Vesti
15. 07. 2014.
Pravdu i danas dele sudije koje su sejale nepravdu
Nakon brojnih presuda kojima je tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih kažnjavan zbog slobode izražavanja, novinar i urednik Kikindskih Željko Bodrožić je pre pet godina dobio dva spora pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, ali Srbija do danas nije sprovela ove sudske odluke. Evropski sud je, naime, odlučio da je država Srbija ograničila slobodu izražavanja novinara i time prekršilo član 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima.
To što država do danas nije postupila po rešenjima suda u Strazburu, kako kaže Bodrožić, samo govori da se ona i dalje neprijateljski ophodi prema svojim građanima.
Ne samo u slučajevima Kikindskih, već i u drugim koji se vode u Strazburu, a u kojima se naša država ponaša i dalje zločinački prema građanima koje je već oštetila u ovdašnjim procesima.
Kada pročitam čime se sve služi država ne bi li srušila tužbe svojih građana u Strazburu, naš slučaj mi izgleda prilično bezazlen. Takav bezdušan i bezobziran odnos države, u trenutku kada je svim vlastima, barem tako kažu, imperativ da se popravi imidž zemlje i civilizacijski napreduje, govori da ovakvu državu treba srušiti i graditi novu, na zdravim temeljima, kaže za Danas Željko Bodrožić.
Kikindske su godinama sudski proganjane, a ujedno su i najkažnjavaniji medij po zloglasnom Zakonu o informisanju iz 1998. godine. Međutim, vi ste pravo novinara na slobodu izražavanja uspeli da odbranite u Strazburu. Podsetimo o kojim predmetima je reč...
Mi smo se pred Evropskim sudom borili za pravdu u dva slučaja u kojima su nam tužioci bili istoričar Jovan Pejin, odnosno kikindski advokat Slavko Kolarski. Ti slučajevi su nam, mislim na našeg advokata Velimira Lipovana i nas u redakciji, delovali kao najdrastičniji primeri nepravde koju su nam naneli domaći sudovi, počev od kikindskog, pa nagore.
Očekujete li uskoro postupanje po presudama?
Ne. Ne samo zato što su sudsku vlast opet preuzeli oni koji su i napravili najviše slučajeva za Strazbur i naneli nepravdu i zločin svojim sugrađanima, a državu obrukali, već zato što je to za mene ispričana priča. Nikada nisam verovao u nezavisnost i pravednost sudova države Srbije, bez obzira ne neke pomake poslednjih godina, tako da ne želim da se upuštam u te procese. Ako jednog dana neko raspusti ceo pravosudni sistem i potom na posao vrati samo one koji se nisu ogrešili o ljudska prava svojih sugrađana, onda bi bilo smisla da tražimo pravdu u ovoj državi, s tim da se prvo obeštete svi oni koji su zbog Srbije i njenog pravosuđa pretrpeli veliku bol. Mi jesmo maltretirani po sudnicama, nepravedno osuđivani i finansijski čerupani, ali smo ostali čitavi i niko od nas nije pretrpeo drastične posledice zbog svih tih sudskih slučajeva, čak ni u finansijskom smislu, jer smo dobijali pomoć i podršku od mnogih dobrih ljudi. Uz to smo uz pomoć ovih slučajeva iz Strazbura, ali i onog koji sam uz veliku pomoć Jukoma vodio pred Komitetom za ljudska prava Ujedinjenih nacija, ušli u pravne udžbenike i oni su neke stvari pomerili nabolje u domaćem pravosuđu. To je za mene lepa satisfakcija.
Postoji šala na vaš račun koja kaže da nije naučno utvrđeno da li ste krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih više vremena provodili u redakciji ili u sudnici. Ima li istine u tome?
Ima malo istine u njoj, kao i u svakoj šali. Mnoge smo sate moje kolege i ja proveli u sudnicama i sudskim holovima, ali to je u državi Srbiji sastavni deo novinarskog posla. Kikindske su drastičan primer i to zahvaljujuć i našim tužiocima koji su u nekoliko godina bili ohrabreni postupanjem lokalnih sudija, a i mi smo tome doprineli, jer se nismo mirili sa nepravdom i pravili smo namerno ista dela ne bi li skandalozne presude do kraja obesmislili.
Sudije koje su presuđivale u tužbama protiv vas bile su tokom reforme, 2008. godine, otklonjene iz sudstva, ali su onda, pre dve godine, vraćene na posao. Kako to vidite?
I to vam je slika i prilika današnje države Srbije. Kad državni sekretar u Ministarstvu pravde može da bude čovek koji seiri nad atentatom na Zorana Đinđića, onda nije neočekivano da u državi Srbiji i dalje pravdu dele ljudi koji su godinama sejali nepravdu. Nisu sve sudije u Kikindi odstranjene zbog presuda protiv Kikindskih, neki su se ogrešili o druge ljude, ali su sve vraćene na posao i ponovo presuđuju u ime naroda.
Kako danas vidite slobodu govora i prava izražavanja, budući da ste često tuženi upravo zbog te slobode?
Vidim da Milorad Vučelić čak i preko stranica Danasa deli lekcije o novinarstvu i slobodi izražavanje, a vlasnici i urednici Informera, Kurira i Pinka govore nam svakodnevno o moralu i poštenju, ali ja te pojave, bez obzira koliko ih prezirem, upisujem i na svoj konto borbe za slobodu javne reči. Odvratno je šta sve imamo priliku da čitamo, slušamo i gledamo, no to bi trebala biti cena slobode, ukoliko je društvo normalno. Ali, problem je što naše društvo nije normalno. Da su vlasti nakon 2000. godine htele da sprovedu istrage o tome ko je sve ubijao, pljačkao i huškao tokom devedesetih, ne bi bilo Vučelića i drugih u javnom prostoru, jer bi bili zabavljeni svojim problemima, a ne bi, zasigurno, danas imali ovakav sastav Vlade, niti bi se predsednik države i njegova supruga zvali ovako kako se danas zovu. To su pogubne posledice vlasti Vojislava Koštunice i Borisa Tadića. Oni su legalizovali nakaradnu državnu tvorevinu Slobodana Miloševića i mi smo danas zarobljeni u ovom šizofrenom uređenju. Kao želimo novo, slobodno i demokratsko društvo, a ne želimo da demontiramo staro, zbog kojeg smo doživeli civilizacijski slom i dodirnuli ljudsko dno. Takvo stanje je izrodilo i političare koji kradu, varaju, spletkare i gledaju samo svoju korist. Zato su nam i mediji takvi kakvi su, uglavnom kontrolisani i u službi raznih centara moći.
Novinari i hrabrost
Koliko su danas, u poređenju s devedesetim, novinari hrabri? Ima hrabrih, ali je malo medija koji su spremni da ulažu u hrabre i istraživački nastrojene novinare i tu je priča spala na jednu televiziju, par štampanih medija i nekoliko internet portala, kao i na CINS, gde postoji ogroman potencijal i u šta vredi ulagati. Malo je vlasnika koji se mogu suprotstaviti krupnom kapitalu i političarima, malo je urednika koji bi svoj komoditet ugrozili čačkanjem mečke, a samim tim malo je prostora za hrabre novinare. Besparica je mnogim stručnjacima u svim oblastima slomila kičmu, pa tako i mnogim novinarima, koji, gledajući kako da prežive, ne žele da se zameraju i postaju protočni bojleri.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.