto za promenu ne bi bilo odlično to kada znamo u odnosu na šta u sebi treba da budemo drugačiji? Da umemo tačno da kažemo - to više nikada nećemo raditi, umesto da poričemo da smo u pomenutom periodu etnički manjeviše očistili opštine Glogovac, Srbicu, Đakovicu, Istok, Lipljan, Orahovac, Peć, Prizren?
Da konačno, kao što to ova vlada čini, javno progovorimo i o logorima na teritoriji Srbije iz devedesetih u Begejcima, Stajićevu kod Zrenjanina, Sremskoj Mitrovici, Nišu, Beogradu?
Da počnemo, kao što ova vlada čini, da otkopavamo masovne grobnice kao onu u kamenolomu Rudnica u Raškoj? Da priznamo da smo bili zavedeni brutalnim manipulacijama kao u slučaju ubistva šestorice mladića u kafiću „Panda” u Peći? Da li je moguće da je to čak i jedan Vučić shvatio? Da je napredniji od većine čitalaca „Politike”?
Ištvan Kaić, saradnik Instituta za javnu politiku
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.